петак, 22. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > О тржишној економији и морском прасету
Економска политика

О тржишној економији и морском прасету

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Бркић   
петак, 23. децембар 2016.

Да ли знате каква је сличност између морског прасета и тржишне економије? Одговор је запањујуће једноставан. Баш као што “тржишна економија” нити је тржишна, нити економија, ни морско прасе реално није ни морско, нити припада роду свиња, већ се само тако зове. Како бисмо схватили ову негативну аналогију “тржишне економије”, уложићемо мали напор и проанализирати два основна појма од којих се састоји, као и контекст неопходан за њихово разумевање.

 

Традиционално значење речи “тржиште” дословно представља место где се тргује и где се понуда среће са тражњом. У основи, ништа спектакуларно. Но, да бисмо разумели савремено значење термина, требало би имати у виду контекст, односно, неолиберално схватање тржишта, које упоредо са пропадањем српске економије “стицало” статус једине и неупитне економске догме.

Кључна реч контекста је “такмичење”. Теорија предвиђа да је за људе најбоље решење управо тржиште, сачињено од тих истих људи, вођених својим рационалним изборима, потребама и интересима. Део који се односи на реч интерес је у једном тренутку почео да се тумачи довољно широко да је обухватио појмове попут себичност или еуфеминистички речено “рационални егоизам” (Аyн Ранд).

Додавши у овај идејни ћушпајз и невидљиву руку тржишта Адама Смита, добили смо тржишни принцип који обухвата егоизме који се међусобно тамиче у остваривању сопствених интереса и кроз међусобну конкуренцију подижу стандарде ефикасности. јер, ето, ефикасност води расту општег богатства. Но, бојим се ствари не стоје баш тако, ни логички ни практично.

За почетак, логику теорије представимо једноставим моделом. Замислимо неолиберално тржиште као ринг у ком се бори 12 боксера. На почетку првог круга тамичења би остало само 6 боксера у рингу, а на крају само 1. Последица саме идеје такмичења, као услова веће ефикасности, била би одсуство такмичења, под условом да победник не настави да се такмичи сам са собом, односно, да удара сам себе. Екомски речено, последица тржишне утакмице је увек на крају монопол или бар олигопол, довољно ушминкан да прође “ригорозну” регулативу антимонополских комисија.

Да подсетимо читаоце који се не сећају периода социјализма, односно, државно планиране привреде, највећа мана коју је надолазећа либерална економска мисао спочитавала социјализму односила се пре свега на чињеницу да је социјализам недовољно ефикасан, јер ограничава или спречава такмичење. Но, како смо видели на једноставном моделу, јасно је да се свако такмичење завршава једним победником, односно, крајем тамичења као таквог. Тако долазимо до крајње једноставне и једнако непријатне чињенице по либералне економмисте - на крају опет имамо тржиште на ком нема такмичења, односно, на ком принципи понуде и тражње не важе. Економски модел дефинисан победом личног егоизма најуспешнијег такмичара, појединца или групе само је заменио претходни, државни, дефинисан жељом да се такмичење укине или ограничи до мере коју политичка воља већине држи за корисну.

Начелне примедбе либералних економиста на модел 12 боксера, вероватно би претпоставиле чињеницу да борба у рингу траје вечно, јер ринг није ограничен на 12, већ бескочан број, те сходно томе борба, то јест, такмичење трају непрекидно. То, наравно, није тачно. Свет је крајње ограничено место, са ограниченим бројем играча у истом тренутку, при чему то што се њихова имена мењају не утиче на дијахрону ограниченост. Број је увек известан и коначан, без обизира да ли се ради о 12 или 6 милијарди са именом и презименом. Аргумент о ограниченом броју боксера подкрепљује чињеница да највећи број, свакако финитног популуса, никада и није дошао у прилику да уђе у ринг и да се такмичи.

Згодна илустрација наведене чињенице је и студија Гуглиелмо Баронеа и Сауро Моцетија, која је - имајући у виду изводе из пореских такси најугледнијих породица у Фиренци од 1427-2011, те пратећи генеолошка стабла- показала да су данашњи потомци најбогатијих предака из 15. века и даље су најбогатији. (Бароне, Г анд Моцетти, С (2016) “Интергенератионал мобилитy ин тхе верy лонг рун: Флоренце 1427-2011”, Банк оф Италy wоркинг паперс, 1060.) Закључак је једноставан, колико и очигледан.

Тако долазимо и до следећег аргумената у прилог одсуства такмичења у тржишном моделу који суштински није ни тржишни, будући да није такмичарски. Пошто неолиберални економски модел такмичењења у Србији од Динкића до Вучића одбија државну производњу и интервенцију као нетржишни фактор, данас имамо ситуацију да се истом рингу и по истим правилима такмиче супертешкаш и борац папир категорије. Колике су чије шансе на успех довољно је с једне стране упоредити економску и политичку моћ индивидуалног произвођача млека из Сомбора, коме је држава укинула тржишну заштиту, приватна банка ускратила нови кредит, министарсво смањила субвениције, а Фриком као један од тржишних монопилиста одбио откуп, а са друге стране, рецимо, мегакомпаније типа МК Комерц, Матијевић или Тенисон, све са пост СИЕПА државним подстицајима и моћним лоби интересима унутар свих партија.

Такмичења нема, будући да је најкрупнији боксер, довољно моћан да поседује и купи не само ринг и судије(то јест, државу), већ да у току меча мења правила (законе) по свом нахођењу и интересу. Оно што ће за економски необавештеног псеудодеесничара највише звучати јеретички јесте идеја да је тржиште у историји Србије заправо најбоље функционисало у доба сосцијализма, будући да се држава није потпуно одрицала сопствене улоге да га регулише. У крајњем исходу, држава која се одрекне свог права да регулише сопствено тржиште и штити сосптвене произвођаче, одриче се права на смисао и сврху свог постојања. Регулација и контрола тржишта јесте нужан услов за постојање тржишта, супротно теоријама уважених и добро плаћених интелектуалаца који вас свакодневно уверавају у супротно.

Будући да смо наговестили зашто тржишна економија није уопште тржишна, попут морског прасета које није морско, пружићемо и пар аргумената зашто овај економски принцип није чак ни економски. У ту сврху послужићемо се још једном претпостављеном критиком модела ринга и 12 боксера. Начелна критика би гласила да модел ринга квалитативно не одговара моделу економије, већ би бољи модел био, рецимо, такмичење у вртластву на којем се учесници тамиче ко ће произвести бољи засад, уместо да се до бесвести међусбно млате. Бојим се да ни ова критика нема упорште.

Сама дефиниција економије тврди да је то наука која изучава производњу роба и услуга и правила њихове расподеле. И логички и реално, бар према моделу тржишне економије, ствари стоје супротно. Ако је ефикасност мерило успеха, онда су најефикасније управо оне компаније и појединци коју робу не производе, већ које их на друштвено прихватљив начин отимају. Производња је скупа и неефикасна, док је отимачина тржишно конкурентнија и ефикаснија. Тржишна економија је практично редефинисала саму идеју економије, укинувши производну компоненту, сводећи је практично на расподелу, односно редистрибуцију богатства, односно, ситуацију у којој најјачи боксер узима све, уместо да гаји цвеће.

Чак и летимичан поглед на светску економију потврдиће ову тезу, јер су економски најефикаснији и најбогатији управо они субјекти који ништа не производе, од банака и банкара, до инвестиционих фондова, берзанских шекуланата и осталих финансијских предатора. Једини њихов производ су дуг и сиромаштво осталих, баш као сто је и ударац песницом у главу једина тржишна предност економски успешног боксера у рингу.

Ако би обим производње било једно од мерила тржишне ефикасности, бар према неолибералним теоретичарима који га се нису одрекли, онда би довољно било упоредити обиме српске индустријске и пољопривредне производње из 1989. и 2009. Није никаква тајна да је реална производња у Србији апсолутно десеткована за само 20 година. Уместо фабрика, имамо банке, уместо задруга хипермаркете, а уместо радних места - кредите. Да ли то значи да заговорници либералне економије реално не морају да једу, будући да им реална производња није валидан индикатор економске ефикасности? Заправо морају, али је њихово решење такође тржишно, јер се хране на лешу убијене државе, пуштајући своје “феллоw цитизенс” да поцркају од глади, док они зарађују на донацијама крупних предатарора у замену за идеолошко покриће пљачке, познатијег под називом “тржишна економија”. Пошто они имају да једу, њихов модел (за њих) фумционише, а то што неко нема да једе - сам је криви. Гладни су, објасниће вам они сити и успешни, показали лоше тржишне перформансе, допустивши да будете преварени, уместо да сами неког преваре.

Елементи и корени преваре су сложени и сежу далеко у прошлост. Темеље се углавном на редефинисању темељних појмова у свести плебса, који се њима није бавио и елита које јесу биле плаћене да раде у његовом интересу, али то нису учиниле. Укратко, трансформација политичке економије у економију као егзактну науку, ослобођену политике имала је за циљ да лиши државу сувереног права да заштити своје економске интересе. И осредњој памети је јасно да не постоји политичка одлука која истовремено није и економска, али и обрнуто. Тако је рођена армија економиста, уљуљкана у сопствену независност и наводну аполитичност и стручност, којој је једини посао распродаја политичких права својих “феллоw цитизенс” на тржишту капитала. О чему заправо одлучује политчка воља ако не одлучује о сопстевеном тржишту и ресурсима? Можда о нијанси црвене боје тепиха којом се дочекује ММФ… Друга видна превара је била лаж о наводној невидљивој руци тржишта која ће све усрећити. Нажалост, једино чиме се рука тржишта бавила био је напор да очигледан социјални геноцид представи као тржишну нужност, баш као што се покривање губитака државних фабрика књижило као трошак, а обилне субвенције странцима као инвестиција.

Битан елемент преваре била је и монетаризација. Јер, док су Динкић & Цо. витлали јефтиним страним производима, једну су чињеницу (зло)намерно превидели - да је у цену скупљег, домаћег био урачунат и живот српског радника, тј ваш. Последица је било да имате јефтинији производи, али су људи који је требало да их купе умрли од глади, будући да ништа не производе, односно немају више посао. Монетаризацијом је људски живот стављен у функцију економије, уместо обрнуто. То, преведено на српски језик, значи да екомија може да постоји и без људи. Милион превремено умрлих пензионера би апсолутно побољшало српски ГДП, јер би се приход од продаје последњих ресурса делио на мање глава, а и државне фискалне обавезе, растерећене за милион неисплаћених пензија би добиле боље оцене странинх ревизорских агенција …

Главно и основно правило ринга јесте да правила нема, а то што вам га нико није саопштио до сада, не ослобађа вас вероватноће да сте већ накаутирани, чак и пре него што сте завршили читање ове реченице. Уколико нисте, а и даље сте задржали борбени дух, једини смислен савет јесте да се удружите и организујете, те да политичкој олигархији, економистима, баш као и главној фаци у рингу пружите аргументе које никако неће моћи да одбију.. Ринг је ваш, колико је и њихов.

Уместо закључка, открићемо и зашто се морско прасе зове управо тако. Назив морско је добило јер су га, “увезеног из Јужне Америке”, шпански морнари користили као извор протеина на бродовима, а алузија на прасе је уз употребу речи храна, сасвим јасна. Занимљиво је да морско прасе није врста која природно живи у дивљини, већ да је створена припитомљавањем и укрштањем, баш као што је сворен и хибридни концепт “тржишна економија”, уз припитомљавање ваше свести да га прихвати као природни и нужни. Ако поверујете да је “тржишна економија” заиста то што вам кажу да јесте, немојте се изненадити да због тога завршите као нечији извор протеина. И прасе је поверовало, а да је добро завршило - није.

(www.poredak.rs)

 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер