четвртак, 21. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Зависно-независни Мирко Ђорђевић
Полемике

Зависно-независни Мирко Ђорђевић

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 14. фебруар 2013.

Мирко Ђорђевић је у последња два текста „Зависни и независни аналитичари“ и „Запис о независним зависницима“ заиста демонстрирао сву погубност свог старачког понављања, али и велику дозу суморне и јасно циљане пакости. Настојећи да проблематизује веома важно и актуелно питање објективности и независности у нашој политичкој анализи, он не пропушта прилику да своја либерално-демократска, антинационалистичка и грађанска идејна опредељења и стајалишта представи као универзалну матрицу за утврђивање критеријума независног приступа у анализи наших политичких и друштвених прилика.

И зависно-независном аналитичару Мирку Ђорђевићу је јасно да се сви ми опредељујемо политички, верски или конфесионално, али за њега је примарна идеолошка дисквалификација оних аналитичара који не деле његов обавезујући светоназор и зато спадају међу зависне и необјективне аналитичаре. Али у овим текстовима он је прибегао својеврсној редукцији, и то не само овог пута, у настојању да угледног научног посленика и цењеног политичког аналитичара Слободана Антонића дисквалификује не само идеолошки, већ да доведе у питање и његов лични и академски интегритет. Он је при томе уложио хвале вредан и свакако инспирисан напор да утврди право презиме и професионално социолошко образовање Слободана Антонића, чије име иначе често сусреће у штампи.

Ово је у ствари изузетно невешт покушај да се Мирко Ђорђевић на неки начин огради од сталних примедби да се на неадекватан начин представља као социолог религије и дежурни коментатор збивања у Српској православној цркви,  при томе увек спреман да пружи потребну аргументацију у корист тврдњи да је на нашој политичкој сцени доминантан све већи политички утицај цркве, поодмакли процес десекуларизације и растући утицај националистичких и клерофашистичких организација које по њему имају упориште и у Српској православној цркви. Он не пропушта да се огласи као социолог религије иако сам скрушено признаје да је више обузет проблемима компаративне литературе и религије, али га то не спречава да се укључи у политичко и идеолошко дисквалификовање Слободана Антонића који је свакако један од наших најугледнијих и најозбиљнијих политичких аналитичара.

Мирко Ђорђевић не може никако да се у ова два текста јасно одреди да ли је читао и да ли чита текстове Слободана Антонића (чије презиме је ипак успео да запамти), или је само завирио у понеку његову реченицу или изјаву. Али му то није била никаква препрека да Слободана Антонића, наводећи само новински наслов његовог последњег интервјуа Вечерњим новостима „Зависни смо од бриселске дроге“, жигоше као зависника од идеологије коју промовише рецимо Печат, али још прегнатније НСПМ као гласило те идеологије која „није ни нова, ни српска али је политичка“. Тако је Мирко Ђорђевић служећи се недопустивим редукционизмом у ствари бескрупулозно негирао научни и аналитичарски интегритет Слободана Антонића, као једног од најпознатијих аутора НСПМ-а, и само поновио низ познатих и изанђалих оптужби које се непрестано упућују из тзв. либерално-грађанских политичких кругова на рачун Нове српске политичке мисли, која се у овој његовој интерпретацији своди на искључиво политички пројекат, што она никада није била.

Али очигледно је да он није једини кога брине одређени политички утицај који остварује НСПМ у нашој политичкој јавности. То је била и главна намера, да се по ко зна који пут аутори који сарађују у часопису и на сајту НСПМ-а стигматизују као следбеници и тапкароши буђавих идеја Николаја Велимировића, Матије Бећковића, Добрице Ћосића и остале њихове братије, брадате и без браде. Негује се истрајно у НСПМ-у „антиевропски дух“, а аутори су „опседнути страхом од Европе, странице сајта врве од полумислилаца и теоретичара завере“. При томе Мирко Ђорђевић користи један истргнути новински наслов да би у потпуности дезавуисао и идеолошки дисквалификовао Слободана Антонића, сводећи га на приземног конспиролога који промовише идеје које су антиевропске, а самим тим и антицивилизацијске.

Слободан Антонић је у овој дифамацијској интерпретацији Мирка Ђорђевића обележен тешким обликом зависности од НСПМ-а као искључиво политичког пројекта, док он великодушно и узвишено признаје своју зависност од ауторитета Платона, Аристотела, Маркса и француских хришћанских персоналиста.  А у НСПМ-у су окупљени мрачни заступници српског национализма, антиевропејства и традиционализма. При томе НСПМ је по Мирку Ђорђевићу део политичке групације која нас не враћа у тамо неке деведесете, већ се пуном паром враћамо у средњи век. Зато се он као зависно-независни аналитичар јавља као наш савремени Доситеј и као посвећени чувар рационалности и просветитељства, шаљући своје „објективно“ интониране записе из паланке. У овој његовој мисији не би му шкодило да се озбиљније позабави читањем, али и проучавањем књига, политичких анализа и научних чланака Слободана Антонића.

Пошто је у тексту „Запис о независним зависницима“ коначно утврдио да је Слободан Антонић социолог и да учи студенте са Београдског универзитета, почео је да чита његове текстове, али је брзо одустао да се не би стрмоглавио у нови мрачни српски средњи век (при томе овај независни аналитичар пристаје да заступа и даље уврежену предрасуду о мрачном средњем веку) и да би тако избегао погубни утицај политичких анализа и ставова Слободана Антонића који су посебно посвећени и у овом разговору за Вечерње новости недоследностима у вођењу политике актуелне владе у односу на решавање косовског питања која само наставља политику коју је трасирала прошла влада.

И у овом интервјуу Слободан Антонић је као и у својим политичким анализама указао на погубне последице политике владајућег режима, да због свог безрезервног европског опредељења оличеног у добијању датума за почетак преговора са ЕУ погази сва своја изборна обећања и учини недопустиве уступке који доводе до све отворенијег признања независности самопроглашене косовске државе. У овом интервју, из кога је Мирко Ђорђевић извукао само наслов, Слободан Антонић је изнео низ ставова који су саставни део његових анализа нашег друштва и доминантних политичких процеса. Навешћемо само неке од акцената из овог разговора: Најважније национално питање је Косово и обе власти су радиле наопако. Тадић је направио историјску грешку што је 9. септембра 2010. заменио Јеремићеву резолуцију УН својом. ЕУ се тако јавља као посредник у преговорима а не УН, а бриселска бирократија је ништа друго него глобални “косоварски лоби“ а предњачи свакако Вашингтон. Тако је, каже Слободан Антонић, бивши председник Републике Србије Борис Тадић довео нас у положај да нам Брисел кроји косовско решење. А њихово решење је по њему одавно познато – Србија треба да што пре призна сецесију.

Управо начин како се сада одвија дијалог са Приштином доказује да је Слободан Антонић веома јасно предвидео у ком се правцу креће наша нормализација са тзв. косовском државом. Сада се само легализују „Боркови параграфи“ и прави граница тамо где је никада није било. Слободан Антонић указује да се сада само гледа како да се спасе образ и да одрицање од Косова зарад опстанка на европском путу не буде сувише очигледно. Он је такође навео да се не можемо ишчупати из матрице испуњавања бриселских услова јер „ми смо као наркоман кога је дилер навукао на дрогу, па сад има проблем како да се скине. Бриселски и вашингтонски естаблишмент нас је навикао на позајмице којима одржавамо ово мало стандарда који имамо, док нам се привреда распада. Али кад све будемо распродали и толико се задужили да нам више нико ништа неће да позајми, следи банкрот и дужничко ропство. Потребан нам је преокрет ка реалној економији и реалном буџету. Да се послужим оном метафором са наркоманом, треба наћи некога ко ће нам дати „метадон“ бар док не савладамо кризу одвикавања. Али ни тада то не може бити безболно. Само те храбрости нема ни код елите, а ни код једног дела народа. Зато смо и даље на овој низбрдици.“

У овом разговору Слободан Антонић је указао и на недопустиво мешање амбасада (западних и источних) у наш политички живот, непостојање стратешког политичког заокрета који би спречио нове поразе и понижења јер смо добили само “ново маркетиншко паковање старих популистичких фраза о томе како ћемо сјајно да живимо кад једног дана уђемо у ЕУ“. Он је такође навео да не види да је настао заокрет у вођењу спољне политике јер је наша политичка елита сувише подложна утицају бриселске и вашингтонске администрације, она је неозбиљна и то доводи до тога да нам ни држава не може бити спремна да озбиљно делује на различите изазове и притиске. Посебно је важно указати на ставове које је Слободан Антонић изнео о проблему деловања наших медија који су у страном власништву, разарајућем функционисању доминантних људско-правашких НВО које учествују у креирању јавног мњења и појави аутошовинизма не само у области културе. Зато он са пуно права истиче: “Зато што су неки наши медији прихватили логику проститутке: све је дозвољено ако доноси новац. А и неки наши политичари, такође се држе логике: све је дозвољено, само ако диже популарност“.

Ово су главни акценти из интервјуа који је Слободан Антонић дао Вечерњим новостима, али то не интересује Мирка Ђорђевића, он се позивао у оба своја денуцијантска текста само на новински наслов настојећи да га на тај начин представи као аналитичара тешко зависног од политичког концепта НСПМ-а. За разлику од оваквих ставова о политици која се води према решавању положаја српског народа на Косову и Метохији Мирко Ђорђевић се јавља као независно-зависни аналитичар који здушно брани политичаре (они су до јуче за њега били оличење српског шовинизма и аниевропејства) који настоје да покрену неки дијалог између Београда и Приштине јер нешто се мора урадити. Не може се вечито ратовати и од мржње живети. Он је похвалио и позив патријарха СПЦ-а Иринеја на помирење Срба и Албанаца (што је он учинио већ неколико пута) који је он упутио приликом боравка у Призрену и при томе се сетио оне Гарде српског патријарха, односно Албанаца са оним руговским овчијим шубарама са неким старинским пушкама која је вековима одавала почаст патријарху.

Да ли у дирљиво одавање поштовања патријарху у интерпретацији брижног Мирка Ђорђевића, као и у помирење Срба и Албанаца може спадати и опсада манастира Дечани, чињеница да у Пећи сада живи само осам Срба, а било их 25.000, да је порушено 2000 српских надгробних споменика у Пећи и да се у овом граду не сме говорити српски, а да Пећка патријаршија живи у опсади изложена сталним притисцима и провокацијама.

Мирко Ђорђевић је у тексту „Зависни и независни аналитичари“ изнео оцену да “глупости и лудости овде нема краја и скоро га неће бити“. Ова два његова текста у којима је покушао да идеолошки и политички дисквалификује Слободана Антонића, али и Нову српску политичку мисао само показују у правом светлу веродостојност ове његове констатације из његове паланке.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер