Srbija kada stupi u EU neće moći više da primenjuje Sporazum o slobodnoj trgovini sa RF . Tu ekonomsku istinu koja u potpunosti ruši EU propagandu o navodnoj podršci Rusije srpskim evropskim integracijama je jasno izneo i ruski ambasador u Srbiji.

Slično je i u drugim sportovima. Tako jaka domaća liga bila je moguća dok je FIBA bila ono što joj je zadatak da bude – garant ravnomernog razvoja košarke i davanja podjednakih šansi kako bogatim, tako i siromašnim.

Kada je Tomislav Nikolić konačno odustao od štrajka i kada je zamisao o izborima u decembru doživela fijasko, voditelji na radio-stanici „Fokus“ počeli su da ubeđuju auditorijum kako je štrajk naprednjačkog lidera bio politički uspešan i plodotvoran.

Nikolić sa svojim performansama (mitinzima, peticijama i sl.), a ponesen novim ispitivanjima izbornih preferencija, istupa samouvereno i agresivno u odnosu na drugu dvojicu, a više nego kooperativno prema Imperiji.

Urednici i glavni autori Vidovdana štetočinski deluju na dobrobit nacije. Oni zamućuju intelektualnu oštrinu javnosti, laskaju neobrazovanju, zaluđuju publiku mega-teorijama zavere, te neprestano sumnjiče stvarne nosice borbe za demokratiju i nacionalnu suverenost.

Kome je u interesu da se Jeremić otrcava da je „prikriveni izdajnik“ i da se okameni politička scena, sa jednim LDP-izovanim DS-om, naprednjacima kao jedinom alternativom – i DSS-om kao „principijelnom“, ali beznadežnom opozicijom?

Nastupaju varljiva leta kohabitacije gde Tadić stabilizuje svoju poziciju i na mestu prvog čoveka stranke (povlačenje Živkovića,izbacivanje Jovanovića) i na mesto predsednika Srbije (formira Narodnu kancelariju,aktivira se u vršenju izvršne vlasti).

Načelnu blagonaklonost, koju su kao patriotska NVO uživali u nacionalnoj inteligenciji, oni su protumačili kao „kart blanš“ za sve što će od sada stranački da rade. Uzvikujući da ih prati  „100 vodećih srpskih intelektualaca“ krenuli su u politiku, a nisu se ni osvrnuli da pogledaju da li iko ide za njima.

Prvo, nesumnjivo je interesantno gotovo potpuno ignorisanje obeležavanja godišnjice smrti Slobodana Miloševića i posvećivanje celog medijskog prostora godišnjici smrti Zorana Đinđića. 

Opozicija u svom planiranju izostavlja dan posle. Isuviše je zaokupljena organizacijom protesta, zaslepljena je kanalisanjem nezadovoljstva naroda prema vladi da ne vidi da će te ruševine zaparložiti i izjaloviti zemlju koju treba posejati i požnjeti posle izbora.