петак, 14. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Значај једностране изјаве у међународноправној јуриспруденцији - Феноменологија издаје
Косово и Метохија

Значај једностране изјаве у међународноправној јуриспруденцији - Феноменологија издаје

PDF Штампа Ел. пошта
Горан В. Ђорђевић   
четвртак, 16. фебруар 2023.

У општем галиматијасу додељених и доживљених улога, у туробној српској стварности, над коју се надвила сенке немерљиве историјске издаје, присутна су свакодневна преиспитивања појма признање Косова и Метохије, те улоге и значаја Устава РС, парламента, референдума, овлашћења председника, владе РС и сл. У какофонији разматрања која су сведена на ниво безочних оправдања издаје - у виду потписивања тзв. Францусконемачког предлога, често се у јавности поставља питање – начин и облик признања самопроглашене тзв. Републике Косово, те да ли је потпис највиших државних функционера довољан, макар он био и противуставан.

Последица чињенице да након што је сваки политички и институционални облик деловања у Србијици уништен, јесте замагљивање свих видика. Ма како чудно звучало – на рушевинама онога што је остало од међународног права, ипак, међународноправна јуриспруденција одавно је дала одговоре на ова питања.

Без намере да се добронамерни читалац одведе у замке дијалектичких препредености и свакојаког цепидлачења - тако карактеристичних за сваки правни оглед, на овом месту, изложиће се неколико примера који јасно упућују на суштински закључак овог текста: свако потписивање „францусконемачког предлога“ или било каквог сличног акта – са неке друге адресе, представља са аспекта међународног права експлицитан израз признања тзв. Косова као независне државе.

У том смислу указује се на следеће:

Ма како се Уставни суд упорно трудио да прикаже Бриселски споразум као акт политичког карактера који нема право дејство, свима је јасно да Бриселски споразум као и Споразум из Вашингтона већ увелико производе правна дејства у оквиру правног поретка Републике Србије

Ма како се Уставни суд упорно трудио да прикаже Бриселски споразум као акт политичког карактера који нема право дејство, свима је јасно да Бриселски споразум као и Споразум из Вашингтона већ увелико производе правна дејства у оквиру правног поретка Републике Србије. То нам је последњи пут објаснио амбасадор Израела, оправдавајући признање Косова као независне државе. И површан поглед на најзначајније међународноправне акте као што су: Повеља УН, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Бечка конвенција о уговорном праву, Конвенција УН о праву мора, норме хуманитарног и ратног права, Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације, Статут Међународног суда правде, јасно потврђују: сваки једнострани акт председника државе, председника владе или министра иностраних послова производе дејство у међународном праву.

Данас је теорија међународног права једнодушно на становишту да једнострани акти држава представљају извор права (Луј Ле Фир, Г. В. Игнатенко, Антонио Касезе, Иан Браунли, Вилијам Шабас, Вирали, Пеле, С. Аврамов, С. Ђорђевић, Б. Кривокапић, Б. Јанковић, В. Димитријевић, З. Радивојевић, Анзилоти, Е. Сај, Горалчук, Ф. В. Лист, Л. Опенхајм, K. Дехринг, Г. Вентурини и др.). Пракса међународних судова, је потпуно на становишту да једнострани акти држава представљају извор међународноправних обавеза. Међународни судови су дужем временском периоду, почев од почетка XX века па до данас, у више наврата потврдили постојање једностраних аката држава са обавезујућим дејством. Такви су случајеви: Eastern Greenland Case, Nuclear Tests Case, Nicaragua Case, Frontier Dispute Case, Case concerning Armed Activities on the Territory of the Congo. Након овако изражених ставова суда стручна јавност је препознала значај ових извора права, тако да је и Међународна комисија за међународно право 2006. године усвојила сет Водећих принципа „који се примењују на једностране акте држава који изазивају правне последице“.

У познатом предмету „Гренланд“ („Eastern Greenland Case“), Суд је заузео следећи став:

„Природа одговора које је дао Министар спољних послова у име своје владе, у одговору на захтев дипломатског представника друге стране, у вези са питањем, обавезује државу којој министар припада.“

У истом предмету Суд је извео и овакав закључак:

„као резултат изјаве укључене у Ихленову декларацију од 22. јула 1919., Норвешка је у обавези да се уздржи од оспоравања Данској суверенитета над Гренландом у целини, и a fortiori уздржаће се од окупације дела Гренланда.“

Суд је такође закључио да је „на основу овог усменог излагања, Норвешка морала да се уздржи од оспоравања данског суверенитета над целим Гренландом.“

Важно ја указати на став МСП-а изражен у предмету Nuclear Tests Case из 1974.године:

У наведеној пресуди МСП посебан значај придаје изјавама које дају органи власти у међународном општењу. У том смислу МСП је разматрао „једностране изјаве француских власти учињене ван суда, јавно и erga omnes“. МСП је заузео став да су изјаве учињене erga omnes и закључио да оне производе правне последице

„Као што се и само правило pacta sunt servanda у праву уговора заснива на доброј вери, тако се и једностраном изјавом прихвата обавезујући карактер“, ...„ Добро је познато да изјаве дате једнострано, акти који се тичу правних или чињеничних ситуација могу имати ефекат стварања правних обавеза.“

У наведеној пресуди МСП посебан значај придаје изјавама које дају органи власти у међународном општењу. У том смислу МСП је разматрао „једностране изјаве француских власти учињене ван суда, јавно и erga omnes“. МСП је заузео став да су изјаве учињене erga omnes и закључио да оне производе правне последице:

Идентични правни ставови присутни су у пракси МСП-а и у предметима: спор око права риболова између Норвешке и Уједињеног краљевства (пресуда из 1951. године), спор око права азила између Кoлумбије и Перуа (пресуда из 1950. године), статус Југозападне Африке (саветодавно мишљење из 1950. године), спор између Етиопије и Либерије против Јужне Африке (пресуда из 1966. године), спор око права пролаза на индијској територији између Португалије и Индије (пресуда из 1960. године), као и у наведеном спору између Новог Зеланда против Француске у вези са нуклеарним пробама (пресуда из 1974. године).

Вредан пажње (у контексту теме текста) је и поступак који је 1994. године покренула Савезна Република Југославија против НАТО држава. Након подношења захтева суду, тужене државе су вербалном нотом (изјашњавајући се о захтеву), којом су потврдиле пријем захтева, истакле да „пријем захтева не конституише израз сагласности на надлежности Међународног суда.“ На тај начин МСП није ни донео било какву одлуку у вези са тужбом СРЈ, јер није могао да утврди своју надлежност сходно члану 38. став 5. Правилника Суда. Наведени случај прилог је тези једностраним актима државе које представљају извор права и обавеза, односно правних последица.

О правним последицама и значају једностраних аката државе сведочи још један детаљ из ближе прошлости, а који јасно потврђује (и кроз наше државно искуство) да једнострани акти државе производе правне последице. Дана 27. априла 1992. године учесници заједничке седнице Скупштине СФРЈ, Народне Скупштине Републике Србије и Скупштине Републике Црне Горе, усвојили су декларацију у којој се (између осталог) наводи:

„Савезна Република Југославија, настављајући државни, међународноправни и политички субјективитет Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, стриктно ће поштовати све обавезе које је преузела СФР Југославија на међународном плану...Остајући везана свим обавезама према међународним организацијама и институцијама чија је чланица....“

У званичној ноти од 27. априла 1992. године, коју је упутила стална мисија Југославије при УН, стоји следеће:

„...Стриктно поштујући континуитет међународног субјективитета Југославије, Савезна Република Југославија ће наставити да извршава сва права са којима располаже, као и обавезе које је преузела Социјалистичка Федеративна Република Југославија у међународним односима, укључујући њено чланство у свим међународним организацијама и учешће у међународним уговорима које је Југославија ратификовала или којима је приступила“

Значај ових једностраних изјава у контексту наше теме не односи се на питање континуитета, већ на правне последице и конкретне ефекте коју су ови једнострани акти државе проузроковали у међународноправном промету. Нешто касније, расправљајући по приговору ненадлежности у предмету Босна и Херцеговина против Србије, полазећи од напред наведених и цитираних једностраних аката државе, МСП (Пресуда, параграф 121) је заузео став да:

„Ова намера, изражена од стране Југославије, да је и даље обавезују међународни уговори чија је уговорна страна била бивша Југославија, потврђена је званичном нотом од 27. априла 1992. године, коју је Стална мисија Југославије при Уједињеним нацијама упутила Генералном секратару УН...Дакле, Југославија је била везана одредбама те Конвенције на дан када је поднет Захтев за покретање поступка у овом спору односно 20. марта 1993. године.“

Јасно је да било какав потпис и саглашавање председника републике, преседника Владе или министра иностраних послова са понуђеним споразумом ( о чему речито сведоче одредбе Бечке конвенције о уговорном праву), са или без дозволе немоћног парламента, са или без референдумског изјашњавања, са или без перспективе уласка у међународне организације или УН, представља обавезујући акт за Србију. Речено јасније: реч је о експлицитном признању Косова и Метохије као независне државе

Исти став о правним последицама једностраног акта државе МСП је заузео и у ранијем предмету: Легалност употребе силе – Србија и Црна Гора против Белгије из 2004.године, у коме је истакнуто:

„Савезна Република Југославија је са своје стране, задржала став да она наставља правни субјективитет СФРЈ. Ова тврдња јасно је изнета у званичној ноти од 27 априла 1992. године...“

Посебан значај једностраних аката као извора права у виду признања представљала је одлука Египатске државе дата за време "Суецке кризе“ од 24. априла 1957. године, која је на неки начин једностране акте државе увела у ранг извора права. Идентичан пример представља Признање Владе ФНРЈ од 13. априла 1946. године, којим је Влада ФНРЈ признала “као једину легитимну владу Шпаније – Шпанску републиканску владу под председништвом др Хосе Хирал Переире“. Још један пример једностраних аката државе као извора права представљају и изјаве држава насталих након распада СССР-а. Наиме, иако су државе – бивше чланице СССР-а у Алма Ати изјавиле да „стварањем Заједице...Савез Совјетских Социјалистичких Република престаје да постоји“, у форми једностраних аката ове државе су потврдиле да „државе Заједнице подржавају контитуитет Русије по питању чланства СССР-а у УН, укључујући ту и стално место у Савету безбедности и у осталим међународним организацијама.“ Након ових једностраних аката држава - бивших чланица СССР-а, Руска федерација је остварила право на континуитет у УН.

Касније оправдања издаје или закаснело деловање државних органа неће имати било каквог ефекта. Србију чека лагано умирање у срамоти и наравно – наставак процеса дезинтеграције. Нека се спреми Република Српска!

На основу претходног разматрања можемо закључити да једнострани акти држава представљају акте државе предузете од стране надлежних органа, који су у стању да у правном промету, то јест у односу те државе и других субјеката међународног права и уопште у међународном праву, произведу одређене правне последице. Пренешено на наш терен, можемо рећи да се у случају потписивања достављеног францусконемачког „Споразума“ ради о формалном једностраном правном акту, који се може приписати једној држави, чланици међународне заједнице и који производи последице независно од воље и поступања других држава и субјеката међународног права или учесника у предмету на који се односи једнострана изјава воље.

На крају, јасно је да било какав потпис и саглашавање председника републике, преседника Владе или министра иностраних послова са понуђеним споразумом ( о чему речито сведоче одредбе Бечке конвенције о уговорном праву), са или без дозволе немоћног парламента, са или без референдумског изјашњавања, са или без перспективе уласка у међународне организације или УН, представља обавезујући акт за Србију. Речено јасније: реч је о експлицитном признању Косова и Метохије као независне државе.

Касније оправдања издаје или закаснело деловање државних органа неће имати било каквог ефекта. Србију чека лагано умирање у срамоти и наравно – наставак процеса дезинтеграције. Нека се спреми Република Српска!

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер