Kako sačuvati stid, skormnost i vrlinu

U šestoj knjizi „Anala“ veliki rimski istričar Kornelije Tacit opisao je poslednje dane nerazdvojnog prijatelja cara Tiberija, senatora Nerve, koji kao odličan poznavalac ljudskog i božanskog prava, bogat zdrav odlučio da umre. „Čim Tiberije dozna za to, nije ga više napuštao. Raspitivao se za uzrok, molio, najposle mu kazao kako je to gorko saznanje za njegov ugled kada najbliži među njegovim prijateljima bez ikakvog razloga hoće da ode u smrt. Nerva je odbijao svako objašnjenje i nastavio da gladuje. Oni koji su znali njegovo mišljenje govorili su da je zgrožen i užasnut, gledajući izbliza sve strahote koje su zadesile državu odlučio da umre časno, još neokaljan, još nenačet“.

U ovakvoj sudbini senatora Nerve možemo prepoznati univerzalnu metaforu o odnosu vlasti i intelektualne elite koja se prepoznaje u želji i nameri onih ljudi koji pripadaju pre svega istinskoj duhovnoj i društvenoj eleiti da sačuvaju svoju čast i neokaljanost. Jer, savremena politika je odavno postala obična kaljuga u kojoj časni ljudi teško pronalaze svoje mesto jer poseduju vrline koje su izgubile značaj u savremenim političkim igrama.

Zato se sasvim prirodno nameće dilema: ko su danas uzdanice naših stranaka? Da li je kriza inteligencije u strankama uzrokovala sveopštu intelektualnu krizu u društvu i, kao osnovno pitanje: da li je kriza stranačke intelektualne elite proterala elitu iz Srbije?

Ovde je u pitanju opšte značenje jedne društvene pravilnosti u odnosu politike i intelektualne elite koja mora biti čuvar najuzvišenijih principa slobode, kritičkog mišljenja i odbrane opštih interesa, ali i vrline kao vrhovnog republikanskog principa. Ovo su osnovni izazovi kada se pokuša odgovoriti na pitanja koja su pokrenuta u ovom istraživanju odnosa stranačke intelektualne elite i naše političke elite. Zato se sasvim prirodno nameće dilema: ko su danas uzdanice naših stranaka? Da li je kriza inteligencije u strankama uzrokovala sveopštu intelektualnu krizu u društvu i, kao osnovno pitanje: da li je kriza stranačke intelektualne elite proterala elitu iz Srbije?

Na pitanje može li jedna stranka da ima u svojim redovima delatnu intelektualnu elitu, naša politička tradicija, ali i savremena politika daju veoma negativan, razočaravajući ali i opominjući odgovor.

Obnavljanje višestranačkog života bilo je u znaku izuzetne uloge tadašnje intelektualne elite koja je formirana u opozicionim krugovima građanskog društva i ona je imala značajnu, a nekada i odlučujuću ulogu u kreiranju ukupnih odnosa na političkoj sceni i moglo se u velikoj meri prepoznavati da je politička elita činila i stranačku elitu. Tada su u političkom životu još uvek postojala snažna težnja ka ostvarivanju temeljnih demokratskih i liberalnih vrednosti, vera u ideale slobode i političke emancipacije, kao i okrenutost ka zastupanju opštih društvenih interesa i dostizanja vrline. Međutim, naš višestranački život i način na koji i danas funkcionišu naše stranke kao zatvorene, zaparložene i oligarhijiski ustrojene organizacije veoma brzo je doveo do odvajanja istinske intelektalne elite od stranačke elite koja se okrenula ostvarivanju svojih uskostranačkih i ličnih interesa, a politika se ubrzano pretvarala u beskrupuloznu političku trgovinu u kojoj nije bilo mesta za elementarnu političku načelnost i privrženost temeljnim demokratskim principima i vrednostima.

I u takvom pristupu politici, gde se i najprizemnija politička potkusurivanja proglašavaju za vrhunac tzv. realnog pristupa u politici, stvarana je antiintelektualna atmosfera u strankama, tako da tu više nije bilo mesta za ljude koji teže ostvarivanju demokratskih ideala i poštovanju osnovnih demokratskih i liberterskih vrednosti, što je konačno i dovelo do potpunog odvajanja stranačke i intelektualne elite

I u takvom pristupu politici, gde se i najprizemnija politička potkusurivanja proglašavaju za vrhunac tzv. realnog pristupa u politici, stvarana je antiintelektualna atmosfera u strankama, tako da tu više nije bilo mesta za ljude koji teže ostvarivanju demokratskih ideala i poštovanju osnovnih demokratskih i liberterskih vrednosti, što je konačno i dovelo do potpunog odvajanja stranačke i intelektualne elite. Ona iznad svega u sebi nosi duh pristojnosti, kritičnosti, načelnosti i stalnog preispitivanja, a očigledno da našim strankama nije dobrodošao ovakav soj ljudi, jer one i nemaju izgrađenu potrebu da imaju korpus ideja i ideala koje zastupaju u svom političkom delovanju. Zato je za intelektualnu elitu ostao veoma sužen prostor za iskazivanje i prisutnost u našem političkom životu. I to je samo deo procesa opšteg povlačenja naših građana iz političkog života i širenja sve većeg razočarenja i gubljenja nade da je moguće ostvariti ozbiljne promene u političkom sistemu koji su izgradile naše psudointelektualne stranačke elite koje su sve slabijeg kvaliteta i potencijala.

To je logična posledica načina na koji funkcionišu naše stranke koje su same sebi dovoljne jer ih interesuje samo osvajanje i održavanje na vlasti, bez obzira na to kakva se politikantska kombinatorika i trgovina prave.

Reč je o veoma jasnom raspoznavanju sve većeg jaza između rastućeg demokratskog potencijala našeg društva koji prati svoju dinamiku razvoja, i stranačkog života koji je zatvoren u svom oligarhijskom i nedemokratskom ustrojstvu

Ako često ponavljamo da svaki narod ima vladu kakvu zaslužuje, slobodno možemo reći da svaka stranka zaslužuje stranačku intelektualnu elitu koja je podanički opslužuje. Posledica ovog procesa se sagledava u činjenici da je ne samo duboka i razorna društvena kriza proterala istinsku intelektualnu i političku elitu iz političkog i stranačkog života, već su tom pogubnom poduhvatu i stranke imale svoj odlučujući uticaj i značaj. Tu se nazire još jedna veoma značajna odlika u funkcionisanju našeg savremenog društva koja dodatno podstiče i produbljuje krizu našeg stranačkog života. Reč je o veoma jasnom raspoznavanju sve većeg jaza između rastućeg demokratskog potencijala našeg društva koji prati svoju dinamiku razvoja, i stranačkog života koji je zatvoren u svom oligarhijskom i nedemokratskom ustrojstvu. Zato nas ne može mnogo iznenaditi što stranke ne mogu da ozbiljno pokrenu energiju društva, a samim tim i značajne političke i socijalne procese modernizacije jer su izgubile svoje utemeljenje u samom društvu i nemaju mogućnost i snagu da unesu neophodne inovacije u ukupni društveni život.

Sada živimo u ovoj zastrašujućoj degradaciji samog pojma i smisla intelektualne elite koja može postojati jedino ako predstavlja i brani pre svega dostojanstvo ljudske slobode, moralni integritet i verodostojnost zalaganja za demokratske ideale za čije se zastupanje moraju podneti i nateža iskušenja i izazovi. Ono što se danas naziva tzv. stranačkom intelektualnom elitom je najbrutalnija negacija ovih principa jer je ona opterećena aferama oko plagiranja doktorata, finansijskih mahinacija, bahatošću i osionošću, spremnošću da učestvuje u stvaranju ličnog režima i izgradnji novog kulta ličnosti koji se vezuje za novorođenog preobraženog naprednjačkog vođu.

U ovom tekstu se ponovo obraćamo Tacitovim „Analima“ i njegovom opisu Neronovog razaranja republikanskih vrlina čije poštovanje je činilo osnovnu snagu Rima. „Ali uskoro pozove on celi rimski narod koji ga je kovao u zvezde. Narod kao narod, bio je željan zabave i srećan što i car voli ono što i on. I verujući da je ljaga manja ako je njome ukaljano više njih, izveo je na scenu potomke slavnih porodica koje je siromaštvo gonilo da se prodaju. Iako su svi oni pomrli, ne bih hteo da im navodim imena iz poštovanja prema njihovim precima. Sramota pada za to na onoga ko im je radije davao novac da čine ono što im nije dolikovalo nego da ne čine to. Naterao je čak i viđene vitezove rimske, pomoću ogromnih poklona da se stave u službu arene: ali poklon od onoga u čijim je rukama vlast ima više karakter prinude. Čak se i na pošten način teško može očuvati čist obraz. Kako su se mogli u toj utakmici poroka sačuvati stid, skromnost, vrlina?“.

Naša stranačka politika je sada u opštoj službi arene i političke pijace, estradizovana, uprostačena, oprhvana odbranom svojih najprizemnijih stranačkih i ličnih interesa. Zato je ona i ostala bez intelektualne i idejne supstance

To se pita i naš savremeni čovek jer, čim su narušene najvažnije republikanske vrline, drastično se otvara jedno od najvažnijih pitanja politike: odnos vlasti i intelektualaca koji čine kičmu svake političke elite. To je najkompleksniji i najdramatičniji odnos koji je u samom središtu ne samo političke teorije, već i politike kao delatnosti koja treba da omogući zastupanje opštih interesa i formiranje i funkcionisanje demokratskih institucija. Naša stranačka politika je sada u opštoj službi arene i političke pijace, estradizovana, uprostačena, oprhvana odbranom svojih najprizemnijih stranačkih i ličnih interesa. Zato je ona i ostala bez intelektualne i idejne supstance.

Nedostatak verodostojne stranačke intelektualne elite se nastoji nadomestiti agresivnim marketingom, neprestanim spinovanjem i uključivanjem u stranački život tzv. javnih ličnosti - pevačica, glumaca, sportista, voditelja i voditeljki i instant spisateljica. Ali, naše stranke su odavno poništile svaku mogućnost da se stvore elementarni uslovi za učešće istinske intektualne elite ne samo u stranačkom već i ukupnom društvenom i političkom životu.