Kriminal u službi politike

Nisam gledao poslednji „Insajder“, jer „Insajder“ i njegovu televiziju uopšte ne gledam. Ne interesuju me televizije sumnjivog porijekla i sve sam suprotno od onoga što insajder znači. Da bi, recimo, neka grupa bila insajder ona mora biti: bitna, slagati se sa vladom, ne činiti nešto što vlada ne odobrava. A ja sam nebitan, ne slažem se sa vladom i spreman sam da učinim ono što vlada ne odobrava. Strano mi je „insajdersko trgovanje“ i ne znam da zviždim. I još nešto. Kada bih birao između Hičkoka i evropskog umjetničkog filma odabrao bih ovo drugo, što automatski znači da me ne privlače sadržaji rađeni po uzoru na Hičkokovu dramaturgiju.

Za sadržaj od sinoć saznao sam iz druge ruke, ali ne iz teksta g. Vukadinovića, koji sam naknadno pročitao, nego negdje oko podne za kafanskim stolom u našem malom mjestu gdje živim. Dokaz je ovo da se insajderski glas brzo prenosi i daleko čuje. I da pogađa tamo gdje su ljudi najosjetljiviji. Jer, ljudi su ogorčeni na nepoštenje i lopovluk. Kradu ih, lažu i varaju na sve strane, pa im svaka nova krađa ili laž izaziva rezignaciju ili buru emocija u zavisnosti od toga kakvog su psihološkog sklopa. Poznaniku koji nam je prepričao sinoćni „Insajder“ uzalud sam pokušao objasniti pozadinu priče i samu pozadinu „Insajdera“. Uhvatio se on za kriminal i cifre i ništa ga drugo ne interesuje. Da ga ne poznajem rekao bih da je u pitanju zavist što je neko na lak način došao do para i bogatstva. Bilo je toga kroz istoriju, a biva i sada. Neko je već rekao da je zavist bila važan kohezioni faktor u socijalističkim revolucijama.

Neću reći ništa novo kada kažem da se kriminalne afere koriste u političke svrhe. Najčešće se objavljuju u predizborno vrijeme u cilju diskvalifikacije političkih protivnika, a ne zbog nekakvog istjerivanja pravde. Jer, kada nova garnitura dođe u fotelje ne pada im ni na kraj pameti da ispuni izborna obećanja i procesira one čiji su im „slučajevi“ pomogli da se vlasti dokopaju. Barem ne one ozbiljnije slučajeve koji čine okosnicu njihove kampanje. Nemaju, valjda, za to kapacitet.

„Slučaj PDV“ žalostan je, opasan i bezobrazan primjer zloupotrebe kriminala u cilju ostvarivanja političkih ciljeva. U svrhu rušenja srpskih paralelnih institucija na sjeveru bivše pokrajine. Namjera je okrenuti cjelokupan srpski narod protiv tih institucija kako bi se lakše ukinule, što bi omogućilo konačno konstituisanje nezavisne države Kosovo. Dugo vremena kontinuirano se pokušava sa kriminalizacijom paralelnih institucija na sjeveru o čemu sam pisao u komentarima na druge tekstove objavljene na sajtu NSPM.

Slična je situacija i u Republici Srpskoj. Prema „dokumentaciji“ sarajevske federalne televizijske emisije „60 minuta“, Milorad Dodik je najveći kriminalac u istoriji čovječanstva. Nekada od iste televizije hvaljen, Milorad je postao noćna mora pravne države u njihovoj interpretaciji. A postao je omražen u Sarajevu od kada je promjenio retoriku i od kaka ne pristaje na ustavne promjene i unitarizaciju. Zaustavio je prenos nadležnosti sa RS na BiH i to je ono što mu Sarajevo nikako ne može oprostiti. Njegov „slučaj“ je pokrenut kako bi se prisilio da prihvati ustavne promjene što bi značilo demontažu Republike Srpske. Ali, izgleda, da kod Dodika ucjene ne prolaze.

Ne bih volio da ovo neko shvati kao podršku Dodiku na predstojećim izborima. Ako treba iskupiću se glasajući za SDS. Ne radi se o podršci, nego sam htio da kažem ono što neki znaju, a neki ne znaju ili iz kojekakvih razloga neće da znaju. Borba protiv korupcije i kriminala, koja treba da bude jedan od prioriteta svake države, često je paravan za ostvarivanje političkih ciljeva kojima nije cilj suzbijanje korupcije i dekriminalizacija društva, nego nešto sasvim drugo što može da bude štetno za državu ili u našem slučaju entitet, a što pokazuju slučajevi o kojima je bilo riječi.

Takođe, ovo ne znači da treba abolirati nekoga ako je počinio krivično djelo, a krije se pod plaštom patriotizma. Naravno da te slučajeve treba procesirati vodeći računa o državnim interesima. Ne treba dozvoliti da nam kojekakve televizije presuđuju i da na te presude pristajemo i da se za njima povodimo. Naravno da među političarima ima vrsnih kriminalaca, ali ne vjerujem da se prisutna na ovim prostorima međunarodna zajednica zaista protiv njih bori, iako su im puna usta te borbe. Prije bih rekao da su oni u sprezi. Da im „međunarodna zajednica“ ne zakera zbog toga što kradu sve dotle dok ispunjavaju njihove političke zahtjeve. Kada neko od njih „promjeni ploču“ tad počinje borba protiv kriminala i korupcije. Dobrodošli u Latinsku Ameriku.