Крим, Србија и међународно право

Припајање Крима Руској Федерацији у Србији је изазвало различите реакције. У народу се, без сумње, појавило одређено задовољство због понижења и немоћи НАТО. Са друге стране, другосрбијанска интелектуално-политичка елита је пожурила да тај догађај протумачи као ''промену односа Русије према Косову''.[1]

Заиста, Декларација о независности Крима се у премабули позива на саветодавно мишљење Међународног суда правде УН (МСП) о проглашењу независности такозваног Косова из 2010. године.[2] На основу те декларациje одржан је референдум 16. марта на Криму. Након тога, председник РФ Путин и представници Крима и Севастопоља потписали су у Москви Споразум о приступању Руској Федерацији 18. марта 2014. Том приликом, руски председник се, такође, позвао на саветодавно мишљење МСП.[3]

У том контексту, поставља се питање да ли je Руска Федерација променила свој став о независности Косова позивањем на саветодавно мишљење МСП?

Правно тумачење ипак показује да РФ није (чак ни дефакто) признала независност Косова зато што се позвала на део саветодавног мишљења МСП.

Следеће правне чињенице и тумачења то показују:

1) Руски судија Скотников није гласао за саветодавно мишљење МСП од 22. јула 2010. године (10 судија је гласало за, четири против).

Скотников је нагласио у свом издвојеном мишљењу да је МСП негирао Резолуцију 1244 и тако преузео политичке функције СБ УН, што је недопустиво у савременом међународном поретку.[4] На тај начин, МСП је у саветодавном мишљењу из 2010. нарушио баланс између СБ УН, Генералне скупштине и суда прописан Повељом УН - истакао је Скотников. Скотников је приметио да је већина судија МСП 2010. тврдила да Резолуција 1244 не гарантује да је КиМ део Србије (зато је наводно независност била у складу са Резолуцијом 1244). То је несумњиво био пример за contradictio in adjecto или придавање неком појму својства које он не може имати (''хладна ватра'') јер када се прочита Резолуција 1244, јасно је да она три пута изричито прописује да је Косово део СРЈ.

2) Представници РФ су и приликом усмене расправе пред МСП 2009. године у Хагу изнели да је проглашење независности Косова у супротности са међународним правом.

3) У марту 2014. РФ и њен председник се нису (у вези са приступањем Крима РФ) позвали на део саветодавног мишљења МСП који негира значај Резолуције 1244 СБ УН.

Напротив, РФ се позвала приликом приступања Крима само на део саветодавног мишљења које се бави општим принцима међународног права у вези са проглашавањем независност (дакле, фокус је био на апстрактном принципу самоопредељења, а не на косовском конкретном случају). Тачније, у саветодавном мишљењу МСП се наводи да су од XVIII века многе државе, а посебно бивше колоније на тај начин стекле независност. У том контексту председник РФ је у свом обраћању од 18. марта 2014. управо истакао сличност између Декларације о независности САД и Декларације независности Крима (и није ниједном негирао резолуцију 1244 СБ УН).

Та дистинкција је кључна у руском правном тумачењу саветодавног мишљења МСП, кримског случаја и разлици са Косовом.

4) На претходан закључак указује и чињеница да РФ након 2010. никада, као стална чланица СБ УН, није одустала од поштовања Резолуције СБ УН 1244 која гарантује српски суверенитет над Косовом и Метохијом.

5) Такође, РФ никада није подржала инцијативе САД и ЕУ да се укине или занемари Резолуција СБ УН 1244 (најбољи пример за такво поступање западних држава је Бриселски споразум из априла 2014. у којем нема ниједног помињања Резолуције 1244).

6) Коначно, и амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин је изнео 3. априла 2014. да су са аспекта међународног права Косово и Крим различити случајеви.[5]

Разлике и сличности између Крима и Косова у контексту међународног права и признатог континуитета РФ и Србије са СССР и СРЈ

Постоји још неколико разлика и сличности између Крима и Косова у контексту међународног права. У последњих 500 и више година Косово никада није било самостална држава. Територија Косова и Метохије је припадала вековима или српској средњовековној држави, или Турској царевини од 1455. или коначно новој српској држави и Југославији (Савезној Републици Југославији) од 1912. године.

Са друге стране, Крим је у последњих 500 и више година (дакле вековима) припадао или Руској империји од 1785. године или Турској царевини од 1475, или коначно СССР од 1921. године (а тек у кратком историјском периоду након 1991, од двадесетак година, и самосталној Украјини). Са друге стране, општепознато је у међународном праву да Руска Федерација има признати међународни континуитет са СССР. Такође, Србија има континуитет са Савезном Републиком Југославијом након 2006. године (после одвајања Црне Горе).

Дакле, у контексту појма континуитета као међународног статуса државе на који може претендовати само једна држава настала након територијалних промена, Крим несумњиво припада РФ (као држави која је преузела континуитет од СССР). Такође, Косово и Метохија припадају Србији као држави која је преузела континуитет од Савезне Републике Југославије (у контексту права континуитета и нешто слободнијег тумачења, чак и данашња Турска република, као држава која има признати континуитет са Турском царевином од 1918, има више права на Крим и Косово него што то имају власти нелегалне у Кијеву и Приштини).

Поређење референдума на Криму 2014. и проглашења независности у нелегално изабраној скупштини Косово 2008. године

Референдум на Криму од 16. марта 2014. године је без иједног инцидента одржан на целој територији овог полуострва, па и на територији где живе Татари (аутор овог текста се у то и лично уверио). Према званичним резултатима, већина гласача (излазност је била 83,1%), њих 1.233.002 или 96,77% гласало је за отцепљење од Украјине и припајање Руској Федерацији.

Са друге стране, на Косову никада није одржан референдум о отцепљењу. Српско становништво са севера Косово није чак ни учествовало на изборима 2007. за такозвани парламент Косова (који је прогласио независност 2008. године) и избори никада нису ни одржани на територији севера Косова на којем је већинско српско становништво.

Тачније, на територији четири општине на северу 2007. није убачен ниједан гласачки листић или биралишта нису ни отварана. Једини референдум који је одржан је био онај на северу Косова од 14. и 15. фебруара 2012. године (гласачи су се изјашњавали о питању: „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" Тада се око 99% изјаснило да не прихвата, а изласност је била око 75%).

Поред тога, на изборима одржаним на Косову 2007. године је гласало само око 45% гласача.

Питање појма агресије у контексту поређења Крима и Косова

Најважнији део појма агресије у међународном праву је оружана акција.[6] Русија 2014. није извршила агресију на Крим, јер руски војници нису испалили ниједан метак. Такође, на тој територији су се налазили у складу са међународним уговором (Харковски споразум).

Са друге стране, НАТО је извршио оружану агресију на Косово и СРЈ 1999. без одлуке СБ УН и постојања било каквог међународног уговора који би дозволио 78 дана бомбардовања (уз кршење међународног хуманитарног права јер када се примени позната клаузула руског правника Фјодора Мартенса из времена Хашке конференције о миру, јасно је да је бомбардовање осиромашеним уранијумом и касетним бомбама ратни злочин).

НАТО је такође помагао терористичку ОВК на сличан начин као што је помогао паравојску у Никарагви (што је утврђено управо познатом пресудом МСП у спору Никарагва против САД 1986), слао је терористима на КиМ (као и у Никарагви) финансијску подршку, обучавао их је, снабдевао оружјем и обавештајним подацима. Коначно, уз присуство НАТО године 2004. спроведен је погром над Србима на Косову. Ништа слично се није десило на Криму.

Да ли револуционарна власт у Кијеву након 21. фебруара 2014. има континуитет са Украјином признатом 1991?

Према међународном праву, да би се једној држави могло дати признање, она мора да поседује следеће атрибуте државности: територију, становништво и стабилну државну организацију, као и могућност да обезбеди извршење међународних уговорних обавеза.[7] Револуционарне власти у Кијеву након отцепљења Крима, великих демонстрација на југоистоку земље, побуне "Десног сектора" у марту 2014. и коначно непоштовања договора од 21. фебруара 2014, који је закључен уз учешће представника ЕУ, не испуњавају ниједан од ових услова који захтева међународно право.

Такође, за признање саме владе у Кијеву, која је на власт дошла путем револуције 21. фебруара 2014, у међународном праву тражи се само да поседује стабилну државну организацију и могућност да обезбеди извршење међународних уговорних обавеза. Власти у Кијеву не испуњавају ни та два услова за признање њихове владе.

Дакле, украјинска држава и влада након револуције од 21. фебруара 2014. године не испуњавају ниједан услов за међународно признање.

Када се претходне чињенице и тумачења размотре у контексту међународног права, јасно је да РФ није променила свој став према суверенитету Србије на КиМ. Такође, јасно је и да према међународном праву Крим припада РФ, а Косово и Метохија Србији.