субота, 21. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Истина и помирење на ex-YU просторима

Са Луковићем на теферичу

PDF Штампа Ел. пошта
Раденко Тошић   
недеља, 21. јул 2013.

Кад год набасам на неки текст са Е – НОВИНА, који потписује њихов чувени колумниста, присјетим се Маркиза де Сада. Није то само 365 дана Содоме и Гоморе, него много, много више. Траје то од кад надахнути рокер пише колумне. Све се своди на злостављање. Док пише о злостављању муслимана у прошлом рату, осветничко перо и неимар субверзивне, подземне мисли, ментално злоставља Србе. Садомазохизам за почетнике. Садистичког иживљавања има на претек, а мазохизам је у томе што острашћено перо упорно годинама живи са народом који има „геноцидне намере“ и чији су „фашистички корени“ зготовили  геноцид. Отворено смо друштво, свако може слободно да се креће и да иде тамо гдје мисли да ће се осјећати добро. Али не, он остаје овдје да се самомучи.

Без обзира на килаво љето, оно мало Срба што има вишка пара одлази на море. И док се малограђански менталитет сели на Средоземље, бунтовни колумниста, распамећен због српске равнодушности спрам злочина, демонстративно и театрално, телепортира се главом и брадом на стратиште. Јули мјесец је као створен за виктимизацију. Добра прилика за политиканте свакојаке феле да се окористе инструментализацијом патње и наративизацијом туђе невоље.

Ако при томе падну неки ћевапчићи, пуњене паприке, и неизбјежна телетина, куд ћеш боље? Док се несташни стомак суочава са пивом и телећом чорбом, одговорна глава се суочава са прошлошћу. Тема је меморијална. Злочини „крволока“ Ратка Младића и његових „распомамљених четника“. Колумниста се ужасава малограђанштине, али ово чаврљање о злочинима уз телећу чорбу и ћевапе подсјећа на малограђане. На оне што у сигурности дома свога уз недјељни ручак читају црне хронике. За апетит и пробаву добро дође мало страве и ужаса. Те тако и друштво на теферичу. Срби су на јеловнику. Апетити су порасли док их владајући тријумвират набија на евроатлански колац.

Али није било лако доћи на лице мјеста. Да би дошао на теферич добри дух Балкана и самопотврђени човјек у злом времену морао је да се суочи са традиционално неприступачном шумском околином и „домородачким становништвом“ прилично незаинтересованим за „случајне пролазнике“. „Нервозни домородац који носи гајбице пива“ једва одговара на питање у којем правцу треба да се иде да би се дошло до мјеста Клотјевац „гдје је масакрирано становништво и уништен сваки траг живота“. Никаквих знакова нема поред пута километрима. Биће да  је неко уклонио табле, а једна, заборављена, ваљда, у журби, врло је сумњива. Могуће намјерно остављена да збуњује путнике намјернике, јер „Шумска је то, код њих знаци не служе да нађеш оно што тражиш, већ служе да те сјебу и да никад не нађеш оно ка чему си кренуо“.

Што се тиче „знакова поред пута“, Чворовић из Е – новина није омануо. Срби су их склонили на сигурно мјесто. Вјероватно у цркву са погледом на тениско игралиште, која је изникла усред шуме. И још вјероватније да су на ту идеју дошли читајући књиге Иве Андрића. Проста логика. Знакове поред пута нико неће тражити у цркви. Поп који игра тенис не може бити истог менталног склопа као „домородачко“ становништво. Савршено маскирање масакра.

Оно што му Ђура (Горан Нецин) није шапнуо, а требало је, и што врли колумниста није провалио, а морао је, јесте то да се онај „носач гајбица“ никако није случајно затекао на њиховом путу. Тај, наоко нервозни, трговачки помоћник окорјели је специјалац обавјештајне службе Републике Српске, подметнут да даје лажне информације и шаље људе лијево, умјесто десно. Док се двојац из електронских новина одмарао у Бајиној Башти и јео шопску салату, овај је лажни помоћник трговца пребачен хеликоптером на одредиште из центра који се налази на непознатој локацији. А све због тога да омете колумнисту на његовом историјском путу доказивања српске кривице. Прича достојна филмске индустрије.

Упркос неприступачном терену, прљавим операцијама тајне обавјештајне службе и знаковитим активностима подмуклог локалног клера, двојац без кормирала допловио је на одредиште. Уз пут су се сликали поред неколико провалија да би показали читаоцима какве су их све опасности вребале на путу. Због скретања у лијево нису дошли до поменутог Клотјевца, него до Меморијалног центра у Поточарима. Дивља природа и њежно, али само према муслиманима, срце, био је уобичајно згрожен. Направљено је неколико слика које говоре више од 8000. ријечи. На једној од њих колумниста личи на де Сада након што су умјесто њега објесили Робеспјера. Његов је задатак разобличавање српског моралног друштва. На слици су два споменика. Један је споменик жртвама у Сребреници, а други је споменик аутошовинизму.

Након сликовитог приказа колумниста у писменој форми најављује смрт геноциду. У циљу фашизације српског друштва Сребреницу изједначава са Герником. У опуштеној атмосфери Љетне школе разговара се о „незапамћеном јулском геноциду 1995.г.“, тј. „о свему: о правди, о злочину, о одговорности, о рату, о помирењу, о будућности“.  Брутално се манипулише жртвама. Присутни су професори са америчког и аустралијског универзитета, доктори наука, студенти из Пољске, БиХ, Чешке, Македоније и згодна и шармантна Паулина. Све се одиграва „усред Меморијалног центра, два метра испод земље у скромној, малој дворани, савршеној за дискусије.“ Евроатланско подземље на дјелу. Једе се и пије. Уста пуна ћевапа, Додика и Тадића. Тако се некако завршава још једна луковштина самопрозваног политичког заступника сребреничких жртава.

У коментарима на текст одаје се признање колумнисти за издајништво, као да је у данашњој Србији велика храброст и постигнуће бити издајник. Кад имате издајнике на врху, они на дну губе на цијени. Да не би остао недоречен препоручио бих колумнисти да сљедећи пут оде на домјенак у Дубровник. Да тамо уз лигње, остриге и вино разглаба о културоциду који направише српски вандали. Дубровник је десет дана јахања удаљен од Сребренице. Била би велика авантура за колумнисту коњем проћи кроз, како то његов пријатељ Емир Суљагић рече, окупирану територију.    

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер