понедељак, 24. април 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Како разумети Лисабонски споразум?
Политички живот

Како разумети Лисабонски споразум?

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Бркић   
уторак, 17. јун 2008.

„...министар финансија (...) упозорио је да би одбијање (...) споразума (...) било корак у изолацију...“

„...министар правде упозорио је да би „не“ (...) споразуму могло да (...) нанесе штету будућем запошљавању... Он је рекао да би било који негативан став према Европи који би дошао одавде могао да одврати потенцијалне инвеститоре...“

Француски министар спољних послова, Бернар Кушнер, упозорио је народ (...) да ће „казнити сам себе“ уколико одбије (...) спроразум...


Ако вам се чини да сте аргументе већ чули, реторика вам делује познато и сасвим сте сигурни да се ради о Споразуму о стабилизацији и придруживању, морамо вас разочарати. Лакуне у тексту биће правилно попуњене ако уместо речи „српски министар“ употребите реч „ирски“; „споразум“ схватите као „Лисабонски споразум“ о реформама у ЕУ, а уместо Београда скокнете у Даблин. Прст на окидачу „економије“ уперен у чело просечног гласача и „узми или умри“ папир на столу није само домаћи специјалитет, већ стандардна терапија у третирању свих облика инсуфицијенције евроентузијазма.

„Не“ страној управи

Паника у Бриселу и пакет из Ирске са јасним „не“ на полеђини, показали су да претње, бар у случају острвске демократије, нису дале резултате. Свако тражење разлога за одбијање споразума, без увида у начин на који се доносе одлуке у оквиру ЕУ, осуђено је на лутање и мрак незнања. Са друге стране подсећање на „процес“ убеђивања Ираца, зашто се Лисабону не сме рећи „не“, представља најсигурнији пут којим се стиже до одговора.

Колебљиво опредељење ирских гласача пред прошли референдум о Лисабонском споразуму било је довољан разлог да се позове „доктор“ који ће малеволентог носиоца гласачког права уверити како одустајање од даље терапије може бити фатално и како она само што није почела да даје резултате. Иако је Лисабонски споразум са држава чланица пренео на Брисел многа уставна овлашћења, политичке елите осталих земаља Европске уније сматрале су да је референдум непотребан. Тако је одлучено да се коцка баци само у Ирској. О даљој судбини Уније од 300 милиона људи одлучило је 3 милиона ирских гласача, што наравно није ни у каквој вези са демократским „дефицитом“, него је наводно оправдано покушајем да се процес одлучивања убрза, а институције учине „ефикаснијима“. Ирска политичка класа, која је кушала плодове са бриселског дрвета „привилегија“ и „овлашћења“, озбиљно је схватила своју обавезу да погура лисабонску агенду, када је већ себи дозволила луксуз „популизма“. Овога пута њихове изјаве преносимо у интегралном облику.

„...министар финансија, Брајан Ленихан, упозорио је да би одбијање Лисабонског споразума у његовој земљи 12. јуна било корак у изолацију...“ ( Парламент магазин 5. 15. 2008.)

„...министар правде, Дермот Ахерен, упозорио је да би „не“ Лисабонском споразуму могло нанети штету будућем запошљавању у Ирској... Он је рекао да би било који негативан став према Европи који би дошао одавде могао да одврати потенцијалне инвеститоре...“ (прес конференција у Даблину 5. 6. 2008.)

У Унији, која је утемљена на економским споразумима и трговачким уговорима, више него на традицији и култури, једини аргументи којим можете да мотивишете гласача јесте „новац“, код већине обрачунат у форми плате, а код срећнијих у форми профита. Међутим, у дебату о томе са колико ће нула испред магичне ознаке € бити исписано референдумско „да“, односно „не“ – нико од еврократа у Ирској није хтео да се упусти. Део мистерије, у наступу искрености, разрешио је ирски представник у Европској комисији Чарли Мекриви, признавши да већи део локалних заговорника реформи у ЕУ заправо никада није прочитао Лисабонски споразум, поносно додајући како не очекује да би „иједна разборита и нормална особа“ била у стању да га прочита ( Дојче веле 24.5.2008).

„ Претпоставио бих да у популацији Ирске, која броји 4,2 милиона људи, нема 250 особа које су прочитале споразум од корица до корица. Поврх тога, претпостављам да ни десет одсто од тих 250 људи неће разумети све секције и подсекције“, додао је Мекриви у интервјуу који је пренео ЕУобсервер .

Да су фондови и субвенције из Брисела потрошени, а да се нове субвенције не очекују, показала је бледуњава кампања за ирско „д а“, која је уместо аргумената могла да понуди само стандардне маркетиншке трикове којима се иначе продаје фарба за косу, храна за псе или услуга хирушког увећања „физичких недостака“. Циници су пропустили да примете како је глас за „Лисабонски споразум“ сигуран знак сумње у сопствену мушкост, која, ето, без помоћи Брисела не може да испуни ни основну брачну дужност.

Увећај своја очекивања - гласај ДА за Лисабон!

Повећај своје могућности - гласај ДА за Лисабон!


Недостатак чврстих разлога за „пристајање“ прикривен је фразама које се користе у случају када „награда“ није ни предвиђена.

Аргументи као што су „побољшање положаја“ и „снажнији глас у боље организованој структури“ не мотивишу једнако снажно као: „добићемо пуно новца кроз Заједничку пољоприврену политику“ или „добићемо пуно новца из Фондова за структурна прилагођавања“ приметио је и сам Чарли Мекриви у већ поменутом интервјуу Еуобсерверу.

Нешто директнији у обраћању гласачима био је лично француски министар спољних послова, Бернард Кушнер, изјавивши без увијања да ће Ирска у случају одбијања „платити високу цену“ и „да би било веома неугодно уколико не би могли рачунати на Ирце, који су за себе издвојили добар део европског новца“ (Франс 24 11.6.2008). Најдаље је отишао Фајненшел тајмс (9.6.2008), који се у уводном чланку пита како „Ирска може да буде тако очигледно незахвална“ уз отворену претњу да: „нема бесплатног гласа„не““.

Одсуство разумевања за поруке које су показали ирски бирачи није толико било мотивисано ни анемичном пропагандом, ни пркосом спрам претњи, колико јасном рачуницом. Најјачи аргумент гласу „не“ за Лисабонски споразум дао је заправо Европски суд правде својом одлуком у случају „Лавал“ у децембру 2007. године, која је тиме постала обавезујућа за све државе чланице.

До спора у ком је Европски суд правде одредио „границу“ права грађана Европске уније дошло је када је литванска грађевинска фирма „Лавал“ била агнажова на адаптацији школе у шведском градићу Вахлому. Пошто је литвански извођач радова одбио да потпише колективни уговор, којим се у Шведској гарантује минимална зарада, случај је доспео на Европски суд правде. Пресуда Европског суда правде, у корист дампиншких цена литванске фирме, образложена је тврдњом да право на штрајк и синдикално удруживање јесте фундаментално право, али да се изнад њега ипак налази право на слободан проток роба, услуга и капитала међу земљама чланицама. На основу те одлуке, просечан носилац ирског гласачког права изгубио је могућност да одбрани цену свог све јефтинијег рада. Од политичког бића, које одлучује о својој судбини, ирски гласач је тако сведен на обичну робу, о којој одлучује заједничко тржиште радне снаге.

За разлику од пролисабонских порука, разлози за „не“ били су много аргументованији и погодили су тачно у циљ. Нејасна обећања о „бољој структури“ и „већој ефикасности институција“ и свакодневни пад стандарда услед жестоке конкуренције радника из источноевропских земаља нису оставили пуно избора гласачу, ма колико његова одлука изгледала „незахвална“.

Лисабон ће те коштати - Више пореза: мање моћи. Гласај НЕ!

Нова ЕУ те неће видети, неће те чути, неће говорити у твом интересу. Гласај НЕ!

Питање које Лисабонски споразум поново покреће гласи: ко је заправо добитник заједничког тржишта? Ако Ирци на тржишту радне снаге треба да плате цену, онда новопримљене чланице вероватно треба да рачунају на раст зараде. Међутим, случај „Лавал“ показао је да источноевропске земље једино могу да рачанају на раст конкурентности, али не и на раст зараде. Мање дневнице за Ирце не значе и више новца за Литванце. Повећање броја радне снаге на тржишту води мањој цени за њен рад, неумољива је логика. Оно што просечном евроентузијасти редовно промиче јесте то да ће са планираним уласком 70 милона турских радника у ЕУ и порастом броја имиграната из северне Африке чак и цена литванске наднице постати неодрживо висока. То што су Ирци сходно висини свог стандарда већ схватили куда води „јединствено тржиште“, не ослобађа Литванце, као и многе друге, обавезе да науче ту лекцију.

Оштра подела, са једне стране, на бриселске евркорате и интерес крупног капитал, вечито гладног јефтниније радне снаге, и бројно гласачко тело, које у оквирима националних држава покушава да заштити остатке своје политичке и грађанске суверености – основни су разлог зашто је референдум као најдемократскији облик одлучивања проглашен за непожељан. Ако већини дозволите да каже оно што мисли, тада можете да чујете и „не“. Уколико мислите да су оцене преоштре, слободно их упоредите са оним што се могло чути у Европском парламенту.

 

„Не значи не !“

„Сведоци смо почетка отворено нечасног председавања, које не само да оживљава европски устав него то ради на начин којим ће избећи референдуме у кључним државама чланицама. То није само увреда Французима и Холанђанима, већ класични пример новог феномена, који јутрос виђам посвуда – класични пример европског национализма , где ви никада не прихвате „не“ као одговор . (Енглески посланик Најџел Фараџ у обраћању Европском парламенуту, током немачког председавања Европском унијом. 2007. године.)

Речи енглеског посланика потврдио је лично Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо изјавом да чланице Европске уније треба да наставе са ратификовањем Лисабонског споразума, упркос томе што је одбачен на референдуму у Ирској.

„Сматрам да је споразум жив и да сада треба да покушамо да пронађемо решење“ , рекао је Барозо на конференцији за штампу у Бриселу дан после саопштавања резултата, поручивши тако јавности, да класа еврократа нема намеру да се замајава са мишљењем грађана, па макар оно било изражено референдумом. Пошто гласање не служи ничему, осим што с времена на време доведе у неприлику неког од европских жваничника, треба га одложити у музеј драгих, али ипак „непрактичних“ политичких механизама. Ако бриселски „ perpetuum mobile, који је давно постао сам себи сврха, нису зауставили ни француски, ни холандски референдум немамо разлога да верујемо да ће то успети Ирцима.

Део текста у ком се по обичају налази закључак, препустићемо још једном посланику Независне британск партије, Најџелу Фараџу:

Оно што је Европски парламент данас започео овом дебатом није ништа друго до извођење масивне преваре. Говори се гомила лажи и говоре се јер ви не желите да народи Европе имају референдуме, које сте им обећали! То је наметање воље политичке класе над грађанском. Сви знамо истину! Лисабонски споразум је исто што и европски устав! Тачно иста овлаштења. Тачно исти број одустајања од права вета! Практично су исти у сваком погледу! Уставан је, јер даје Европској унији пун законски карактер, али што је још горе, даје овлаштење да сама себи додаје амандмане без икаквих међудржавних конференција. Даје Европској унији овлаштење да кроји законе над сваким аспектом наших живота! Но, говоре ми да не бих треба л о да бринем због тога, јер су одустали од заставе и химне. Па онда повуците ону другу, „црвену“. То је бесмислица! Све је то део лажи! Истина је да сте превелике кукавице како бисте имали референдум! Не желите чути глас народа и сада се служите тоталитаристичким средствима како би прогурали овај Уговор! Чули смо Денија Кејбендеа како говори да су они који се опиру овом уговору ментално болесни! Чули смо г. Шулца како говори да се ми који се бунимо против очитог непоштовања овог пројекта понашамо као нацисти током 1930! Е, па, ја мислим да ће просечни, поштени грађанин Европе разазнати сам ко су екстремисти! И морамо рећи да желимо народу Ирске, желимо онима који верују у демоктатију успех за неколико месеци. Надам се да ће послати једно велико, одзвањајуће НЕ! И надам се да ће се глас народа Европе чути, а не само ви - политичка класа. И можете бити самозадовољни данас, али презир према вама расте! (Најџел Фараџ у обраћању Европском парламенту током гласања о Виго-Корбе амандману, који подржава извештај о Лисабонском споразуму. 20.2.2008. године.)

www.rtv.co.yu

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер