субота, 02. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Бриселска декларација о несталим особама између Србије и „Косова“ или неподношљива лакоћа поигравања са државом
Политички живот

Бриселска декларација о несталим особама између Србије и „Косова“ или неподношљива лакоћа поигравања са државом

PDF Штампа Ел. пошта
Горан В. Ђорђевић   
недеља, 07. мај 2023.

Последњи у низу уступака у процесу који већ сви јасно препознају као издају Косова и Метохије, представља усвајање Декларације о несталим особама, коју су договорили представници Србије и тзв. Косова. Овакав чин, свакако није први, а – извесно је неће бити ни последњи у урушавању државног суверенитета и територијалног интегритета, али носи са собом другу врсту последица које нису занемарљиве. Разлози хуманости – посебно након ратних сукоба, увек намећу потребу бављења проблемом несталих лица, чак и када се сведу на политички договор са циљем признања легитимитета једној страни. Међутим, „Декларација из Брисела“ од 02. маја 2023.године са собом носи нову димензију сагледавања догађаја из прошлости са извесним реперкусијама у будућности.

Суштински најважнији, уједно и најкобнији сегмент новог усаглашавања преставља одређење (који представља окосницу последње Декларације) „лица која су нестала под принудом“. За утврђивање овог есенцијалног појма са последицама које производи по српску државу, важно је само упућивање значења овог појма из преамбуле Декларације да „ова Декларације следи схватање Међународног комитета Црвеног Крста (МКЦК) о несталим лицима која укључује лица која су нестала под принудом“.

У циљу прецизног одређивање овог конструкта и последица које носи са собом овај појам, релевантна је Међународна конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака („Службени гласник РС- Међународни уговори“, бр. 1/2011). У члану 2. ове Конвенције утврђује се (идентично одређење налази се и у Интерамеричкој конвенцији о присилном нестанку особа из 1994.):

На политичком плану, „Декларацијом из Брисела“ Србија је прихватила све тезе тзв. међународне заједнице о кривици Србије за све што се дешавало на Косову, чиме су прихваћене управо чињенице које су представљале разлоге за „хуманитарну интервенцију“ односно агресију на Србију 1999.године. 

„За сврхе ове конвенције, за „присилни нестанак“ се сматра хапшење, притварање, отмица или било који други облик лишавања слободе од стране државних органа или лица или групе која поступају по овлашћењу, уз подршку или сагласност државе, након чега се одбија да се призна лишавање слободе или се скрива судбина несталог лица или место на коме се оно налази, чиме се такво лице ставља ван заштите закона“

Уколико апстрахујемо чињеницу да се ова конвенција, па и сама Декларације односи на државе, са одређењима да се ради о поступању „државних органа“, или „лица која поступају по овлашћењу државе“, чиме је по ко зна који пут Србија органима тзв. Косова дала статус „државних органа“ дајући толико потребан легалитет побуњеницима из Приштине, забрињава лакоћа са којом је Србија прихватила да су лица на Косову у периоду од 01.01.1998.године до 31.12.2000.године, нестајала уз помоћ, по налогу или овлашћењу државних органа Србије. Није тајна, да је Виши суд у Београду, макар у једном случају прихватио поступање по молби суда тзв. Косова.

На политичком плану, „Декларацијом из Брисела“ Србија је прихватила све тезе тзв. међународне заједнице о кривици Србије за све што се дешавало на Косову, чиме су прихваћене управо чињенице које су представљале разлоге за „хуманитарну интервенцију“ односно агресију на Србију 1999.године. Посебно проблемско поље представља чињеница да се под присилним нестанком подразумева управо хапшење, притварање, отмица или било који други облик лишавање слободе од стране државних органа. Уколико, пређемо на терен норми хуманитарног права (заједнички члан 3. Женевских конвенција, Додатни протокол из 1977), па и Статуту Међународног кривичног суда, јасно је да се ради о злочинима против човечности.

Суштински је спорно прихватање тезе о одговорности државних органа за судбину „присилно несталих“. На овај начин Србија је прихватила објективну одговорност државе за сва нестала лица за које се – непознато је на који начин може утврдити судбина ових лица, независно од индивидуалне одговорности. Тачка 19. оптужнице (касније и у пресуди) у предмету Лазаревић и др. гласи:

„Циљ овог удруженог злочиначког подухвата био је inter alia, промена етничке равнотеже на Косову у настојању да се обезбеди трајна српска контрола над овом покрајином. Тај циљ требало је да се оствари кривичним средствима, конкретно, широко распрострањеном или систематском кампањом терора и насиља укључујући депортацију, убиства, присилно премештање и прогон, усмереном против албанског становништва на Косову, тококм периода на који се односи оптужница. Да би остварили овај циљ, сваки од оптужених делујући индивидуално и/или у међусобној спрези, те спрези са другима, допринео је удруженом злочиначком подухвату, користећи de iure и de facto овлашћења којима је располагао“

Са обзиром да присилни нестанак лица, представља дело које је већ нормирано нормама међународног кривичног права, као и да је овај аргумент већ коришћен као опште место у доказивању заједничког злочионачког подухвата, потписана Декларација – у светлу постојећих осуђујућих пресуда Хашког трибунала, представљаће добру основу за обештећење присилно несталих на Косову и Метохији. У ширем смислу ова Декларација суштински представља признање и оправдање западне политике на Балкану, почев од разбијања СФРЈ, до отворене оружане агресије, санкција, манипулација и лажи. У тренутку када се политика Запада на Балкану, увелико критички сагледава (имајући у виду догађаје у Украјини), веће признање политика Запада није могла да добије. Такође, важно је указати на временско одређење у овој Декларацији које се односи на 01.јануар 1998.године, до 31. децембра 2000.године. Зашто су преговарачи ограничили овај временски период када је познато (питајте удружења несталих са Косова и Метохије) да је добар број несталих Срба и других неалбанаца, отет и по својој прилици убијен и након 2000.године.

Ограничење у виду писане изјаве да „термин принудно нестали који се користи у Декларацији није стриктно правни термин, већ да наглашава околности под којима је неко лице нестало, без обзира на различите правне квалификације“. Уколико наведена изјава представља неприхватање или резерву на договорени акт, онда је јасно да иста представља међународни уговор, чиме је Србија додала још један камен у темеље тзв. Косова.

Декларација омогућава да се сходно члану 24 Међународне конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака („Службени гласник РС- Међународни уговори“, бр. 1/2011) жртвама „присилног нестанка“ обезеди „право на одштету и брзу, правичну и адекватну надокнаду“ и друга права из области „социјалног благостања, финансијска питања“ и сл. Потписана Декларација уводи објективну одговорност за оштећене у склопу присилно несталих. На исти начин како је то српска судска пракса некритички, противправно и неразумно прихватила објективну одговорност за злочине на Овчари, обавезујући државу Србију да по принципу објективне одговорности исплати накнаду штете породицама оштећених.

Ограничење у виду писане изјаве да „термин принудно нестали који се користи у Декларацији није стриктно правни термин, већ да наглашава околности под којима је неко лице нестало, без обзира на различите правне квалификације“. Уколико наведена изјава представља неприхватање или резерву на договорени акт, онда је јасно да иста представља међународни уговор, чиме је Србија додала још један камен у темеље тзв. Косова. Одредбе Бечке конвенције о уговорном пмраву – јасно указују да се „резереве“ а уговор могу ставити у „тренутку потписивања, ратификовања, прихватања, одобравања или приступања уговору“ (члан 19. БКУП), као и да су тзв. резерве примењиве само на међународне уговоре између субјеката међународног права. На страну сама чињеница да проста изјава о сопственом схватању или перцепцији употребљених термина, уколико не преставља резерву у смислу БКУП, нема апсолутно никакав значај (члалн 20-24 БКУП).

Излаз из оваквог приступа као својеврсно избављење – резервисано за домаћу употребу нађен је у „изјави“ којим се негира правни карактер појма „принудно нестали“ („enforced disappearance” или „forced disappearance of persons” како се наводи у Интерамеричкој конвенцији о присилном нестанку особа која је иначе преписана у тзв. Бриселској декларацији). Ма како у очима српских преговарача то изгледало или било доживљено, овај термин представља правни појам. Свака појава и сваки појам социолошки, политички, антрополошки постоји сам за себе. Али уколико се у једном акту који представља предмест усаглашавања два организована ентитета, на појам који је предмет усаглашавања, уведу права и обавезе, политичке или правде природе он нужно постаје и правни појам.

Наведена Декларација од 02. маја 2023.године, представља наставак политике предаје, са несагледивим последицама. Међутим, начињени кораци, јасно указују да су процеси у тој мери одмакли да више нису реверзибилни. Уосталом, ако се српско друштво помирило за признањем тзв. Косова, зар је проблем у обештењу тзв. Косова.

Наиме, један појам може егзистирати сам по себи, али али тек у односу на инкриминацију или неку другу последицу - ратни сукоб, ретрибуцију или кривичну одговорност – како се наводи у Декларацији, кроз переузимање права и обавеза, „принудно нестали“ постаје правни појам. Баш као у победничкој Декларацији (којом је предвиђено оснивање и учешће „заједничке комисије“ којом ће председавати ЕУ). Уосталом, ни убиство није нужно правни термин, ни етничко чишћење није нужно обележје геноцида, суверенитет може бити и филозофски појам, тероризам може представљати социолошки феномен, али у садејству са другим чињеницама, предвиђеним правима и обавезама, увек се претвара у правни појам. Уосталом, није случајно што Статут Међународног кривичног суда у члану 7(2) инкриминише ово поступање као кривично дело преузимајући инкрминацију из Међународна конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака.

Наведена Декларација од 02. маја 2023.године, представља наставак политике предаје, са несагледивим последицама. Међутим, начињени кораци, јасно указују да су процеси у тој мери одмакли да више нису реверзибилни. Уосталом, ако се српско друштво помирило за признањем тзв. Косова, зар је проблем у обештењу тзв. Косова.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер