Početna strana > Polemike > Tanasićevo mutno „jugoslovenstvo“ kao velikosrpski projekat
Polemike

Tanasićevo mutno „jugoslovenstvo“ kao velikosrpski projekat

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
sreda, 05. decembar 2018.

„Ja nisam jugonostalgičar. Ja sam Jugosloven. Dopalo se to nekom ili ne“ (Ljubiša Ristić)

Kako je Nikola Tanasić pokušao da opravda i odbrani Jugoslaviju u svom tekstu povodom stogodišnjice njenog osnivanja, bolje da nije. Unutrašnja konzistentnost izlaganja i argumentacije, i njena utemeljenost (smislenost, plauzibilnost, itd.), trebalo bi da su bazični principi koji se u jednom intelektualnom poduhvatu poštuju. Nažalost, kod Tanasića ih nalazimo grubo pogažene.

Pođimo od principa (ne)protivrečnosti. Tanasićev osnovni cilj je da pokaže izvesnu vrednost Jugoslavije i njene istorijske prošlosti, pre svega za srpski narod i njegove nacionalne interese. U tom smislu se on distancira od mrzitelja Jugoslavije i jugoslovenstva među srpskim nacionalistima[1], predstavljajući se kao ispravniji i odmereniji zastupnik srpskog rodoljublja, što je svakako za pohvalu. Ne ulazeći za sada u njihovu opravdanost, ključni argumenti koji se navode u prilog Jugoslavije kao za Srbe vrednog projekta, mogu se sažeti u sledećoj njegovoj rečenici: „Jugoslavija ujedinila sve Srbe u jednu državu, ujedinila Srpsku pravoslavnu crkvu obnovivši Pećku patrijaršiju, i za njeno vreme srpska književnost, kultura i umetnost proizvele su neka od svojih najvećih i nacionalno i međunarodno najznačajnih dela“ (tačka 2). Međutim, u tački 6, on kaže sledeće: „Rezignacija srpskog naroda Jugoslavijom je sasvim prirodna stvar...Srbi danas imaju puno pravo da podvuku crtu i odbace Jugoslaviju kao istorijski promašaj i kao eksperiment koji je dao negativne rezultate“, i očigledno sugerišući negativan smisao ovih ideja, navodi „zalaganje brojnih srpskih velikana dvadesetog veka za Jugoslaviju“, te  da su oni „svoj jezik nazivali srpskohrvatskim“ i „gajili iluzije o bratstvu i jedinstvu 'troimenog jugoslovenskog naroda'“. A zatim se u tački 8 Tanasić ponovo vraća na pozitivno tumačenje jugoslovenstva, na nivou formulacije eksplicitno protivrečeći onome što je prethodno rekao u tački 6: „Još jedan razlog zbog koga Srbi treba da neguju sećanje na vlastitu tradiciju Jugoslavije i da neguju njene simbole kao deo svoje istorije, uključujući tu i dostojanstveno, ali prezreno geslo 'bratstva i jedinstva'...“. Kako povezati sve ove iskaze u jednu logičnu celinu, ostaje nejasno...

Sledeća kontradikcija koja napadno štrči u Tanasićevom tekstu posledica je njegovih izričitih ideoloških uverenja. Na početku smo obavešteni da se njegov tekst „neće baviti istorijskim i političkim događajima i ličnostima, i njihovim različitim ideološkim interpretacijama“, da bismo onda kroz čitav tekst dobili kontinuirane ideološke diskvalifikacije komunizma, Tita, politike SKJ, i celokupnog sistema FNRJ/SFRJ koje nisu utemeljene nikakvom argumentacijom, već su puki izliv vlastite ideološke strasti i mržnje. „Ne daj bože“ da Jugoslavija i njena ideja ostanu „kontaminirani“ komunizmom, i još gore titoizmom, uporno podseća Tanasić. Da bi se to „zagađenje“ sprečilo, ovaj „ideološko-kulturni dekontaminator“ odmah na početku prve tačke imperativno iznosi vodeći princip koji treba da normira i reguliše čitavu diskusiju o jugoslovenstvu: „Osnovna prepreka svakom iole smislenom diskursu o Jugoslaviji predstavlja dubinska kontaminacija ovog pojma ideološkom slikom FNRJ/SFRJ“ koja „iskarikirana, falsifikovana, i fragmentarna -jednostavno nema nikakve veze sa pojmom Jugoslavije“ . Dalje sledi: „jedan prevaziđeni i uveliko upokojeni politički sistem“, „duboka kontaminiranost ideološkim mantrama iz pamfleta Saveza komunista“, „Brozova diktatura“, „poluraspala partijska ideologija SKJ“ itd.  itd. Ako ovo nije bavljenje određenim istorijskim periodima i njihovim vodećim ličnostima, u obliku jedne iskarikirane, falsifikovane i fragmentarne ideološke (mis)interpretacije, onda ne znamo šta jeste...

Povrh svega, da bi dodatno ozloglasio, i upravo kontaminirao čitavo ideološko nasleđe Titove Jugoslavije (pod krinkom navodne „dekontaminacije“), i posebno „jugonostalgiju“ kao „operativnu manifestaciju autošovinizma“, Tanasić ga dovodi u nužnu vezu sa tzv. drugom Srbijom, i „evroatlantskim integracijama“ i vladajućim političkim elitama na postjugoslovenskom prostoru, što je inače omiljena operacija srpskih nacionalista i antikomunista, od kojih Tanasić pokušava neuspešno da se diferencira: „U osnovi je reč o jednoj malignoj ideologiji koja iz već pomenutog spleta jugoslovenstva, komunizma, i titoizma, po pravilu izvlači sve ono najtoksičnije, pumpajući na taj način otrov sociopolitičkih odnosa koji su uništili Jugoslaviju... Pored tragikomičnog nastavljanja Brozovog kulta ličnosti, što bi u jednom građanskom i demokratskom društvu trebalo da bude nezamislivo, ova regionalna socijalna grupa (i centar političke moći)...pretvara se na planu unutrašnje politika u danas već dobro poznati i ozloglašeni autošovinizam“; To su likovi...kojima je potreban neki novi Tito i neki novi Goli otok da većinu stanovništva 'uteraju u red' i privedu pameti'. A u nedostatku Tita i KPJ, poslužiće i briselska birokratija i NATO“; „kakistokratske političke pseudoelite vladaju svojim narodima sa jednakim bezobrazlukom, pohlepom, i osionošću koje su nasledili od nedodirljivih komunističkih aparatčika“. Da bi se ove grupacije suzbile i ućutkale, Tanasić izgleda predlaže zabranu javnog govora, naravno onog pohvalnog, o Titu, jer to nije u skladu sa „građanskim“ i „demokratskim“ društvom. U javnosti treba da ima mesta samo za (de)kontaminaciju Titovog lika i dela. Da ne bude zabune, slažem se sa Tanasićevim negativnim ocenama „drugosrbijanske“ družine (o njima i njihovoj ideologiji vrlo jasno i oštro sam pisao u više svojih tekstova), i profila i karaktera današnjih vlastodržaca diljem nekadašnje Jugoslavije. Ali u Srbiji i čitavoj eks-Jugoslaviji ima onih koji cene i brane Titove ideje i politiku, a da nemaju nikakve veze niti sa ovom ideološkom grupacijom, niti sa politikantima na vlasti koji se tu i tamo pozivaju na Tita. Štaviše, njihovo sleđenje „Titovog puta“ je kudikamo iskrenije, doslednije i potpunije od  navedenih klika koje tu ideju eksploatišu i zloupotrebljavaju. Kako god bilo, sa prljavom vodom, ne valja izbaciti dete. A da je to „dete“ prljavo, nezavisno od nekih koji žele da ga usvoje i prisvoje, Tanasić nije obrazložio nikakvom argumentacijom. Umesto toga, dobili smo samo decidne i afektirane difamacije o Titovoj i komunističkoj Jugoslaviji koje ne priliče jednom intelektualcu...

Kada sa ovih najkrupnijih nedoslednosti unutar Tanasićevog teksta pređemo na način na koji on predstavlja i (donekle) brani ideju Jugoslavije, iskrsavaju ne manje ozbiljni problemi. Uočljivo je da je jedan od ključnih „argumenata“ koji se u tom pogledu kroz tekst provlači - de fakto velikosrpski, ma koliko se njegov autor predstavljao kao prosvećeni i emancipovani rodoljub, a ne „ekstremni“ nacionalista.  Ova nerazrešena podvojenost Tanasićeve pozicije, koja njegovo „jugoslovenstvo“ čini mutnim i spornim, ogleda se u sledećem. S jedne strane, Jugoslavija je, po Tanasiću, bila država, i još više, simbolički poredak, pod kojim su Srbi ostvarili svoje vitalne nacionalne interese i iskazali svoje uzvišene nacionalne vrednosti. U skladu sa njegovim navedenim ideološkim uverenjima, to je demonstrirano kroz prvu Jugoslaviju, Drugi svetski rat (tamo gde se srpski partizani ne prožimaju „previše“ sa komunistima), i drugu i treću Jugoslaviju u meri u kojoj su Srbi čuvali svoj nacionalni identitet i slobodarski duh, pružajuću u poslednjoj fazi otpor novim agresorima i okupatorima. „Dosledni, kategorični, i beskompromisni“ antikolonijalizam i antiimperijalizam su one progresivne osnove koje povezuju srpsku prejugoslovensku i jugoslovensku fazu razvoja, ali čine okosnicu i same jugoslovenske ideje i istorije kao takve; kada su oni napuštene, Jugoslavija je počela da gubi svoj smisao i urušava se. Zato Srbi treba da čuvaju pozitivno sećanje na ovaj period svoje istorijske prošlosti. Ako izuzmemo pojedine aspekte i epizode vezane za srpski nacionalni korpus koje ispadaju iz ovog progresivnog istorijskog toka (odnos prema Makedoncima, Muslimanima i Albancima posle balkanskih ratova i u prvoj Jugoslaviji, Nedić, Ljotić, Draža), ovakvom stavu se, kao ideji, manje-više nema šta zameriti, i do ove tačke valja ga zastupati i braniti. On jeste brana pomahnitalom antijugoslovenskom nacionalizmu kojim su, nažalost, mnogi Srbi danas, i unazad tri decenije, zadojeni.

Međutim, s druge strane, kada se pređe na neka konkretnija Tanasićeva određenja smisla i korisnosti Jugoslavije za Srbe, vidimo da je u suštini reč o ideji Velike Srbije koja se samo nominalno predstavlja kao „Jugoslavija“. Podrobnije smo upoznati samo s tim da je Jugoslavija omogućila ujedinjenje (gotovo) svih Srba u jednu državu, ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve, odnosno njenih manastira, uspehe srpske književnosti, kulture i umetnosti itd., te je zato „kao takva bila najpotrebnija Srbima“. Ali, zašto je Jugoslavija bila i jeste potrebna, i šta je značila i znači drugim narodima s ovih prostora, ali i Srbima nepravoslavcima ili neklerikalcima (ne samo ateistima), jer jedino tako ima smisla govoriti o Jugoslaviji, a ne ovoj ili onoj varijanti Velike (pravoslavne) Srbije, to Tanasić ne obrazlaže. Naprotiv, on izričito kaže da „kao što su samo Srbi mogli da izgrade Jugoslaviju, samo Srbi su mogli i da je očuvaju, jer je to bio njihov nacionalni interes“. Drugim rečima, ostali narodi nisu mogli ni da izgrade, ni da sačuvaju Jugoslaviju, već samo da je koriste kao prolaznu „stanicu“ i da je ruše prvom pogodnom prilikom, jer je to tobože njihov „prirodni“, neiskorenjivi nacionalni interes. Stoga se kroz tekst uporno provlači sumnjičenje nesrpskih naroda u pogledu njihovog odnosa prema Jugoslaviji, tako uobičajeno za „tvrde“ srpske nacionaliste.

Iako Tanasić na jednom mestu ispravno primećuje da je „Jugoslavija za Hrvate i Slovence...bila instrument koja njihovim građanima garantovao suverenitet i kontrolu nad sopstvenim životima“ (što je valjda nešto šire od političke sfere), on ističe da su Srbi njome rešavali „najvitalnije nacionalne interese“, a drugi narodi „samo političke“. Tačno je da „Slovence ništa nije emotivno niti kulturološki vezivalo za Niš, Skoplje ili Prizren, niti Hrvate za Čačak, Moravu, ili Gračanicu“. Ali, Slovenci su se mogli „emotivno i kulturološki“ vezati za Srbiju preko svog utočišta tokom Drugog svetskog rata (što nije nikakav specifično Nedićev doprinos), i „zbratimljenih“ gradova Slovenije i Srbije posle rata. Takođe, ništa manje od Srba, i Hrvati, a pogotovo Muslimani, sakupili su svoj nacionalni korpus unutar Jugoslavije. O brojnim mešovitim brakovima pripadnika jugoslovenskih naroda (i narodnosti) da ne govorim. Uostalom, ako nesrpske narode ništa intrinsično nije vezivalo za Jugoslaviju, i nikakve trajne koristi od njenog očuvanja nisu imali , odakle onda među njima, nakon sticanja „nezavisnosti“, prilično raširena jugonostalgija?

Jugoslavija je za Srbe, ali i sama po sebi, imala smisla samo dokle seže srpsko nacionalno i kulturno povezivanje, to je ono što nam Tanasić zapravo poručuje. Štaviše, on ide dotle da preporučuje „vijorenje jugoslovenske trobojke i puštanja 'Hej Sloveni' na sav glas svakom prilikom, ako ni zbog čeg drugog, iz inata prema bivšoj braći“. Kakve veze ima ovo nezrelo teranje inata i demonstriranje iluzornog revanšizma prema pripadnicima drugih naroda (ne čak ni njihovim nacionalistima, što ima više smisla) sa istinskim jugoslovenstvom? Što je odlučujuća i najteža primedba ovakvim Tanasićevim pseudojugoslovenskim, a uistinu velikosrpskim, fantazmagorijama, one podrivaju sam antiimperijalistički potencijal jugoslovenskog projekta na koji se deklarativno poziva, čime upada u novu samoprotivrečnost. Jer, uzmimo samo jedan primer, kakvu korist katolički Hrvati i Slovenci imaju od tanasićevski zamišljene „Jugoslavije“ kao Velike Pravoslavne Srbije, i zašto bi se pre okrenuli očuvanju takve države, a ne susednim katoličkim državama i silama (Italiji, Vatikanu, Austriji, Mađarskoj itd.) u slučaju njenog imperijalističkog razbijanja (kojeg su ove države i sprovodile početkom 90-ih)? „Zavadi pa vladaj“, stara je deviza imperijalista, dosledno i surovo primenjivana na ovim prostorima, sa svim njenim mračnim i katastrofalnim rezultatima. Njoj se sigurno ne može suprotstaviti Tanasićev projekat Jugoslavije o kojoj se, ograničeno etnocentrički, misli samo iz perspektive „srpskog identiteta i nacionalne svesti“...

Na kraju, Tanasić počinje i završava tekst rečima da je „Jugoslavija mrtva i sahranjena“, i da se radi samo o tome „da se definitivno stavi tačka na jednu epohu“, tj. da „jedno poglavlje nacionalne istorije zatvorimo dostojanstveno“. Za razliku od njega, mi ne ostajemo samo na (polovično) pozitivnom vrednovanju nečega što se smatra „mrtvim i sahranjenim“, i od čega ostaje nostalgično i neodređeno sećanje na simbole (zastava, himna „Hej Sloveni“ itd.) koji, štaviše, treba da se okreću protiv nesrpskih naroda. I ne zadržavamo se na raspravi i „dostojanstvenoj“ odbrani nekakvog mutnog jugoslovenstva od srpskih nacionalista, kao da nam je (tobožnje) diferenciranje od njih krajnji idejni i politički horizont, te nemamo pametnija posla. U tom smislu, Tanasić ima problem ne samo sa „jugonostalgičarima“, već i sa samosvesnim i još uvek postojećim i aktivnim Jugoslovenima. Za koje je, čak i kad se osećaju, deklarišu i angažuju kao srpski rodoljubi, Jugoslavija nešto više od ostvarenja samo srpskih i samo nacionalnih interesa (oni u tome, za razliku od srpskih nacionalista, ne vide koliziju). Štaviše, čak i ako se samo srpski nacionalni interesi uzmu u obzir, a oni se zaista bazično sažimaju u principu „svi Srbi u jednoj državi“, sve više vidimo, usled rastućeg ostajanja značajnih delova srpskog naroda van Srbije (Republika Srpska, Crna Gora, Kosovo itd.), da neka nova Jugoslavija predstavlja neophodno rešenje srpskog nacionalnog problema (da se on može rešiti u obliku Velike Srbije smatramo iluzornim i neprihvatljivim). Stoga, za razliku od Tanasića, oni ni na jugoslovensko poglavlje ne stavljaju tačku, i ne žele da ga zatvore (makar „dostojanstveno“), već sasvim suprotno - da ga hrabro i borbeno ponovo otvore. Upravo na „polzu“ srpskog i drugih južnoslovenskih i balkanskih naroda na ovom prostoru.

 


[1] Mi pravimo pojmovnu i praktičku razliku između patriotizma, nacionalizma i šovinizma. Ukratko rečeno, patriota primarno zastupa i brani državu (otadžbinu) u kojoj je rođen, pre svega od spoljašnjih agresora i okupatora, i njihovih unutrašnjih pomagača; nacionalista primarno zastupa i brani svoj etnos (naciju), a šovinista primarno mrzi i napada druge nacije, tj. njene pripadnike. Ova pojmovno-praktička diferencijacija omogućava da se u jedan patriotski korpus uključe i pripadnici drugih nacija, ukoliko su građani te države i imaju dovoljno osnovanih interesa da je brane, što sa nacionalističkom pozicijom nije moguće. Konkretno rečeno, jedan Mađar ili Musliman iz Srbije može biti srpski patriota, i braniti Srbiju od njenih spoljašnjih ili unutrašnjih napadača, ali ne može biti srpski nacionalista. Takvih primera, uostalom, ima i u prošlosti i u sadašnjosti. Za jednu višenacionalnu državu kakva je Srbija, to je od velikog značaja.

Videti još: Nikola Tanasić: Deset neprijatnih istina o Jugoslaviji – i zašto Srbi nemaju razloga da je se stide

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da je požar u katedrali Notr Dam u Parizu izbio slučajno ili je podmetnut?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner