Početna strana > Rubrike > Politički život > Klasno nejedinstvo
Politički život

Klasno nejedinstvo

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
četvrtak, 20. maj 2010.

U poslednjih dve nedelje postala mi je do kraja prozirna društvena slika Srbije, koja je samo slika u malom stanja u kome se danas nalazi čitavo čovečanstvo. Kao filozof po obrazovanju, zainteresovan za probleme društvenog života, skloniji sam apstraktnom, teorijskom nivou razmatranja nekog društvenog fenomena. Ali, moram da priznam da nema većeg zadovoljstva od onog kada uvidite da teorijski stavovi do kojih dolazite apstraktnijim procesima sticanja znanja nalaze svoju empirijsku potvrdu u vašem svakodnevnom životnom iskustvu.

Tako sam, na poziv sestre povodom slave Đurđevdan, bio u Obrenovcu nadomak Beograda. Sestra mi inače radi u prodavnici sportske opreme koja posluje u okviru jedne od firmi „holding“ sistema pod vlasništvom poznatog srpskog kapitaliste. Radi šest dana u nedelji za platu koja otprilike iznosi tek polovinu republičkog proseka. Za to vreme, njen vrhovni gazda sve više širi svoju poslovnu imperiju, logično, na račun surove eksploatacije zaposlenih radnika. Ali, čak ni ona nije u najgorem položaju. Jer, danas je izgleda dobro da se uopšte radi, toliko su smanjena socijalna očekivanja velikog broja ljudi, uključujući mlade koji, po prirodi stvari, treba da imaju najviše životnih ambicija. Za njih je već sam posao, kakav god, i koliko god plaćen, razlog za zadovoljstvo, bolje rečeno, za privremeno odsustvo onih najmučnijih briga u kojima se dotiče dno vlastite egzistencije. Kako efektno reče jedan naš sociolog, razotkrivajući ciničnu logiku kapitalizma, bolje je biti eksploatisan, tj. raditi, nego nikada eksploatisan, tj. biti nezaposlen.

Te nezaposlene, deklasirane, mlade i stare, sreo sam u autobusu na putu za Obrenovac. Jednom od njih, starijem čoveku u ritama koji je s jednog na drugi kraj autobusa prenosio nekakve letve, ponudio sam da sedne. On mi je nešto neartikulisano odgovorio; shvatio sam da ima nekakvu govornu manu ili jednostavno ne može da iz nekog drugog razloga razgovetno govori. Neka teška životna patnja izbijala je iz celine njegove pojave. Ispred mene sela je starica, seljanka, pogrbljenih leđa i izbrazdanog lica, koja je sa sobom vukla neku, za nju primetno tešku, kutiju. Pretpostavljam da je i ona išla nekome na slavu. Ali, u autobusu je bilo i drugačijih lica. Pored mene je konkretno sedela pristojno odevena gospođa koja mi je rekla kako takođe ide na slavu, i da inače izuzetno voli i poštuje našu tradiciju i običaje. Govorila je vrlo razgovetno i kulturno.

Prvi put sam bio kod sestre u njenom novom domu; pre mesec dana, na Uskrs, verila se, i preselila kod budućeg supruga. Dobila je dva slobodna dana za slavu, tako da se može reći da njen gazda poštuje verske običaje svojih radnika. Roditelji mog budućeg zeta su iz nižih slojeva, otac radnik, majka domaćica. Žive u vrlo skromnoj kućici sa dvorištem koje je sada sasvim malo, nakon što su morali, zbog nove situacije, da dograde još jednu sobu i kućno odeljenje. Izuzetno lepo su me ugostili, a dok sam se odmarao nakon ručka, video sam na televiziji da su istu krsnu slavu obeležile i neke naše političke partije. Primetio sam brojne predstavnike naše političke i ekonomske elite, naravno uz prisustvo sveštenstva koje je osveštalo slavski kolač.

Pred povratak u Beograd, iskoristio sam priliku da se vidim sa jednom prijateljicom koja, kao i moja sestra, radi u privatnoj firmi, pod sličnim uslovima rada. Već duže vreme žali mi se na svoju životnu situaciju, pre svega, na ozbiljnu teškoću da istovremeno studira i radi; posao, ma koliko bio slabo plaćen, ne sme da napusti da ne bi ostala bez sredstava za elementaran život, tj. preživljavanje, a ne bi smela da napusti ni studije ako misli da kasnije napreduje u karijeri. Našla se u gotovo začaranom životnom krugu koji lako izaziva psihičku krizu, i koji odražava današnji položaj mladih ljudi nižeg socijalnog porekla koji hoće da se visoko obrazuju: da bi mogli da finansiraju svoje školovanje koje se u sve širim aspektima plaća, veliki broj njih mora da radi, ali da bi mogli da dobiju koliko-toliko zadovoljavajuće plaćen posao, od njih se traži da su već školovani. Ova napetost prirodno ima tendenciju da se razreši na način da će u skorijoj budućnosti moći da se visoko obrazuju uglavnom samo oni koji dolaze iz visokih društvenih slojeva. Sa setom se setih nekadašnjeg društvenog sistema u kome je dete radnika ili seljaka, ma iz kakve zabiti došlo, moglo da stekne visoko obrazovanje bez ikakvih društvenih, klasnih prepreka pred sobom. Prijateljica mi je ponovo pomenula psihičku torturu koju doživljava na poslu, nehumane i otuđene odnose koji vladaju među zaposlenika. Sa setom se setih nekadašnjeg radničkog drugarstva i solidarnosti. Čuo sam od nje i potresnu priču o čistačici u njenoj firmi, mladoj devojci za koju je šefica pred celim kolegijumom, i pred njom samom, otvoreno rekla da “smrdi”. Ovi poslednji dani su inače izuzetno topli, a ta devojka se zbog prirode posla i lošeg kvaliteta radne uniforme verovatno više znojila ili dolazila u dodir sa prljavštinom. Ljudi koji su toga svesni ne izgovaraju glasno onakvu rečenicu, sa namerom da neku osobu degradiraju pred čitavom radnom zajednicom. Iz takvog komentara izbija ne više samo prezir, već i bela klasna mržnja privilegovanih nad podređenima. Moju prijateljicu je to naravno pogodilo, nakon sastanka je otišla da obiđe čistačicu koja je plakala usled doživljenog poniženja. Ali, na samom sastanku nije smela ništa da kaže; svi su ne samo ćutali, već pokretima glave odobravali šeficinu uvredu. Sa setom, ali i crvenom klasnom mržnjom setih se vremena kada je i obična čistačica bila poštovana u svom radnom kolektivu, često više od samih nadređenih, i kada ne samo da nije doživljavala onakve uvrede od strane šefova, već je mogla da ih slobodno prozove i kritikuje na radničkom savetu ako je to htela.

Vratimo se nekoliko dana ranije, na 1. maj. Tog dana je na protestima u Beogradu bilo svega nekoliko stotina radnika. Možda i zato što je nekoliko stotina hiljada radnika bilo na svojim radnim mestima. Mnogi su radili i sutradan, drugog dana Praznika rada. Moja sestra ovog puta nije imala slobodne dane, tj. Praznik rada je za nju i sve ostale koji su tog dana radili bio poništen. Dakle, iste kapitalističke gazde koje imaju razumevanja za tradicionalne verske praznike nemaju razumevanja za tradicionalni praznik radničke klase. Toliki slobodni dani bili bi sigurno suviše velika šteta za interese profita. Zato je nešto moralo da se žrtvuje; Đurđevdan je odneo prevagu nad Prvim majem. Kapital je time pokazao da neće da oskrnavi verski identitet pojedinih radnika, ali će sasvim spremno da oskrnavi njihov klasni identitet. Pretvaranje Prvog maja u radni dan kao i svaki drugi predstavlja simboličku smrt radničke klase. Kapital je prešao poslednju granicu; nakon što je stvarno potčinio radničku klasu, on sada atakuje na njene simbole.

Šta nam sve ovo govori? Šta nam govori činjenica da, s jedne strane, ljudi različitih klasa, od najnižih do najviših, zajednički obeležavaju verske praznike, za šta i jedni i drugi imaju interesa i što slobodno prihvataju? I da, s druge strane, zajednički ne obeležavaju praznik radničke klase, ovog puta jedni s interesom i slobodnom odlukom, drugi bez takvog interesa i pod prinudom? Od nemoćnih i siromašnih radnika i seljaka do moćnih političara i bogatih kapitalista, vidimo kako se jednako praznuje krsna slava, iako izvorno Hristovo učenje oštro kritikuje one moćne i bogate. Slično je sa nacionalnim praznicima. I njih podjednako obeležavaju pripadnici različitih klasa, doduše sa verovatno manjom emocionalnom vezanošću nego u slučaju verskih, ali neradni dani bar upućuju na neko elementarno simboličko priznanje. Politički vrh takođe učestvuje u obeležavanju značajnih datuma iz naše nacionalne istorije, iako je njegovo današnje političko delanje u dubokom neskladu sa slobodarskom suštinom ovih istorijskih događaja. Stoga možemo zaključiti da je danas kod nas snažna ideologija verskog i nacionalnog jedinstva, sa sve većim prožimanjem ovih identiteta, bez obzira što delovanje političke, ekonomske, ali i crkvene elite, drastično odstupa od ideja hrišćanskog komunizma ili nacionalne slobode. Srpski nacionalisti kritikuju ovo odstupanje u domenu nacionalne slobode, ali daleko manje u domenu socijalne pravde. Ovaj drugi domen bi mogla da artikuliše neka organizacija ili pokret koja bi nastojala da obnovi izvorno hrišćansko socijalno učenje, ali ona kod nas u takvom obliku potpuno izostaje, naročito kao društveno angažovana i borbena. U svakom slučaju, bez obzira na dominantan sukob između vladajuće političke elite koja sprovodi interese zapadnog kapitalističkog imperijalizma, i srpskih nacionalista, na ideološkom planu i jedni i drugi, doduše u različitom stepenu, promovišu ideologiju verskog i nacionalnog jedinstva. Uz to, biti Srbin i biti pravoslavac se gotovo sasvim poistovećuje posredstvom raznih ideoloških poruka. Kada vidite sve vodeće predstavnike srpskog političkog života kako se različitim povodima veoma pozitivno izjašnjavaju o Crkvi i veri, sarađuju sa sveštenstvom bez ikakvih nesporazuma i, na kraju, aktivno učestvuju u verskim praznicima i ritualima, time se svim članovima zajednice šalje jasna ideološka poruka. Oni se, altiserovski rečeno, pozivaju i prozivaju da se prepoznaju kao Srbi-pravoslavci. Ideološko pozivanje na versko i nacionalno jedinstvo moćno se prostire i širi kroz javni, društveni prostor.

Mi se nećemo posebno baviti kritikom ove konzervativne (kon)fuzije Nacije i Vere, odnosno Države i Crkve, jer ona nije specifikum pozicije koju zastupamo. Takvu kritiku kod nas sprovodi liberalna ideološka opcija koja je skoncentrisana oko tzv. Druge Srbije. O njenim deficitima pisao sam u više tekstova. Osnovni je da ona legitimnu težnju na koju se poziva, da se Nacija jasno odvoji od Vere, a Država od Crkve, što je inače progresivna tekovina modernog, građanskog društva, nedopustivo pretvara u svojevrsan autošovinizam i identifikaciju sa zapadnim imperijalističkim agresorom. Kritizerstvo srpskog nacionalizma, često preuveličanog kod nje u šovinizam, završava u šovinizmu prema srpskom narodu i celokupnoj njegovoj istoriji i tradiciji, a kritizerstvo svakog otpora transnacionalnim imperijalnim strukturama zapadnog kapitalizma u služenje njegovim interesima. Međutim, čak i da je ova liberalna kritika konzervativizma lišena tih izopačavanja, ona ne doseže do nivoa na kome se mi krećemo; drugim rečima, ona je prekratka i nedovoljna. Jer, čak i da su Nacija i Vera, odnosno Država i Crkva, nesumnjivo razdvojeni u društvenoj stvarnosti, ili se bar to proklamuje na nivou vladajuće ideologije, time nije rešen osnovni društveni problem koji je na dnevnom ne samo naše, već i svetske istorije.

Ponavljamo, danas vladajuća ideologija naglašava jedinstvo srpskog naroda posredstvom Nacije i Vere. Ali, opet se pozivamo na Altisera, svaka ideologija ne samo da nešto pokazuje, otkriva, već i nešto ne pokazuje, skriva. To je njena dvostruka društvena funkcija. Tako bi neko naivan, a takvi su još uvek većina, nesvestan ove funkcije skrivanja, pomislio kako su u srpskom narodu klasne razlike i suprotnosti ukinute i prevaziđene u jednom višem, nacionalnom ili verskom jedinstvu. Međutim, i to je ovde ključna stvar, one nisu ukinute, one su samo prikrivene. Ista ideologija koja poziva na nacionalno i versko jedinstvo skriva klasno nejedinstvo u okviru iste nacije i vere. To je danas njena osnovna društvena uloga, da pokuša da pomiri kapitaliste i radnike, eksploatatore i eksploatisane, ne tako što će ukinuti kapitalizam i eksploataciju, samim tim i eksploatisanu radničku klasu, već tako što će prikriti ovu klasnu podelu i sukob pozivima na nacionalnu i versku homogenizaciju. Do ovog nivoa, ovako široko i daleko, ne stiže liberalna opcija. Za nju je građanska zajednica, u kojoj takođe ostaju neprevladane klasne suprotnosti, poslednja istina o društvu, poslednji interes političke prakse. Zato ona, kao i konzervativizam, skriva klasnu podelu i na taj način je pacifikuje i dalje održava. Zato ovu podelu može da vidi i artikuliše samo levica, i to radikalna. Sa stanovište radikalne levice, i liberalizam i konzervativizam su podjednako desničarske ideologije, podjednako konzervativne, a u slučajevima revolucionarnog kretanja, i reakcionarne, s obzirom na radikalan interes ukidanja klasnog društva. Zato sam u jednom tekstu rekao da je sukob između „dve“ Srbije lažan, jer obe stoje na istim pozicijama antikomunizma. Drugim rečima, tu na delu imamo jednu, antikomunističku Srbiju.

Stoga nam kritika ove danas vladajuće ideologije pomaže da, iza opsena nacionalnog i verskoj jedinstva, vidimo stvarno klasno nejedinstvo, klasni sukob i nasilje vladajuće klase. Prilikom ulaska Crvene armije u Moskvu, Lenjin je lapidarno sročio ovu istinu: u svakoj naciji postoje dve „nacije“, radnička i neradnička. Društvena stvarnost Srbije i sveta potvrđuje ovu istinu. U skrnavljenju Prvog maja ono što se vladajućom ideologijom pokušava sakriti, postaje nam neskriveno. Jer, isti Srbin pravoslavac kapitalista, koji s vama ima zajedničku slavu i daje vam slobodne dane da je obeležite, preći će bez ikakve dileme preko ovog nacionalnog i verskog jedinstva, i na dan kada treba da se proslavi vaš rad, eksploatisaće vas, bez ikakvog simboličkog uvažavanja. I dok se neprestano galami o političkom jednoumlju i nasilju u vreme nekadašnjeg komunizma , u kapitalističkim preduzećima se danas, svuda oko nas, sprovodi ekonomsko nasilje i jednoumlje, jer su radnici zastrašeni i ne smeju da progovore protiv nadređenih da ne bi izgubili posao. Isti Srbi pravoslavci vladajući političari neće ništa učiniti da ove oblike ekonomskog nasilja zaustave, čak ni na Praznik rada, iako bi to trebalo da bude njihova društvena funkcija kao zaštitnika opštih društvenih interesa. Ne, oni su sa kapitalistima u klasnom savezu protiv radništva, oni sa njima vode razgovore, ne čak ni pregovore. Zato nacionalno i versko jedinstvo za vladajuću klasu i njene predstavnike u stvarnosti nema naročitu težinu, jer su vođeni prvenstveno svojim klasnim interesima koji oštro stoje nasuprot interesima radničke klase. Vladajuću klasu i podvlašćene klase primarno ne vezuju u društvenoj stvarnosti zajedničke nacionalne i verske niti, već ih razdvaja tlačiteljski i hijerarhijski odnos izrabljivača i izrabljivanih, nadređenih i potčinjenih.

Još samo da onu lenjinovsku istinu prihvate izrabljivani i potčinjeni. Još samo da oni postanu potpuno svesni činjenice da između njih i vladajućih u suštini ne postoji nikakvo jedinstvo. Da je jedinstvo u ime Nacije i Vere samo dimna zavesa koja se ideološki podmeće da bi se prikrilo klasno nejedinstvo, eksploatacija i dominacija. „Nacija“ i „Vera“ još su u ogromnoj meri opijum za potlačene mase, ono što blokira ili ometa njihovu revolucionarnu akciju. Ali, nezadovoljna svest o simboličkom ukidanju Prvog maja može da bude početak povratka iz ove opijenosti u društveno budno, trezveno i prevratno stanje. Obeležavanje Praznika rada u kapitalizmu ima izvesnu funkciju pacifikacije radničke klase; ono što joj se stvarno oduzima ekonomskim nasiljem, čast i samopoštovanje, vraća joj se u obliku simboličkog priznanja, i tako na neki način kompenzuje. Zato skrnavljenje ovog praznika može da bude početak radničke militarizacije. Kapital je obeščašćenjem Prvog maja pokazao da nije spreman više ni na kakve ustupke, da ulazi u totalan rat sa radništvom. U Grčkoj ovih dana potlačeni su se uzdigli i uzvraćaju udarac. Čuju se parole „Narodi Evrope, ustanite!“ i „Rat bogatašima!“. Kao da se opet promalja, bar u naznakama, bauk komunizma uz zvuke Internacionale: „Ustajte prezreni na svetu, vi sužnji koje mori glad...“ Ovi poznata melodija, posle dužeg vremena, mogla se čuti tokom nedavnog štrajka medicinskih sestara i čistačica u radničkom Kragujevcu. Da li su na pomolu uzdignute glave i pesnice radnika, seljaka, nezaposlenih, mnogobrojnih danas uplakanih čistačica, koje prisvajaju natrag svoje pogaženo ljudsko dostojanstvo?

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner