Početna strana > Rubrike > Politički život > Danak u indeksima
Politički život

Danak u indeksima

PDF Štampa El. pošta
Miroje Jovanović   
četvrtak, 03. novembar 2011.

Pre 10 godina, moj prijatelj i ja, smo organizovali protest na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Okupili se ljudi u amfiteatru, dogovoreni su zahtevi, koji su odmah prosleđeni upravi fakulteta. Ja sam u trenutku pokretanja protesta već bio uredno upisao narednu (IV) godinu studiranja, pa se nisam plašio da će neko od „savesnih“ da me optuži da sve radim za sopstveni račun.

Suština zahteva se svodila na bitno umanjenje školarina, dodatne ispitne rokove i slične muke studenata. Setićemo se da su studenti 5. 10. 2000. godine bili među glavnim činiocima u masi ljudi koji su učestvovali (ili možda zloupotrebljeni) u borbi protiv vladavine pokojnog Miloševića.

Naime, nova, „demokratska“ vlast, nije mnogo čekala, već je sredinom 2001 godine drastično povećala školarine, što, razume se, nije odgovaralo većini studenata i njihovih roditelja.

U to vreme nije postojao, Bogu hvala, studentski parlament, pa formalno nije imao ko da nam smeta u protestnim aktivnostima, ali je zato grupica ljudi, bliskih tadašnjem dekanu, zdušno i neuspešno pokušavala da opstruiše čitavu stvar.

Međutim, mojim kolegama i koleginicama se više dopalo da plaćaju manje, i da dobiju dodatni ispitni rok, nego da slušaju razne stranačke prišipetlje i štrajkbrehere, pa je tako protest izašao na dobro, a jedan deo zahteva je čak i usvojen.

Kažem, odlično je što tada nismo imali studentski parlament, odnosno nije postojao niko, sa legitimitetom podrške 5-10 % studenata, da u ime profesora zavađa studente i na fakultetu zdušno brani stavove političke stranke kojoj pripada.

Sada neko može da kaže da ja napadam „legitimne“ predstavnike studenata i biće potpuno u pravu. Kada se neko kandiduje u izbornom ciklusu, pa makar i za predstavnika studentske populacije svog fakulteta, on tada svesno sebe izlaže mogućnosti da bude javno kritikovan i da njegov rad bude ocenjen, ne samo sa pozicije onih koji su ga birali, već i sa pozicije nezavisnog posmatrača, kakav sam konkretno sada ja.

Dakle, teze su sledeće:

- na fakultetima širom Srbije, svakog oktobra, svake godine se postavlja nekoliko identičnih zahteva;

- zahtevi su socijalnog i organizacionog karaktera;

- nosioci zahteva su grupe i pojedinci koji nisu formalno birani;

- formalni predstavnici studenata se po pravilu protive postavljenim zahtevima i traže sankcionisanje onih koji su ih postavili;

E sad ja pitam čitaoca: Da li je normalno i uopšte dopustivo da „legitimni“ i „formalni“ članovi studentskih parlamenata budu protivni zahtevima koji po svojoj prirodi nisu ni nezakoniti ni nemoralni?

Tako je, kao biser godine, 2. novembra 2011. godine, objavljena vest da je Plenum studenata „raspušten odlukom većine prisutnih studenata“[1], sve uz dodatak „Plenum je provizorijum, koji nema uporište u zakonodavstvu Srbije. To je skup koji nije prijavljen i nema podršku kako samih studenata Univerziteta u Novom Sadu tako i legitimnih studentskih tela“[2].

Onaj ko je napisao i potpisao gore citirano saopštenje sudentskih „parlamentaraca“ očigledno nije detaljno i pažljivo čitao Ustav Republike Srbije, koji u članu 56. na izričit i nedvosmislen način garantuje svakom građaninu (avaj i studentu) pravo na peticiju.

Tako se u navedenom članu Ustava kaže:

„Svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži.

Zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice.

Niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.“

Kako su univerziteti i fakulteti, nesumnjivo organizacije sa javnim ovlašćenjima, dobijenim kroz sistem akreditacije studija, to je onda jasno da sudent ili grupa studenata koja nešto zahteva mogu svoje angažovanje da nazovu, recimo, „Paja Patak“ ili „Indeks zauvek“.

Pošto nije dovoljno nekog diskreditovati samo zbog formalnih razloga, studenti (političari) su brže-bolje pripadnike ideje „Plenuma“ povezali sa omraženim levičarskim grupacijama, odnosno optužili su ih da je „Plenum“ organizovan od strane "anarho - sindikalističkih organizacija iz Beograda“[3].

Podsećam ove „poslanike u nastajanju“ da su studenti univerziteta u Ljubljani i Zagrebu 1968. godine bili plašeni protestima iz Beograda, pod izgovorom da iza sirotinjske pobune sa početka juna te godine stoje četničke organizacije i t. sl.

„Pametnom je i komarac muzika“, to je očigledno poslovica za koju je čuo dekan Pedagoškog fakulteta u Somboru, prof. dr Aleksandar Petojević, te je čim su počela „gibanja“ u Beogradu, predložio da se školarine na toj visokoškolskoj ustanovi smanje sa trenutno aktuelnih 50.000, na 12.500 dinara[4], dakle školarina je smanjena za tačno 4 puta.

Isti profesor je lepo sažeo problem u nekoliko rečenica, i pojasnio da „Ne možemo mi profesori univerziteta da živimo u jednoj, a naši studenti u drugoj državi. Mi moramo da delimo sudbinu svojih studenata i njihovih roditelja“[5].

Daleko od toga da tvrdim da profesori univerziteta ne zaslužuju da budu adekvatno plaćeni za svoj rad, ali ovde je sada reč o školarinama koje po svom iznosu daleko premašuju kvalitet koji se za iste nudi. Takođe, da ne bude zabune, ne poznajem lično bilo koga od učesnika Plenuma, ni u Novom Sadu, ni u Beogradu, i nemam razloga da se lično mešam u nastalu situaciju, ali zaključujem očigledno: izabrani predstavnici studenata ne haju mnogo za svoje birače i njihove interese.

Takođe, ne zanima me polemika o tome ko i da li stoji iza Plenuma studenata, već me interesuje ko se za šta zalaže. U tom smislu priznajem, da mi je kao stanovniku Srbije, u kojoj je samo 6,5% stanovnika visoko obrazovanih, draže i bliže da školarine i uopšte uslovi studiranja budu prihvatljiviji što većem broju ljudi.

Vratiću se na početak ovog teksta, i svog prvog i jedinog studentskog protesta. Tom prilikom sam od nekolicine profesora čuo teze o tome da „onaj ko se školuje treba da snosi i troškove“, da „ studiranje nije socijalna kategorija“, da „ je u Srbiji obavezno samo osnovno obrazovanje“ i sve u tom smislu i stilu.

Na takve nebulozne i sporne floskule, ja sam odgovorio pitanjem, koje postavljam i sada: Profesore, koliko ste vi plaćali svoje školovanje?

Da, da, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kada se većina naših profesora školovala, nije bilo školarina, i nikako nije postojala mogućnost da ne možeš da izađeš na ispit ako nisi kupio baš profesorovu knjigu. Razume se, uslovi studiranja ni tada nisu bili savršeni, ali ipak studije se nisu plaćale, pa slabo plaćene roditelje školovanje deteta nije teralo u bankrot.

I dok se profesori prepucavaju sa onima koje bi trebalo da podučavaju, a uprave fakulteta teraju studente u međusobna optuživanja i konflikte, sve ostaje isto.

Prazni novčanici i prazni stomaci, i pre i posle studiranja.

Naprosto, ovde se indeks ne ceni.


[2] isto;

[3] isto;

[5] http://www.soinfo.org/sombor/obrazovanje/

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner