Америчка шаховска табла и украјински дежа ви

(Прес РС)

Актуелна англоамеричка медијско-дипломатска сатанизација Русије и Путина лично многе аналитичаре у свијету асоцира на глобални “топли зец” кроз који смо ми прошли крајем прошлог вијека. “Русија разумије само језик силе”..., “Путин је исти као Хитлер” ... За нас је то све само “деја ву” још прије двије деценије, поводом нас и наших.

Србија је била “отпадничка држава” зато што је бранила уставни поредак СФРЈ, штитила конститутивност Срба у Хрватској и БиХ, успротивила се сецесији своје јужне покрајине, а Срби у Босни - “геноцидни” зато што су устали против муслиманске-хрватске доминације подржане са Запада. Милошевић је од “балканског сатрапа” постао “фактор мира на Балкану”, па онда испоручен као “ратни злочинац”. Караџић се уз Холбрукове гаранције повукао са функције, па је онда и он спакован у Хаг. У међувремену, Плавшићева је под истом инкриминацијом деценију одлежала на робији, иако се током рата бавила хуманитарним радом, као и Крајишник, који је све вријеме био спикер парламента и лично није могао да донесе ниједну одлуку. Али, томе су претходиле економске санкције за Србију, запљена имовине предузећима, блокирање рачуна појединцима, забрана изласка из земље политичарима, привредницима и другим “неподобним” личностима. То се сада понавља са Русијом, руским политичарима и привредницима и њеним предсједником.

Ми смо имали несрећу да смо се први нашли на мети САД у историјском тренутку када је, након пада Берлинског зида, једина суперсила на врхунцу моћи преко наших леђа доказивала Европи да јој је и даље неопходан НАТО (Читај Пентагон!) да би рјешавала проблеме у властитом дворишту. Све европске мировне планове, почев од Лисабонског па надаље, Америкаци су, према накнадном свједочењу Кутиљера, Овена, Столтенберга, па чак и Венса, закулисно саботирали преко Изетбеговића. Дејтонска копија Лисабонског споразума могла је да буде потписана, и то зачудо на другој страни океана, тек када је НАТО, бомбардовањем српских положаја у Босни, добио европски легитимитет да од организације за одбрану Запада од “црвене опасности” са Истока наступа офанзивно против “непријатеља” диљем свијета.

Тако су послије дошли на ред Авганистан са Осамом бин Ладеном (наркотици), Ирак са Садамом Хусеином (нафта), Тунис са Бен Алијем (пробни полигон), Либија са Гадафијем (гас), Египат са Мубараком (стратешки важан), Сирија са Асадом (једина руска база на Медитерану), Украјина са Јануковичем и, напокон, ево и Русија са Путином. Сценарио је био мање-више исти: “окрутни диктатори”, “гажење људских права и демократије”, “угрожене мањине”, “скривено хемијско оружје за масовно уништавање” и, на крају, спонзорисани грађански ратови са НАТО интервенцијама у прилог побуњеника и енормним људским страдањима и материјалним разарањима.. Ипак, “нешто” је запело у случају Сирије, а у Украјини се све о све заоштрило до граница обнове хладног рата са Русијом.

Прича је почела још у вријеме када је посљедњи лидер Совјетског Савеза распустио Варшавски пакт под условом да Сједињене Државе не шире НАТО преко затечених граница бивше блоковске подјеле. Американци су га напросто преварили, како је више пута поновио наивни Горбачов, и у НАТО су укључили све посткомунистичке чланице ЕУ. Затим су, и поред бурног негодовања Русије, инсталирали ракетни штит у Пољској, као одбрану од Ирана (!?), који, наводно, “у потаји прави атомску бомбу!?”

Сљедећи корак је била Украјина, коју је Бжежински још у “Шаховској табли” означио као кључни простор за контролу Евроазије. Овој великој земљи, која се нашла пред економским колапсом, ЕУ није била у стању да баци довољно велики “појас за спасавање”, али је традиционално, етнички и политички блиска сусједна Русија дала финансијско-енергетску “понуду која се не одбија”. Умјесто да појачају европски улог у мирнодопском надметању око Украјине, САД су послале на терен оно у чему и данас уживају апсолутну глобалну предност: конвенционално наоружање, софтвер за изазивање грађанских ратова и медијски монопол.

Од кризе на Волстриту 2008. моћ једине суперсиле у бржем је опадању него што је ико прогнозирао, и план Вашингтона о “америчком 21. вијеку” нико више и не помиње. Кина ће до краја ове године, према званичим процјенама, постати прва економска сила свијета која доминира Азијом, инвестицијама је “окупирала” значајан дио Африке и снажно закорачила у Јужну Америку. Русија се експлоатацијом неупоредиво богатих природних ресурса економски подигла и политички вратила на свјетску сцену, створила БРИКС, формирала заједницу са Белорусијом и Казахстаном, Сјеверним током енергетски везала Европу, а гради и Јужни ток. “Европска Њемачка” убрзано ствара “њемачку Европу” и еконоском сарадњом са Русијом ствара осовину Берлин – Москва, која је кључ стабилности Старог континента на трагу Де Голове визије Европе од Атлантика до Урала.

Разумљиво је да Сједињене Државе тешко подносе ово велико глобално престројавање у коме ЕУ више неће да буде млађи партнер под шпијунским надзором, Русија да остане у развалинама, Кина затворена у себе, арапски свијет – извор нафте, Балкан - полигон за манипулисање етничким конфликтима итд.

Питање је само да ли је амерички естабишмент способан за економско, политичко, морално и психолошко прилагођавање на нову глобалну констелацију у којој САД више неће бити једина суперсила? Или ће од свјетског полицајца који одржава Пакс Американа постати реметилачки фактор у мултиполарном свијету у настајању, “коме је у руци једино остао чекић, па све проблеме види као ексере”? Нажалост, судећи према приступу Украјини, цијепању ЕУ на проамерички и проњемачки дио, ратнохушачком наступу према Русији, производњи конфликата на Блиском истоку и Азији, на дјелу је други сценарио.

Барем за сада, јер се ради о дугорочним свјетско-историјским трендовима који се, уз више или мање конвулзија, тешко могу зауставити, поготово преокренути и које су, уоасталом, предвидјели управо водећи амерички стратези. У текућим спорењима између “америчке” и “њемачке Европе” од којих прва хоће сукоб, а друга сарадњу са Русијом, већ се извлаче компромитујуће чињенице о улози САД на екс-ју простору. Мало користи за нас, сем као признање вођству Републике Српске да је било спремно да се одупре пријетњама, уцјенама и притисцима суперсиле и њеним високим и ниским представницима и у вријеме када је то изгледало донкихотски безнадежно, опасано и погубно.