Početna strana > Polemike > Zavisno-nezavisni Mirko Đorđević
Polemike

Zavisno-nezavisni Mirko Đorđević

PDF Štampa El. pošta
Marinko M. Vučinić   
četvrtak, 14. februar 2013.

Mirko Đorđević je u poslednja dva teksta „Zavisni i nezavisni analitičari“ i „Zapis o nezavisnim zavisnicima“ zaista demonstrirao svu pogubnost svog staračkog ponavljanja, ali i veliku dozu sumorne i jasno ciljane pakosti. Nastojeći da problematizuje veoma važno i aktuelno pitanje objektivnosti i nezavisnosti u našoj političkoj analizi, on ne propušta priliku da svoja liberalno-demokratska, antinacionalistička i građanska idejna opredeljenja i stajališta predstavi kao univerzalnu matricu za utvrđivanje kriterijuma nezavisnog pristupa u analizi naših političkih i društvenih prilika.

I zavisno-nezavisnom analitičaru Mirku Đorđeviću je jasno da se svi mi opredeljujemo politički, verski ili konfesionalno, ali za njega je primarna ideološka diskvalifikacija onih analitičara koji ne dele njegov obavezujući svetonazor i zato spadaju među zavisne i neobjektivne analitičare. Ali u ovim tekstovima on je pribegao svojevrsnoj redukciji, i to ne samo ovog puta, u nastojanju da uglednog naučnog poslenika i cenjenog političkog analitičara Slobodana Antonića diskvalifikuje ne samo ideološki, već da dovede u pitanje i njegov lični i akademski integritet. On je pri tome uložio hvale vredan i svakako inspirisan napor da utvrdi pravo prezime i profesionalno sociološko obrazovanje Slobodana Antonića, čije ime inače često susreće u štampi.

Ovo je u stvari izuzetno nevešt pokušaj da se Mirko Đorđević na neki način ogradi od stalnih primedbi da se na neadekvatan način predstavlja kao sociolog religije i dežurni komentator zbivanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi,  pri tome uvek spreman da pruži potrebnu argumentaciju u korist tvrdnji da je na našoj političkoj sceni dominantan sve veći politički uticaj crkve, poodmakli proces desekularizacije i rastući uticaj nacionalističkih i klerofašističkih organizacija koje po njemu imaju uporište i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. On ne propušta da se oglasi kao sociolog religije iako sam skrušeno priznaje da je više obuzet problemima komparativne literature i religije, ali ga to ne sprečava da se uključi u političko i ideološko diskvalifikovanje Slobodana Antonića koji je svakako jedan od naših najuglednijih i najozbiljnijih političkih analitičara.

Mirko Đorđević ne može nikako da se u ova dva teksta jasno odredi da li je čitao i da li čita tekstove Slobodana Antonića (čije prezime je ipak uspeo da zapamti), ili je samo zavirio u poneku njegovu rečenicu ili izjavu. Ali mu to nije bila nikakva prepreka da Slobodana Antonića, navodeći samo novinski naslov njegovog poslednjeg intervjua Večernjim novostima „Zavisni smo od briselske droge“, žigoše kao zavisnika od ideologije koju promoviše recimo Pečat, ali još pregnatnije NSPM kao glasilo te ideologije koja „nije ni nova, ni srpska ali je politička“. Tako je Mirko Đorđević služeći se nedopustivim redukcionizmom u stvari beskrupulozno negirao naučni i analitičarski integritet Slobodana Antonića, kao jednog od najpoznatijih autora NSPM-a, i samo ponovio niz poznatih i izanđalih optužbi koje se neprestano upućuju iz tzv. liberalno-građanskih političkih krugova na račun Nove srpske političke misli, koja se u ovoj njegovoj interpretaciji svodi na isključivo politički projekat, što ona nikada nije bila.

Ali očigledno je da on nije jedini koga brine određeni politički uticaj koji ostvaruje NSPM u našoj političkoj javnosti. To je bila i glavna namera, da se po ko zna koji put autori koji sarađuju u časopisu i na sajtu NSPM-a stigmatizuju kao sledbenici i tapkaroši buđavih ideja Nikolaja Velimirovića, Matije Bećkovića, Dobrice Ćosića i ostale njihove bratije, bradate i bez brade. Neguje se istrajno u NSPM-u „antievropski duh“, a autori su „opsednuti strahom od Evrope, stranice sajta vrve od polumislilaca i teoretičara zavere“. Pri tome Mirko Đorđević koristi jedan istrgnuti novinski naslov da bi u potpunosti dezavuisao i ideološki diskvalifikovao Slobodana Antonića, svodeći ga na prizemnog konspirologa koji promoviše ideje koje su antievropske, a samim tim i anticivilizacijske.

Slobodan Antonić je u ovoj difamacijskoj interpretaciji Mirka Đorđevića obeležen teškim oblikom zavisnosti od NSPM-a kao isključivo političkog projekta, dok on velikodušno i uzvišeno priznaje svoju zavisnost od autoriteta Platona, Aristotela, Marksa i francuskih hrišćanskih personalista.  A u NSPM-u su okupljeni mračni zastupnici srpskog nacionalizma, antievropejstva i tradicionalizma. Pri tome NSPM je po Mirku Đorđeviću deo političke grupacije koja nas ne vraća u tamo neke devedesete, već se punom parom vraćamo u srednji vek. Zato se on kao zavisno-nezavisni analitičar javlja kao naš savremeni Dositej i kao posvećeni čuvar racionalnosti i prosvetiteljstva, šaljući svoje „objektivno“ intonirane zapise iz palanke. U ovoj njegovoj misiji ne bi mu škodilo da se ozbiljnije pozabavi čitanjem, ali i proučavanjem knjiga, političkih analiza i naučnih članaka Slobodana Antonića.

Pošto je u tekstu „Zapis o nezavisnim zavisnicima“ konačno utvrdio da je Slobodan Antonić sociolog i da uči studente sa Beogradskog univerziteta, počeo je da čita njegove tekstove, ali je brzo odustao da se ne bi strmoglavio u novi mračni srpski srednji vek (pri tome ovaj nezavisni analitičar pristaje da zastupa i dalje uvreženu predrasudu o mračnom srednjem veku) i da bi tako izbegao pogubni uticaj političkih analiza i stavova Slobodana Antonića koji su posebno posvećeni i u ovom razgovoru za Večernje novosti nedoslednostima u vođenju politike aktuelne vlade u odnosu na rešavanje kosovskog pitanja koja samo nastavlja politiku koju je trasirala prošla vlada.

I u ovom intervjuu Slobodan Antonić je kao i u svojim političkim analizama ukazao na pogubne posledice politike vladajućeg režima, da zbog svog bezrezervnog evropskog opredeljenja oličenog u dobijanju datuma za početak pregovora sa EU pogazi sva svoja izborna obećanja i učini nedopustive ustupke koji dovode do sve otvorenijeg priznanja nezavisnosti samoproglašene kosovske države. U ovom intervju, iz koga je Mirko Đorđević izvukao samo naslov, Slobodan Antonić je izneo niz stavova koji su sastavni deo njegovih analiza našeg društva i dominantnih političkih procesa. Navešćemo samo neke od akcenata iz ovog razgovora: Najvažnije nacionalno pitanje je Kosovo i obe vlasti su radile naopako. Tadić je napravio istorijsku grešku što je 9. septembra 2010. zamenio Jeremićevu rezoluciju UN svojom. EU se tako javlja kao posrednik u pregovorima a ne UN, a briselska birokratija je ništa drugo nego globalni “kosovarski lobi“ a prednjači svakako Vašington. Tako je, kaže Slobodan Antonić, bivši predsednik Republike Srbije Boris Tadić doveo nas u položaj da nam Brisel kroji kosovsko rešenje. A njihovo rešenje je po njemu odavno poznato – Srbija treba da što pre prizna secesiju.

Upravo način kako se sada odvija dijalog sa Prištinom dokazuje da je Slobodan Antonić veoma jasno predvideo u kom se pravcu kreće naša normalizacija sa tzv. kosovskom državom. Sada se samo legalizuju „Borkovi paragrafi“ i pravi granica tamo gde je nikada nije bilo. Slobodan Antonić ukazuje da se sada samo gleda kako da se spase obraz i da odricanje od Kosova zarad opstanka na evropskom putu ne bude suviše očigledno. On je takođe naveo da se ne možemo iščupati iz matrice ispunjavanja briselskih uslova jer „mi smo kao narkoman koga je diler navukao na drogu, pa sad ima problem kako da se skine. Briselski i vašingtonski establišment nas je navikao na pozajmice kojima održavamo ovo malo standarda koji imamo, dok nam se privreda raspada. Ali kad sve budemo rasprodali i toliko se zadužili da nam više niko ništa neće da pozajmi, sledi bankrot i dužničko ropstvo. Potreban nam je preokret ka realnoj ekonomiji i realnom budžetu. Da se poslužim onom metaforom sa narkomanom, treba naći nekoga ko će nam dati „metadon“ bar dok ne savladamo krizu odvikavanja. Ali ni tada to ne može biti bezbolno. Samo te hrabrosti nema ni kod elite, a ni kod jednog dela naroda. Zato smo i dalje na ovoj nizbrdici.“

U ovom razgovoru Slobodan Antonić je ukazao i na nedopustivo mešanje ambasada (zapadnih i istočnih) u naš politički život, nepostojanje strateškog političkog zaokreta koji bi sprečio nove poraze i poniženja jer smo dobili samo “novo marketinško pakovanje starih populističkih fraza o tome kako ćemo sjajno da živimo kad jednog dana uđemo u EU“. On je takođe naveo da ne vidi da je nastao zaokret u vođenju spoljne politike jer je naša politička elita suviše podložna uticaju briselske i vašingtonske administracije, ona je neozbiljna i to dovodi do toga da nam ni država ne može biti spremna da ozbiljno deluje na različite izazove i pritiske. Posebno je važno ukazati na stavove koje je Slobodan Antonić izneo o problemu delovanja naših medija koji su u stranom vlasništvu, razarajućem funkcionisanju dominantnih ljudsko-pravaških NVO koje učestvuju u kreiranju javnog mnjenja i pojavi autošovinizma ne samo u oblasti kulture. Zato on sa puno prava ističe: “Zato što su neki naši mediji prihvatili logiku prostitutke: sve je dozvoljeno ako donosi novac. A i neki naši političari, takođe se drže logike: sve je dozvoljeno, samo ako diže popularnost“.

Ovo su glavni akcenti iz intervjua koji je Slobodan Antonić dao Večernjim novostima, ali to ne interesuje Mirka Đorđevića, on se pozivao u oba svoja denucijantska teksta samo na novinski naslov nastojeći da ga na taj način predstavi kao analitičara teško zavisnog od političkog koncepta NSPM-a. Za razliku od ovakvih stavova o politici koja se vodi prema rešavanju položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji Mirko Đorđević se javlja kao nezavisno-zavisni analitičar koji zdušno brani političare (oni su do juče za njega bili oličenje srpskog šovinizma i anievropejstva) koji nastoje da pokrenu neki dijalog između Beograda i Prištine jer nešto se mora uraditi. Ne može se večito ratovati i od mržnje živeti. On je pohvalio i poziv patrijarha SPC-a Irineja na pomirenje Srba i Albanaca (što je on učinio već nekoliko puta) koji je on uputio prilikom boravka u Prizrenu i pri tome se setio one Garde srpskog patrijarha, odnosno Albanaca sa onim rugovskim ovčijim šubarama sa nekim starinskim puškama koja je vekovima odavala počast patrijarhu.

Da li u dirljivo odavanje poštovanja patrijarhu u interpretaciji brižnog Mirka Đorđevića, kao i u pomirenje Srba i Albanaca može spadati i opsada manastira Dečani, činjenica da u Peći sada živi samo osam Srba, a bilo ih 25.000, da je porušeno 2000 srpskih nadgrobnih spomenika u Peći i da se u ovom gradu ne sme govoriti srpski, a da Pećka patrijaršija živi u opsadi izložena stalnim pritiscima i provokacijama.

Mirko Đorđević je u tekstu „Zavisni i nezavisni analitičari“ izneo ocenu da “gluposti i ludosti ovde nema kraja i skoro ga neće biti“. Ova dva njegova teksta u kojima je pokušao da ideološki i politički diskvalifikuje Slobodana Antonića, ali i Novu srpsku političku misao samo pokazuju u pravom svetlu verodostojnost ove njegove konstatacije iz njegove palanke.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner