петак, 23. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Од национализма до аутошовинизма – о једном демагошком трактату
Политички живот

Од национализма до аутошовинизма – о једном демагошком трактату

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
субота, 02. август 2014.

Да је тренутна српска политичка сцена позориште, највећи део публике би утонуо у дубок сан после неких двадесетак минута покушаја да испрати шта се дешава. На политичкој сцени, где су сви актери запали у својеврсну колотечину – једни тако што се учвршћују на власти, а други тако што не знају шта да раде као опозиција – мало шта може да буде повод за аналитички осврт. Громогласно најављивана обнова поплављених подручја запала је у ћорсокак неактивности и лоше организације[1] а доношење контроверзног Закона о раду изазвало је привремено таласање међу угроженим категоријама становништва (пре свега радницима) и медијски прогон синдикалних функционера и других назадних елемената[2]. Остали догађаји који привлаче пажњу су незаустављива и бескомпромисна борба против криминала, која додуше до сада и није дала претеране резултате осим што је дала прилику премијеру Александру Вучићу за неколико драматичних конференција за новинаре[3].

Чак и недавно спроведено истраживање агенције Фактор плус указује да је Александар Вучић далеко испред свих својих сарадника у Влади. Чак и да је истраживање штеловано, нема сумње да грађани, подржавали Владу или не, њу идентификују са Вучићевим деловањем, што је постигнуто несразмерном медијском заступљеношћу једне политичке личности у односу на не само све остале министре, него и на председника Републике и лидере опозиционих странака. Како је премијер више него склон речитим јавним наступима, а с времена на време воли да неко драматично саопштење пренесе и у писаној форми јавности, можемо да закључимо да се коментарисање српских политичких прилика углавном своди на серију фуснота Вучићевим говорима, чланцима и интервјуима.

Упитно је чему треба да служе ови премијерови трактати, односно ауторски текскови који се преко таблоидних медија попут Информера или друштвених медија пласирају у јавност. У недавном интервјуу за Курир Вучић је експлицитно изјавио да ће јавност бити обавештена о мерама које предузимају тек када оне буду донете. Очито да такав начин доношења одлука не подразумева потребу за јавном расправом, сучељавањем различитих мишљења и на крају и евентуалним кориговањем почетних ставова ако се предоче довољно добри разлози против Владине политике. Немогуће је да се не примети да премијер у своје име у јавности располаже државном имовином (као на пример када је тобоже нудио Железницу неким истакнутим домаћим тајкунима само да је они уреде и од овог губиташа направе профитабилно предузеће или када је најављивао како ће значајна средства бити дата инвеститору који буде преузео смедеревску Железару) или да радо предлаже мере у сферама које немају много везе са његовим уставним надлежностима као што су судство, полиција, спољна политика и многе друге. И када већ јавној критици не подлежу ове сасвим конректне мере о смањењу плата и пензија или располагању важним националним ресурсима зашто премијер има склоност да са васколиким грађанством дели своје далеко апстрактније увиде о српском менталитету, природи рада и капитала и другим темама које могу да интересују далеко ужи круг искрених посвећеника.

Неколико могућих идеја се намеће као одговор на питање зашто је Александар Вучић одлучио да српској јавности у недељу 27. јула упути једно отворено писмо у коме излаже нека своја програмска начела. Пре свега, треба имати на уму да се ово писмо малог обима не разликује од сличних текстова које је Вучић раније објављивао и да у њему није изнето ништа ново нити оригинално, што премијер већ раније у безброј наврата и на безброј различитих начина већ није рекао.[4] Премијер се можда обраћа својим западним пријатељима уверавајући их у своју реформаторску правоверност. Она додуше није ни довођена у питање, ако се изузму пацке о цензури које су упутили поједини немачки медији али треба имати да уму да дипломатски и чиновнички естаблишмент западних држава свакако није задовољан изостанком експлицитне осуде руске политике у украјинској кризи.

Друга могућност је да се оваквим јавним наступима, драматичним по интонацији али испразне садржине, медијским спиновањем, одржава перманентно ванредно стање у коме се, како је Ђорђе Вукадиновић запазио, актуелна власт најбоље сналази. Реченица из писма јавности у коме премијер каже: "Ако промашимо овај пут, у овом мандату, ја ћу морати заувек, ослобођен и сујете и патетике, да напустим политички терен. Биће то и мој, лични пораз, у послу у којем нема ничег личног" можда указује да трећу могућност коме се заправо премијер обраћа. Није реткост да се разочарани политички лидери тобоже повлаче са својих функција како би опипали реакције својих сарадника, партијског чланства и можда уопште јавности. Овај маневар је познат од Ахила и Александра Македонског, преко Ивана Грозног до Стаљина. Можда овим писмом (и других сличним наступима) премијер прави отклон од реалних проблема у чијем се решавању Влада није посебно просторима ка узвишеној сфери идеологије где је тешко верификовати успехе и неуспехе.[5]

Што се тиче формалних одлика овог текста, као што смо већ напоменули, он је малог обима. Судећи према верзији коју је пренео Танјуг, текст запрема једва две странице врло разуђеног текста. Јавности је презентован преко друштвених мрежа Можемо сасвим отворено да кажемо да је писмо пуно дисквалификација, недоречености, непрецизности па и очитих неистина. Укратко, овако нешто може да одушеви само најзагриженије фанатике и људе опчињене Вучићевим култом, који додуше нису малобројни.

На почетку писма премијер се осврће на српску колективну психологију. Наиме, износи како ко се суочи са српским менталитетом, навикама и таборима осуђен је, ни мање ни више, него на пропаст. Ту по ко зна који пут долази до изражаја Вучићева склоност ка безразложној патетици, самосажаљењу и самовиктимизацији што је преднапредњачки слој у његовом политичком профилу који је до сада попримио гротескне размере. Али без обзира на стил почетак излагања доноси неколико важних политичких ставова које морамо да уочимо да бисмо разумели каква је личност на челу наше државе. Прво, Вучић наглашава како је, када су Срби у питању, реч о јединственом менталитету и јединственом скупу навика које, ваљда, деле сви припадници српске нације (а можда и сви становници Србије?). То наравно нема везе са реалношћу али имплицира да политичари српски народ углавном гледају као бесловесну, трому масу, којој одозго треба да се усаде нека уверења како би се променила набоље.

Штавише, морамо да се подсетимо да је Вучић раније био врло оштри националиста и да је заговарао једну поприлично вулгарну верзију српског национализма. Ако су националисти склони да пренаглашавају монолитност народа и да прецене његове позитивне особине, морамо да се запитимо какве је то увиде Вучић стекао претходних неколико година да прихвати сасвим супротна, али подједнако екстремна гледишта? Та гледишта су готово подударна аутошовинистичким гледиштима домаће компрадорске елите изграђене после 2000. године а до чијег је позитивног мишљења Вучићу очигледно веома стало. Али своје извориште ова гледишта имају у оријенталистичким стереотипима који у разним формама постоје на западу сигурно претходних двеста година. Поунутрашњавањем туђих негативних стереотипа о Србима Вучић вероватно мисли да је просвећени носилац модернизаторских тежњи, али је тиме заправо показао само властиту политичку недораслост[6] и неспособност да изнијансирано посматра политичка дешавања, укључујући и српски народ као један политички организам. Нема сумње да је самокритичност потребна али то не значи да конвертитски треба осуђивати све у шта се раније веровало.

Друга тема коју је Вучић покренуо је питање завера. Премијер је овде изричит: Нема завера, за све што нам се десило, у највећој мери, криви смо сами. Сањали смо и страдали, време је да се пробудимо. Шта је тачно предмет српске кривице премијер није прецизирао. Тешко да Срби рецимо могу да буду криви за подршку сепаратистичким покретима у Југослацији, међународну изолацију и оружану агресију – за све ово добрим делом су одговорни (или заслужни?) наши западни партнери и све нас је ово поприлично коштало, вероватно далеко више од неодговорне фискалне политике неке од претходних влада. Морамо се запитати коме се Вучић обраћа када говори о заверама? И о каквим заверама говори? Можда говори о тврдњама о јеврејско—масонско—ватиканској и каквој све не завери које су присутне у неким конспиролошким круговима. И можда су неки напредњачки бирачи склони овим конспиролошким теоријама. Али генерализовати да је то широко присутно гледиште међу Србима, без обзира на њихову политичку оријентацију, је у најмању руку неозбиљно ако не и увредљиво.

Суочавање са теоријама завере се у последње време код нас сматра врхунцем рационалности, што је поприлично смешно јер у такве глобалне завере огромне дужине трајања које практично сежу до сваког појединца у друштву мало ко и верује. Вучић и у овом случају заступа други екстрем – да су Срби криви за све што их је задесило притом не прецизирајући шта под тим све подразумева! Биће да су Срби одговорни и за аустроугарску објаву рата чију стогодишњицу ових дана обележавамо! Ако заверу, у широком смислу, схватимо као усклађено деловање појединих центара моћи (група људи различитог положаја и утицаја) да утичу на појединца, групу људи или државу без њеног знања а на њену штету, онда је апсурдно негирати да такво деловање у различитим историјским пеиродима постоји. Историја није завера, али у историји итекако има завереничког понашања! Случај исценираног масакра после кога следи оружана интервенција сасвим добро илуструје овај начин деловања.

Ипак, вероватно најважнија тема овог излагања је питање рада и његове неопходности за наш свеопшти напредак и препород. Препустимо и овде реч премијеру: Свака од ових мера има само један циљ - да људи у Србији раде. Рад је једини начин да нам, заиста, буде боље. Рад мора да буде наша главна идеологија, основа наше вере, наш залог за сваку и свачију будућност. Наравно, све су ово демагошка трабуњања, али изречена са врло високог места. Рад сам по себи не значи много, а свакако не значи економски опоравак. Египатски сељак вероватно ради напорније од свог америчког парњака али је далеко сиромашнији. Голооточко преношење гомиле камена са једног места на друго је исцрпљујући рад али такав рад не доноси благостање, нити повећава богаство народа.

Нисам упознат ни са једном студијом у којој је показано да српски радници улажу мање ефективног рада на свом радном месту од својих западноевропских или америчких колега. Да би се богаство Србије повећало, потребно је повећати ефикасност рада а сам рад по себи ништа не мора да значи. Друге две економске теме показују да Вучићу није баш најјасније о чему говори – то су чувене стране инвестиције и сузбијање сиве економије. Сузбијање сиве економије је наравно пожељно јер то показује снагу државе да наметне поштовање закона на својој територији (што Србији баш и не иде најбоље од руке). Али сузбијање сиве економије само по себи не мора да значи повећавање радних места у легалном сектору. Многи предузимачи у сивој сфери могу да ликвидирају своје бизнисе ако они због намета не буду били рентабилни. Али чак и да легализују своје бизнисе, они држави могу да плаћају намете на штету дохотка радника а пад прихода радника може да води паду широке потрошње што уопште није економски благотворно. Наравно, озбиљна економска политика се не базира на оваквим паушалним оценама већ на прецизним прорачунима и вагању колико је нека мера благотворна. Са стрепњом можемо да се питамо да ли труст мозгова који окружује Вучића може да се носи са тако софистицираним проблемима. Бројни аутори су писали о страним инвестицијама указујући да су оне пожељне у једној еконимији, али да нису довољне за економски препород. Овде ћемо само указати да у Србију долази од почетка напредњачке владе толико страних инвестиција да чак и да се њихов износ упетостручи то неће значајно променити укупну слику српске економије.

На крају тешко да смо из овох политичког трактата научили нешто ново о Вучићу. Могли смо само да се уверимо у дубину његовог конвертирства али и некомпетентност да се изнесу озбиљне политичке идеје и предложе решења која нису серија демагошких флоскула. У ком правцу ће се кретати економска политика Србије немогуће је рећи, само можемо да наслутимо да ће финансијска консолидација имати предност у односу на производњу а све у корист наших западних партнера. А за такву политику заиста смо само ми криви.


[1] О ситуацији у Обреновцу после поплава препоручујем два изванредна чланка Јасмине Продановић, Обреновац–далеко од срца и Чекајући Годоа у Обреновцуобјављених на порталу Истиномер. Колико је Влада у овим приликама реаговала неадекватно, стихијски и неорганизовано приказали су, између осталих, Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић у чланку Ароганција, некомпетентност, паника.

[2] О протесту радника у Београду и медијско—политичкој операцији која је пратила доношење Закона о раду писао сам раније: Протести радника - последња брана пред суноврат Србије?, Стање ствари, 21. јул 2014.Медијском сатанизацијом синдикалних функционера позабавила се Смиљана Видић у тексту Топли таблоидни зец за синдикалне вође.

[3] У српску политичку хронику 2014. године неизбежно улазе и афере у вези са неколико, по свој прилици плагираних, доктората истакнутих политичких личности, међу којима су, да употребимо израз из истраживања агенције Фактор плус неки од премијерових највернијих и јавности најпознатијих сарадника као што су Синиша Мали и Небојша Стефановић.  

[4] Наравно, то не значи да овом писму не треба посветити дужну пажњу. Напротив, баш због релативно малог обима појединим тачкама текста се може посветити већа пажња него када је реч о неким далеко обимнијим излагањима.Подсећамо читаоца на духовит и опсежан текст Небојше Бакареца, Инфузија у мозак, НСПМ, 5. септембар 2013. Посвећен анализи тадашње Вучићеве опсесије – Маршаловог плана за Србију. Колико је тачака тог плана у фази реализације, односно колико њих није потпуно заборављено читалац ће се лако уверети.

[5] Колико је Вучићева влада била успешна у испуњавању предизборних и постизборних лепо је сумирао Бранислав Оморац у чланку Вучићева обећања - лудом радовања, НСПМ, 11. јул 2014.

[6] Наравно када кажемо да је Вучић политички недорастао не мислимо да оспоримо његову спосбност за маневрисање у унутарстраначким обрачунима или да таблоидизацијом политичке сцене обесмисли било какво политичко надметање. У овим сферама очито је стекао довољно искуства као дугогодишњи мали од палубе у радиклском броду али нажалост ту није стекао способност да разликује чарку од битке, маневар од озбиљног идеолошког осмишљавања политике.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер