Zamislimo suprotnu situaciju, u kojoj Trifunović nosi majcu sa likom generala Mladića, a Bjelogrlić Mladića, kao svog prijatelja, sa kojim nikada nije pričao o politici, stavi na spisak VIP gostiju? Zamislite reakciju srpskih medija i nevladinih organizacija.

Miting SNS samo je potvrdio da Vučić i Nikolić sve vreme obmanjuju građane, dok na drugoj strani sa Tadićem prave dogovore o formiranju vlade nakon narednih izbora. Zašto nisu odmah seli na stiropor i zahtevali vanredne izbore, ako je to zaista njihov cilj?

Ove tri godine vladanja „semafor“ koalicije prošle su u pokušaju stabilizacije opozicije. Znalo se da će okosnica biti naprednjaci, ali bilo je pitanje ko će im se pre izbora pridružiti. Napravljena je smesa koja je nejasna, nesolidna, amorfna.

Treba biti posebno obazriv i uzeti u obzir etničku strukturu stanovništva Republike Srbije, pošto se pokazalo da široko koncipirana regionalizacija može da podstakne separatističke težnje i zahteve pojedinih manjinskih nacionalnih grupa.

Nakon objavljivanja izveštaja Dika Martija u domaćoj javnosti mogli su se čuti slavodobitni glasovi koji su isticali ovu vezu. Navodno, ukoliko se veza vrha OVK i zločina dokaže to bi moglo opovrgnuti nezavisnost Kosova. Nažalost, stvari stoje upravo suprotno.

Činjenica je da se premijer ogradio, rekavši da smena Dinkića nije uperena protiv G17, ali je takođe jasno da je neverovatno da se DS na taj potez odlučio ako je imalo sumnjao da će izlaskom G17 iz koalicije vlada pasti i izbori biti raspisani.

Nikolić i Vučić su svesni da su kao stranka medijsko-politički izmišljeni samo pod uslovom da nemaju sopstvenu politiku... Brisel kaže – „nemojte o Kosovu“, i u subotu niko ni reč o tome. Vašington kaže – „nemojte kao u Kairu“, i nijedan protestni krug ne obiđoše.

Prepričavanje emisije o tome kako je Šešelj monstrum treba zaključiti konstatacijom da je njegov doprinos „demokratiji“ veći od svih „Otporaša“ i ostalih zajedno. Za one koji nisu zadovoljni demokratijom, nije samo doprinos nego i velika krivica.

Prošle godine Evropski sud za ljudska prava je doneo samo devet presuda protiv Srbije, ali je finansijski udar na republički budžet bio najveći do sada. Samo po presudi Bin-Stid i Majkić protiv Srbije država je dužna da isplati nešto manje od dva miliona dolara.

Ovde se ne radi samo o strahu i izmučenosti – nego o siromaštvu, i nemogućnosti pravljenja izbora, radi se o spasavanju života, makar na to kratko vreme koliko tamo može da se provede. A posle se svako, sa ili bez sigurne kuće, vrati u onaj život napolju, van azila.