Početna strana > Rubrike > Politički život > Naknadna pamet Vojislava Koštunice
Politički život

Naknadna pamet Vojislava Koštunice

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
petak, 21. decembar 2012.

Proglasom „Srbija je ugrožena“ koji je uputila javnosti, i oko kojeg čijeg potpisivanja organizuje okupljanja građana, Demokratska stranka Srbije vidljivije je izašla iz svoje prepoznatljive političke pasivnosti i letargije. Nakon mnogih jednoličnih saopštenja za javnost, konferencija za štampu zatvorenih u stranačke prostorije ili tribina Fonda „Slobodan Jovanović“ zatvorenih u sale Kolarčevog univerziteta, nakon blede i pomalo komične predizborne kampanje sa parolom „Glasajte za različak“, ova stranka i njen lider počeli su odlučnije da izlaze na svetlost dana i nešto više da privlače pažnju građana. Svakako je za pohvalu što su DSS i Vojilav Koštunica konačno shvatili da treba da urade nešto više za odbranu Srbije od politički jalovih stranačkih saopštenja i polustranačkih akademskih tribina. Značajan broj potpisanih uglednih imena, manje-više dokazanih u patriotskom pogledu, daje njihovom proglasu intelektualni autoritet i javnu težinu, a po radikalnosti tonova, da ne znamo ko stoji iza ove inicijative, lako bismo mogli pomisliti da je reč npr. o Srpskoj radikalnoj stranci, ili nekoj manje poznatoj političkoj organizaciji koja sledi osnovne akcente upozoravajućeg i osuđujućeg govora Slobodana Miloševića uoči 5. oktobra 2000. godine. Nadamo se samo da ovaj proglas neće biti (zlo)upotrebljen u puko stranačke svrhe, što se inače dešava na našoj političkoj sceni, od čega ni DSS nije bio izuzetak.

Potreba za preispitivanjem Koštuničine nekadašnje politike

Dakle, na ravni iznetog političkog sadržaja, ovom proglasu se naizgled nema šta ozbiljnije prigovoriti. U njemu sve pršti od beskompromisne, nepomirljive kritike Evropske Unije, NATO-a, Haškog tribunala, koji ugrožavaju državni opstanak Srbije i nacionalno samopoštovanje srpskog naroda. Ipak, pažljivijem posmatraču upada u oči da je kritika „naše“ vlasti koja sada već otvoreno kolaborira u ovim (auto)destruktivnim procesima daleko slabija i neodređenija. „Vlasti države Srbije“ ili ono što bi se direktno na njih odnosilo, spominju se samo u jednoj rečenici, doduše na početku proglasa, pri čemu nije jasno na koju se vlast konkretno misli, prošlu „Tadićevu“ ili sadašnju„Nikolićevu“ (ili možda obe). U skladu s tim je npr. i poslednja konferencija za štampu DSS-a na kojoj je pružena „odlučna podrška“ Vučiću i Vladi u njihovoj borbi protiv korupcije, dok je, s druge strane, kritika vladine (anti)nacionalne politike ostala u drugom planu, i bila daleko blaža, pomirljivija i uopštenija nego što bi se očekivalo s obzirom na „grmljavinu“ u „Proglasu“. Koštunica i DSS, inače, još nijednom nisu poimenice prozvali i osudili vodeće predstavnike aktuelne vlasti za sve ono loše što čine vezano za pitanje Kosmeta, iako je ovo pitanje centralno u skorijim aktivnostima DSS-a. O tom problematičnom mestu ćemo kasnije nešto više.

Sada, međutim, treba istaći da u politici nije odlučujuće samo ŠTA se govori, već često mnogo više KO govori i KADA govori, posebno kad se ovo dvoje spoji u jednu celinu. Da li je, u tom smislu, ono što govore (i rade) DSS i Vojislav Koštunica 2012. godine sasvim neosporno i bezrezervno prihvatljivo, samo zato što njihov proglas na sadržajnom nivou deluje patriotski snažno i ubedljivo? Eksplicitnije rečeno, možemo li danas pokloniti bezuslovno poverenje ovim političkim akterima, ne obazirući se na ono što što su (dugo) radili u prošlosti? Da ne bude nesporazuma. Nemamo nameru da iskopavamo ratne sekire iz prošlosti da bi se u sadašnjosti i budućnosti razbijao patriotski blok, ili da bi se prosto slepo držali prošlosti. O časnosti patriotskih namera može se prosuditi na osnovu onoga ko govori i od kada tako govori, tj. kakav javni politički angažman i identitet je izgradio tokom dužeg perioda. A kritika se može i mora upućivati ne zbog puke, politički zaraćene, prošlosti koja usled zaslepljenosti i uskogrudosti ne želi da se prevlada, već upravo zbog istinskog patriotskog pomirenja u budućnosti, zarad stvaranja što autentičnijeg i jačeg pokreta za odbranu Srbije od nesumnjive nacionalne i socijalne ugroženosti. Ako se neke greške i štete iz prošlosti do kraja ne osveste i osvetle, ako se o njima iskreno ne položi računa i preuzme odgovornost, teško je govoriti o stvaranju što šireg i jedinstvenijeg opozicionog patriotskog fronta, koji bi uključivao i neke vladajuće (DSS) i opozicione snage iz perioda nakon 5. oktobra (SRS, Dveri i njima slične organizacije, Miloševićevoj politici još uvek odane socijaliste itd.) Ove greške i štete više se ne mogu gurati pod tepih; o njima se mora otvoreno porazgovarati da bi se neprijatna prošlost, njeni sukobi i razmirice, istinski prevazišli. I bolje što pre, dok se još nije krenulo u ovakvo opoziciono objedinjavanje, kako bi u budućnosti taj zadatak bio manje opterećen neraščišćenim računima iz prošlosti.

Miloševićev SPS, Šešeljevi radikali i neke druge patriotske snage već su platile cenu loših strana svoje nekadašnje politike, i to mnogo veću nego što zaslužuju. Prošli su kroz žrvanj opravdane patriotske kritike, ali i neopravdanog izdajničkog anatemisanja, ovog drugog daleko više. I kako vreme odmiče, i pokazuje „reformisane“ (Dačićeve) socijaliste i „transformisane“ (Nikolićeve) radikale u pravom svetlu, oni izvorni socijalisti i radikali sve više bivaju pročišćeni i rehabilitovani. Njihova politika iz prošlosti deluje nam sada patriotski jasnija i opravdanija nego što nam se (možda) ranije činilo. Pogotovo je to vidljivo ovde, na stranicama NSPM-a, naročito među komentatorima (možda za ovo nema boljeg pokazatelja od brojnih pohvala i podrške koje je ovde dobilo oproštajno pismo Vlajka Stojiljkovića, čoveka koji je tako nešto svojom časnom smrću zaista zaslužio). Na žalost, tako nešto nije se desilo sa politikom DSS-a i Vojislava Koštunice. Ona ni približno nije prošla kroz slično, zasluženo patriotsko sito i rešeto, a kvislinška propaganda nije bila prema njoj toliko brutalna i surova kao prema Miloševićevim socijalistima ili Šešeljevim radikalima. Zato je DSS i mogao da se danas nađe u parlamentu, i bude politički vidljiviji, za razliku od ovih drugih, koji su ili politički neorganizovani, bolje reći, dezorganizovani, ili predstavljaju vanparlamentarnu opoziciju. Sasvim obrnuto od njih, Koštuničina politika iz prošlosti, dok je bio na vlasti (2000-2008.), deluje nam mnogo manje patriotska nego što se danas čini takvom. Razlog za to je jasan.

Koštunica je na vlast došao sa oreolom „pobednika nad Miloševićem“, kao jedan od lidera ujedinjene opozicije, unutar koje je potom prirodno došlo do „porodičnih“ sporova, i praktično sve do 2008., dok je trajala „kohabitacija“, od strane vladajućeg ostatka D(O)S-ovske „porodice“, Zapada i njima potčinjenih i naklonjenih medija, bio je, ne bez razloga, manje-više smatran članom familije, doduše nešto nevoljnijim i neposlušnijim nego što se od njega očekivalo. A zatim je bilo dovoljno da bude vodeća figura zaista veličanstvenog narodnog mitinga protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, i da četiri godine provede praktično u političkoj izolaciji i hibernaciji, da bi se nedavno probudio iz sna i obamrlosti, razdrman haškim presudama i galopirajućim prihvatanjem nezavisnog Kosova s „naše“ strane, sa primetnim pretenzijama da se opet nađe na čelu nekog budućeg ujedinjenog opozicionog bloka. Opet, kao uoči 5. oktobra, o njemu njegove pristalice i obožavaoci, sasvim nekritički, govore kao o potpuno „mudrom“, „poštenom“, „časnom“, „doslednom“, „pravom“ patrioti, kao maltene jedinom s takvim kvalifikacijama na našoj aktuelnoj političkoj sceni. Ako je ovo poslednje donekle tačno (pod uslovom da imamo u vidu samo veće političke organizacije), to više govori o drastičnom nepoštenju, nečasnosti i nedoslednosti ostalih političara, nego o nesumnjivim, suprotno izraženim vrlinama kod samog Koštunice.

"Rani radovi" predsednika Koštunice

Ovakav dogmatski i apologetski govor o Koštunici koji ga mistifikuje u bezgrešnog sveca nikako se ne može i ne sme olako prihvatiti, baš zato da se ne bi ponovilo nešto slično petooktobarskoj istorijskoj grešci i sveukupnoj nacionalnoj šteti koju je taj tragičan događaj naneo Srbiji i srpskom narodu, a u čemu je sam Koštunica dovoljno dugo (sa)učestvovao da bi se smatralo sasvim legitimnim postavljanje pitanje njegove krivice i odgovornosti. Od samog stupanja na vlast, s početka potpuno, a kasnije nešto manje voljno, činio je, ili je svojim nečinjenjem dopuštao, stvari koje su Srbiju sve više uvaljivale u glib u kome se danas nalazi, a protiv kojeg, kako vidimo, sada tako glasno protestvuje. A te stvari nimalo ne opravdavaju moralne, patriotske, pa čak ni legalističke hvalospeve kojima ga neki obasipaju. Jedan komentator ovde izneo je zanimljivu ocenu: „Formalno-pravno Koštunica je uvek u pravu, dok je nacionalno-moralno kriv bez prava na žalbu!“ Ova ocena je u prvom delu preterana, ali u drugom je sasvim istinita. Zato je tačnije reći da je, ukupno gledano, Koštunica formalno-pravno nešto manje bio U KRIVU nego nacionalno-moralno. Jer, već način njegovog dolaska na vlast oktobra 2000. malo je imao veze sa pravom i moralom. Pristao je da bude na predsednički kandidat grupacije za koju sigurno nije mogao da bude neobavešten ko je i zašto finansira (o tome su brujali „režimski“ mediji, kako se vrlo brzo pokazalo, sasvim tačno, a i on je sigurno imao ili mogao da ima informacije „iznutra“). Zatim je proglašen pobednikom u prvom krugu izbora tek nakon što je poništen celokupan izboran proces na Kosmetu, što je učinilo da broj glasova koje je dobio pređe polovinu od ukupnog broja. Dakle, oberučke je prihvatio i slavio „pobedu“ stečenu negiranjem (biračke) volje kosmetskih Srba, koje danas tako gorljivo brani (dvostruki prekršaj, pravni protiv Ustava i moralni protiv kosmetskih Srba).

U tim prvim mesecima i godinama vlasti napravio je niz poteza koji su bili sasvim nepatriotski, da ne kažemo nešto teže. Recimo, amnestirao je veliki broj pripadnika OVK; nije se suprotstavio ukidanju presuda od strane naših sudova liderima NATO-a za ratne zločine (verovatno da bi mogao neke od njih „legalno“ da primi), započeo je, bez pitanja naroda, a pod budnim okom Havijera Solane, transformaciju Jugoslavije u Srbiju i Crnu Goru, kao međustepenice ka njenom rasturanju (ovde se ispoljava Koštuničin rigidni antikomunizam koji najčešće prati antijugoslovenstvo, nalik njegovoj izjavi „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“), a pre toga je, na istom, ideološki ostrašćenom antijugoslovenskom tragu, i bez odluke ostalih institucija, dakle samovoljno, raskinuo sa kontinuitetom SRJ sa SFRJ, prihvatajući da SRJ bude nova članica u UN, što nas je lišilo povoljnijeg međunarodnog i diplomatskog položaja. Itd. itd...

Koštuničina kolaboracija sa Haškim tribunalom

A šta tek reći za njegov odnos prema Haškom tribunalu? Hag je prvo bio „deveta rupa na svirali“ (za vreme predizborne kampanje 2000.), da bi se u vreme izručenja Miloševića, nepunih godinu dana kasnije, popeo na najviše, prvo mesto oko kojeg je i on morao da se pobrine. Legenda neokrnjene moralne i patriotske čistote kojom je Koštunica navodno obavijen kaže da on sa tim izručenjem nije imao nikakve veze i da je bio „neobavešten“. Međutim, iz medija se tih dana moglo jasno čuti da je Đinđić po svaku cenu bio spreman da izruči Miloševića, zarad nešto malo dolara na donatorskoj konferenciji u Briselu koja se održavala 29. juna, i da je tražio sve moguće načine da toj protivustavnoj raboti pruži privid legalnog pokrića. Kada je Ustavni sud SRJ doneo meru suspenzije Uredbe Savezne vlade o saradnji s Tribunalom, Đinđić je potegao sednicu Vlade Srbije koja je većinom glasova donela protivustavnu odluku o izručenju Miloševića.

Po Koštunicu bi stvari stajale daleko povoljnije da nije bilo jedne „sitnice“. Toj vidovdanskoj sednici srpske vlade prisustvovao je Obren Joksimović, jedini ispred DSS-a, koji je i jedini glasao protiv uredbe o izručenju. Koštunica ga je navodno poslao da svojim protivljenjem pokaže stav DSS-a. Međutim, Joksimović je svojim prisustvom objektivno učinio nešto drugo, korisnije za užurbane i uzrujane kidnapere Miloševića. Obezbedio je sednici vlade kvorum, i tako omogućio da pred javnost izađe sa bar nekakvim, koliko god lažnim, opravdanjem svoje odluke. Da nije u njenom radu učestvovao, kriminalnost te odluke bila bi još ogoljenija. Koštunica je to morao znati, ako i nije znao...Zatim se u aprilu 2002., uz odlučujuću podršku Koštunice i DSS-a, donosi Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Koštunica trijumfuje jer zločin izručenja biva „legalizovan“ i „humanizovan“ (manje grubom procedurom od kidnapovanja sa čarapama na glavi usred noći i ekspresnog eskpedovanja u Hag); nije bitno koliko je ustavan i legitiman. Odmah je pala prva žrtva tog zakona - Vlajko Stojiljković. Da li je slučajno ili nebitno što Stojiljković, između ostalih, i Koštunicu smatra odgovornim za svoju smrt? Jednostavno rečeno, Koštuničino neslaganje sa dotadašnjim oblikom „saradnje“ sa Hagom (navodnici jer je teško govoriti o saradnji tamo gde jedna strana samo naređuje, a druga samo izvršava naređenja) svodilo se na razilaženje oko metoda, uz nešto verbalno izraženih digestivnih tegoba, a ne oko principa, tj. krajnjih ciljeva te „saradnje“, koji se naravno ogledaju u bespogovornom izručenju optuženih. Poslušajmo kako je tada govorio: „Sa Haškim sudom se mora sarađivati, ali moram priznati da mi se stomak prevrće pri pomisli na taj sud ovakav kakav je...“[1]; on je „apsolutno protiv izručenja Haškom tribunalu koja ne bi bila po zakonu“[2] (znači ako su „po zakonu“, nema nikakvih problema; uzgred, i Hitler je proganjao i istrebljivao Jevreje u skladu sa (rasnim) zakonima - u tome je jadna ograničenost ideologije „legalizma“ koja legalnost stavlja iznad, a onda može i naspram, legitimnosti, što dozvoljava nedozvoljeno, suprotstavljanje „zakonitosti“ pravdi). „Ponavljam po ko zna koji put da ja jesam za saradnju s Haškim tribunalom bez obzira na sve pravničke primedbe koje mogu da uputim toj ad hok instituciji...Zakon je jedini način da svi podelimo odgovornost za koju se, inače, meni prebacuje da je prebacujem drugima“[3]. Koštunica je ovde bio u pravu. On JESTE, zajedno sa drugima, odgovoran za (be)sramna, koliko god „legalna“ bila, izručenja naših branilaca Hagu i njihovu tragičnu sudbinu, a za koju se već tada znalo da sa pravdom nema nikakve veze. On je odgovoran i za kasnije izmišljeni eufemizam „dobrovoljna predaja Hagu“ (možda ga je sam i smislio) koji je trebalo da prikrije svu mučninu ovog silovanja pravde. Ako se npr. general Ojdanić sasvim „dobrovoljno“ predaje, zašto onda plače pred kamerama (meni vrlo mučna scena)? I, uopšte, ko to „dobrovoljno“ ide u zatvor iz kojeg možeš izaći samo po cenu krajnje nečasnog svedočenja protiv ljudi sa kojima si sve vreme sarađivao? U vreme Koštuničine „dobrovoljne predaje Hagu“ Tribunalu se predao najveći broj optuženih, tako da on u tom pogledu, kao haški rekorder, zauzima „počasno“ prvo mesto. Na kraju, dok je čitao svoj premijerski ekspoze 2007. godine, kao ispunjenje jednog od ključnih uslova koji su se iz „Evrope“, tj. Haga, stavljali pred (novu) vladu, odvijala se akcija u cilju hapšenja Ratka Mladića. U intervjuu RTS-u Koštunica je tada otvoreno priznao da politika Vlade podrazumeva hapšenje Mladića.  Nešto ranije „naša“ policija uhapsila je i vlastima Republike Srpske izručila generala Zdravka Tolimira, a vlada premijera Koštunice (dez)informisala nas je da je Tolimir uhapšen u Republici Srpskoj. Možda zbog te nečasne rabote, saučešća u njegovom hapšenju i izručenju, DSS i Koštunica nijednom rečju nisu prokomentarisali nedavnu doživotnu kaznu za Tolimira?  To je izgleda za njih nezgodnije od npr. vrlo otvorene podrške Vladi na planu borbe protiv korupcije o kojoj su nas jasno i glasno obavestili...

Ništa od prethodno iznesenog nije omelo Koštunicu da npr. u emisiji „Oko“ decembra 2010. kaže da mu je „savest mirna“ (zašto mu se onda „prevrće stomak“ ako mu je savest mirna?) i da su, dok je bio premijer, „u saradnji sa Haškim tribunalom poštovani zakoni Srbije i interes naroda“[4]. Možda jesu poštovani zakoni, ali ti zakoni nisu poštovali pravdi i Ustav (bar ne onaj „stari“, do 2006.) A o kakvim „interesa naroda“ može tu biti reči?! U istoj emisiji Koštunica daje jasan odgovor na ovo pitanje: „saradnja sa Haškim tribunalom odvijala se jer je bila potrebna da bi Srbija izašla iz izolacije i mogla da se razvija“[5]. Dakle, Koštunica kao „opravdanje“ za svoju „saradnju“ sa Hagom navodi vodeću post-petooktobarsku mantru o „izolaciji“ i „propasti“ Srbije ako se nađe van EU.

Koštuničina fantazmagorija „I Srbija i EU

U istom pravcu ide i Koštuničina tadašnja podrška Partnerstvu za mir i pregovorima o „stabilizaciji i pridruživanju sa EU“ koja, uprkos tome što se prvo odvija pod pokroviteljstvom NATO-a (odluka da se Srbija priključi Partnerstvu za mir doneta je na sastanku šefova država-članica NATO-a u Rigi novembra 2006.), a drugo sve više upućuje na dilemu „ili EU ili Kosovo (Srbija)“, ne čini Koštunicu sumnjičavim u pogledu skladnosti i izvodljivosti takvog projekta istovremenog ulaska u Partnerstvo za mir i EU, i očuvanja celovitosti Srbije, sa Kosmetom kao njenim sastavnim delom. Tako je „predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica izjavio da prijem u program Partnerstvo za mir pokazuje da se proces evropskih integracija Srbije nastavlja i da ohrabruje u trenutku kada se Srbija svim pravnim sredstvima bori za očuvanje svog integriteta i suvereniteta. 'Kao članovi Partnerstva za mir mnogo smo sigurniji u tome da će celovitost Srbije biti očuvana i da će Kosovo i Metohija ostati u Srbiji, sa odgovarajućom visokom, suštinskom autonomijom'...Prema njegovim rečima, isto bi trebalo postupiti i u slučaju pregovora o stabilizaciji i pridruživanju sa EU“[6]. Spomenimo i da je prijem Srbije u Partnerstvo za mir usledio nakon potpisivanja tzv. SOFA sporazuma između Srbije i SAD dva meseca ranije, u septembru 2006. Koštuničina vlada prethodno je usvojila ovaj sporazum koji američkoj vojsci faktički daje status okupatora u našoj zemlji[7]. Tako je Koštunica od oktobra 2000. (ali, i pre) do kraja 2006. (kako ovde direktno vidimo), i još duže, praktično sve do priznanja Kosova i stvaranja vlade DS-SPS-G17 2008. godine, bio zatočenik opsene „i EU i Kosovo (Srbija)“, dok je iskrenim i od (petooktobarske) vlasti udaljenim patriotama bilo mnogo ranije jasno da se ta dva puta sve više udaljavaju, tačnije, da se nikada i nisu približavala. Ne bih da budem neskroman, ali još u doba izborne kampanje 2000., iako životno dosta mlađi i politički neiskusniji od Koštunice, znao sam da je njegova politika „trećeg puta“ (i evropske integracije i nacionalni integritet) obična fantazmagorija.

Koštuničino osvešćenje i otrežnjenje usledilo je tokom 2008., nakon što se, posle skoro osam godina, definitivno otišlo s vlasti. Mogao je da oseti, izložen neprijateljskoj i kvislinškoj propagandi koja ga je proglašavala „novim Miloševićem“, duboku istinitost poruke „ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, već napadaju Miloševića zbog Srbije“. Tada je postao obavešten da se ona dva puta kojima je mislio istovremeno da ide nepremostivo razilaze na raskrsnici Kosova i Metohije. I tek tada, kada je ispao iz svake kombinacije i izgubio poluge vlasti, DSS i Koštunica počeli su da radikalizuju svoju poziciju, da rade nešto ozbiljnije od deklarativnog kvazipatriotskog nećkanja i negodovanja. Ali, kasno, suviše kasno Vojislav K. na Kosovo stiže...

Koštuničine (usko)stranačke kalkulacije oko vlasti

Na unutrašnjem planu Koštuničin „dosledni patriotizam“ bio je iskompromitovan stranačkim i ličnim kalkulacijama oko vlasti, koje su se odvijale pod senkom „velikog brata“ (EU). Setimo se samo epizode iz 2007., smene Tomislava Nikolića sa mesta predsednika Skupštine posle samo jednog dana nakon što se za njega glasalo. O kakvoj doslednosti i patriotizmu (Nikolić je tada još uvek bio pravoverni radikal), tu može biti govora?! Nakon snažnih pritisaka iz EU, izložen pretnjama Havijera Solane, i zadovoljen pozicijom ministra policije, oko koje se dugo natezao sa DS-om, Koštunica je pristao na smenu Nikolića i pravljenje vlade sa DS-om i (ponovo) G17. Već tada je, znači, mogao da formira patriotsku vladu sa radikalima, ali nije imao hrabrosti i odlučnosti da to uradi. Verovatno mu je i kognitivno još uvek bilo nelagodno da pravi vladu sa jednom strankom „starog režima“; petooktobarska samosvest i pripadnost široj DOS-ovskoj familiji još nisu sasvim iščezli. U novoj vladi, kao i u prethodnoj, ekonomska i finansijska politika bila je izručena (ne)milosti i (samo)volji G17, što je, samim tim, značilo destrukciju naše ekonomije. Takođe, većina korupcionaških afera koje kasnije, sve do danas, izlaze u javnost, odvijala se (i) u periodu Koštuničinog vođenja vlade. Imao je bezbroj prilika da sa radikalima (koji su na referendumu odlučujuće doprineli izglasanju njemu tako značajnog novog Ustava) i tada još ne sasvim ukaljanim socijalistima (koji su i podržavali njegovu vladu), organizuje referendum o EU i NATO, ali to nije učinio; nema drugog objašnjenja nego da je i dalje (kratkovido) računao na mogućnost saradnje i konačnog izmirenja sa ovim organizacijama.

Dalje, na vrlo važnim predsedničkim izborima 2008., kada se pojavila najveća šansa da, nakon 5. oktobra, jedan (tada) patriota postane predsednik, Koštunica nije podržao Nikolića u drugom krugu. Zatim, u vreme pripreme i proglašenja nezavisnosti Kosova, kada je trebalo da se sa pozicije premijera najodlučnije bori, koristeći sve moguće političke, finansijske i medijske resurse koje ta pozicija donosi, štiti svoj politički „moralni integritet“ tako što „vraća mandat narodu“ (a istovremeno priča o „kosovskom boju“)?! Kakav je to „moral“ pobeći sa bojnog polja?! Na kraju, ove godine konačno podržava Nikolića, kada je ovaj u međuvremenu izokrenuo svoju političku poziciju naopačke. Ali, zašto je, ako se izuzmu već navedeni kalkulusi oko vlasti, dakle, principijelno gledano, s obzirom na patriotski kapacitet određene politike, radikal Nikolić bio manje prihvatljiv 2007. na mestu predsednika Skupštine, ili 2008. na mestu predsednika Republike, nego (evro)naprednjak Nikolić 2012. kao predsednik Republike? O kakvoj „patriotskoj“ logici je ovde reč?! Možda su se kod ovog poslednjeg, na žalost, ponovo upleli stranački interesi DSS-a nauštrb nacionalnih, kao i u spomenutoj epizodi s Nikolićem iz 2007. Tako potpredsednik DSS-a Nenad Popović izjavljuje da je „DSS spremna da uđe u vlast sa SNS na nivou Beograda“[8]. Da li je ovo razlog što se DSS još uvek ne usuđuje da eksplicitno imenuje, prozove i optuži naprednjake za njihovu sadašnju, najblaže rečeno, nečasnu ulogu u faktičkom priznanju nezavisnosti Kosova? Da li se zato u DSS-ovom „Proglasu“ o „vlastima države Srbije“ govori tako neodređeno, dok vrlo konkretno o EU, Haškom Tribunalu, NATO-u itd.; zato da se ne bi jasnije pomislilo na aktuelnu republiču vlast sa kojom treba da se pravi kombinacija na (beo)gradskom nivou? I da li isključivo tom (usko)stranačkom cilju služi i DSS-ova podrška antikorupcijskoj borbi lidera naprednjaka Vučića? Ako je tako, može li se imati poverenja u „dosledni patriotizam“ stranke i „moralni puritanizam“ njenog lidera koji su spremni na ovakve mizerne kombinatorike, na saradnju (beogradska vlast nimalo nije beznačajna) sa onima koji saučestvuju u svemu onome što se u „Proglasu“ tako žestoko napada? Jedan poslanik DSS-a (Marko Jakšić) već se izvinio građanima što ih je pozivao da podrže Nikolića na predsedničkim izborima. Ali, ne i predsednik DSS-a Koštunica...

Naknadna pamet i licemerje Koštunice i DSS-a

Koštunica se ne izvinjava ni za šta (ma koliko izvinjenje znalo da bude licemerno); on još uvek ne polaže računa za bilo šta iz svoje političke, ne tako davne, prošlosti. Njemu je i dalje savest, uprkos svemu spomenutom, očigledno mirna. Umesto očekivane samokritike (bar u minimalnom obliku) koja odlikuje iole savesnog i poštenog čoveka, on danas govori i ponaša se kao da ništa od prethodno navedenog nema nikakve veze sa njim. Da li je pošteno nimalo ne priznati toliko očiglednu vlastitu krivicu? Da li možemo i smemo da sasvim zaboravimo šta (ni)je sve Koštunica činio u prošlosti, a zbog čega smo danas tu gde jesmo, samo zato što u ovom aktuelnom trenutku ističe ono što nijednom pravom patrioti (odavno) nije sporno? Kao što je postao naknadno, dosta kasno, obavešten da evroatlantske integracije pretpostavljaju i idu zajedno sa dezintegracijom Srbije (kada se u celini Srbija prepustila Imperiji, ne čudi da odlazi jedan po jedan njen deo), tako nam Koštunica sada prosipa naknadnu „patriotsku“ pamet. Neki su se u to upecali. Možemo npr. od njih čuti: Koštunica je „svetlo na kraju tunela“. Ali, nismo li u tunelu velikim delom zahvaljujući njemu? Takođe se priča: Koštunica je „mudar“, Koštunica je „u pravu“ i tome slično. Ali mudar čovek je u pravu unapred, a ne unazad. Zašto Koštunica nije na vreme znao i predvideo šta će se dešavati sa njegovim „trećim putem“ i uopšte odnosima Srbije i EU/NATO? Nije bilo teško. Stotinama hiljada običnih ljudi je to bilo sasvim jasno i očekivano; kako onda nije jednom vrsnom intelektualcu kakvim (nam) se predstavlja? U filozofiji, kako reče Hegel, Minervina sova (mudrost) izleće u suton. Ali, tako je kad je reč o (filozofskoj) spekulaciji koja se kreće u večnosti. U polju praktičkog, tj. političkog, prolazno vreme je ograničavajući faktor; politička mudrost treba da „poleće ujutro“, da zna da anticipira događaje i za njih priprema adekvatne odgovore u pravom, odgovarajućem trenutku. Koštuničina politička sova, međutim, izleće u suton, kad su brojne prilike već prošle i propuštene, kad je situacija daleko teža, gotovo neizgledna. Kao kakav general posle bitke, on nam sada priča šta je trebalo raditi. Pogotovo je ovo neumesno činiti ako se u toj bici nije naročito učestvovalo, tačnije, čitavih osam godina, (sa)učestvovalo se na neprijateljskoj strani.

Pogledajmo šta nam danas govore Koštunica i drugi visoki predstavnici DSS-a. Koštunica npr. kaže da je „glavni razlog za ugroženost je (Srbije) 'srljanje' u evro-integracije, odnosno stavljanje interesa EU iznad interesa Srbije“[9]. Ali, on je, kako smo videli, dok je bio na vlasti upravo srljao u evro-integracije i dugo stavljao interese EU iznad interesa Srbije. „Potpredsednik DSS Slobodan Samardžić kazao je da je 'svima u Srbiji jasno da Srbija nije imala sreće u saradnji sa EU'. 'Do 2008. godine, odnosno do vremena do kada je DSS učestvovala u državnoj vlasti, EU se prema Srbiji odnosila maćehinski i kolonijalistički'“[10]. Ali,Samardžiću kao neosporno pametnom čoveku i ozbiljnom intelektualcu trebalo je mnogo pre da bude jasno da Srbija neće imati sreće u „saradnji“ sa EU. O kakvoj sreći može biti reči ako se prema vama ponašaju maćehinski i kolonijalistički, pogotovo kada na to pristajete, kako Samardžić ovde priznaje. U „Proglasu“ se kaže da „Haški tribunal za nas više nije legitiman sud“. Da li to znači da do sada, ili nekada, jeste bio legitiman sud za DSS? Koštunica„ocenjuje da se Tribunal u Hagu pretvorio u 'ruglo i sramotu'“, da „srpski narod sada zna šta je Haški trubunal i zna da se on rukovodi antisrpskom idejom“[11]. Ali, kada to Haški tribunal nije bio ruglo i sramota, da bi se izgleda tek danas u to pretvorio? Onaj patriotski svesniji deo naroda ne zna sada, već odavno, šta je Haški tribunal i čime se rukovodi. Potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović nas podseća da „građani Srbije vrlo dobro pamte koliko je dugo naša zemlja bila ucenjivana od strane Evropske unije punom i potpunom saradnjom sa Haškim tribunalom“[12]. Tačno, kao što dobro pamtimo kako je upravo njegov predsednik Koštunica prihvatao te ucene uprkos „prevrtanju stomaka“, gunđanju i gađenju. Što se tiče ovog poslednjeg, Koštunica danas izjavljuje da „svaki normalan čovek oseća gađenje prema Haškom sudu, ali ne sme na tome da se zadrži naša reakcija na nepravdu“[13]. Ali, isključivo na gađenju se nekada zadržavala njegova reakcija na hašku nepravdu. Itd. itd. Bezbroj je primera ovakve Koštuničine i DSS-ove dvoličnosti i naknadne pameti.

Neophodnost patriotske katarze Vojislava Koštunice

Da zaključimo. Koštunica je itekako odgovoran i kriv za političke greške i nacionalnu štetu koju je dolaskom na vlast 5. oktobra i osmogodišnjim boravkom na toj vlasti naneo ovoj zemlji i narodu. Zbog toga on mora da se o toj krivici izjasni, da pokaže, za razliku od dosadašnjeg držanja, bar trunku samokritike, a ne da se, kao što danas možemo videti, isključivo busa u patriotske grudi. Njegova naknadna pamet, koju nam poslednjih dana ili godina upadljivo demonstrira, može da prođe samo kod ljudi sa kratkim pamćenjem ili suženom političkom svešću, ne i kod ostalih. A naša ogorčenost izdajom vlasti u kojima nije učestvovao (u poslednje četiri godine), nije dovoljna da ga amnestira od (sa)učesništva u izdaji dok je bio na vlasti (osam godina pre toga). Pogotovo ako i dalje pokazuje spremnost da, gde se već ukaže prilika, uđe u koaliciju sa kolaborantima. Da bi doživeo patriotsku katarzu, da bi se oslobodio nasleđa nečasne uloge iz prošlosti, neophodno je nešto drugo i nešto više od mirne, dobrovoljne predaje vlasti, povlačenja s bojnog političkog polja i prepuštanja četvorogodišnjem opozicionom dremežu i tavorenju. Veliki broj građana Srbije već se jednom opekao sa Koštunicom na čelu „narodnog“ fronta. A sada po nekima opet treba da pristanemo da ga, kao 2000. godine, prethodna pasivnost zbog koje je delimično (ostao) politički čist (ko u suštini ne radi ništa, naravno da ne radi loše, ali ni dobro), katapultira na površinu kao novog (starog) nacionalnog spasioca, kao da se između 2000. i 2008. sa njim i oko njega ništa nije dešavalo. Takav manevar ne može ponovo proći. Potrebna je mnogo veća žrtva od opozicione inertnosti da bi se istinskije politički rehabilitovao, ona koju su bili spremni da podnesu iskreniji i veći patrioti od njega. Da li je Koštunica za to voljan i sposoban, vreme će pokazati, ali imamo pravo i razumno je da budemo oprezni, da ne dajemo danas naprečac blanko, apriorno poverenje nekome ko je u prošlosti ne jednom izneverio, a možda i (svesno) varao. Suviše dugo je Koštunica koračao „evropskim“ putem iz uverenja, bez ozbiljnijih pritisaka, zahvaljujući čemu se nalazio na vlasti. A tek kada je počeo da od tog puta odustaje, bio je politički kažnjen. Što se uopšte na tom putu nalazio, za to do sada nije snosio odgovornost. Krajnje je vreme da je podnese, bar u moralnom pogledu.

Iako za odbranu i oslobođenje Srbije još uvek nije sasvim kasno, jeste kasno za Koštunicu u ulozi lidera patriotskog fronta. Zbog hipoteke nekadašnjeg delovanja ne može računati na tako časnu i uzvišenu poziciju, pogotovo kada tu hipoteku uporno prećutkuje. Da ne bude zabune. Ne želimo ovom, svakako oštrom, kritikom da Koštunicu i DSS nepopustljivo progonimo i odstranimo iz patriotskog bloka. Ako se oni javno suoče i iskreno ograde od svoje kompromitujuće prošlosti, za njih, naravno, ima mesta u daljoj patriotskoj borbi; pod tim uslovima, svako je u toj borbi dobrodošao. Ali Koštunica i DSS, ako imaju iole političkog morala, ne bi više trebalo da računaju na prvu, najistureniju borbenu liniju. Srbija nema prava da najveće nade ponovo polaže u one koji su, namerno ili ne, značajno doprineli njenom aktuelnom porobljavanju i urušavanju.


[2] Ibid.

[5] Na sednici Glavnog odbora DSS-a 20. novembra 2004. Koštunica je izjavio sledeće: „Napretka, boljitka, normalizacije odnosa sa Evropom i svetom nema, dok taj balast ne skinemo sa dnevnog reda...Sarađivati se mora i sarađuje se do ispunjenja svih zahteva“. Vrlo ilustrativno je pogledati ceo članak na http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2004&mm=11&dd=20&nav_category=11&nav_id=156197

[7] Odličan pregled i kritika ovog sporazuma može se naći na http://www.geopolitika.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=71

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner