Охајо, Равна Гора или Црвени трг

Поштовани г. Уредниче,

Реагујем поводом два иступања у листи Политика и то Зорана Станковића („Нисам увређен, али јесам огорчен“ у рубрици „Међу нама“, 13. маја) и Ђорђа Вукадиновића („Између Охаја и Црвеног трга“, 11. маја) а поводом неучествовања Војске Србије на паради 9. маја у Москви. Сматрам да је г. Ђорђе Вукадиновић сасвим у праву, док г. Зоран Станковић (наш бивши министар одбране) баш ни у чему није у праву. Анализи г. Вукадиновића додајемо и наше скромно мишљење.

С обзиром на политику какву воде наше власти после „демократских“ промена 2000. године, а поготову последњих 5-6 година, сматрам да је став Русије сасвим исправан. За разлику од нас, они су толико принципијелни. Они чак више бране Косово од нас самих. Не може се пузити према „великом газди“ преко океана и Брисела (Нато, ЕУ) а заборављати прошлост и ниподаштавати све што је руско. Руси су на неки начин казнили незахвалност Србије.

Да то поткрепимо и примерима.

Хиљаде и хиљаде совјетаких војника, под командом маршала Толбухина и других команданата Црвене армије, ослобађали су Србију и Београд 1944. и за ту слободу дали оно највредније – своје животе. Њихове заслуге треба сагледати објективније, јер нису ослобађали само Београд. Њихове заслуге и заслуге Црвене армије много су шире тј. од светског значаја су. А да би им се одужиле наше власти су укинуле називе улица са њиховим именима у центру Београда и некима доделиле улице у неким београким буџацима. Срамота! Ето, од Толбухина постао је заслужнији Макензи, за којег мало ко зна, а тај „добротвор“ је уствари био шкодски бизнисмен који је скупљао запуштене парцеле у Београду (око Славије) и онда их продавао и зарађивао, па је од тога ваљда могао нешто да одвоји и у добротворне сврхе.

Није Србија незахвална само када су у питању називи улица по именима руских маршала и генерала. Србија је врло незахвална и по другим питањима.

Огроман је допринос руских стручњака развоју образовања и градитељства у Србији између два светска рата. Готово половина професора на Београдском универзитету (нарочити из математичких и техничких наука) као и велики број професора у средњим школама били су познати руски стеучњаци, избегли у Србију после 1920. године (да не наводимо имена, списак је дугачак). Руски архитекти-имигранти (Никола Краснов, Никола Петрович, Григорије Самојлов, и десетине других великих архитеката и градитеља). То су грађевине које красе Београд за разлику од „савремених“ које га унаказују. На стотине других стручњака – уметника и инжењера (машинци, за водовод, грејање и др) доприносили су напретку Србије тог доба. Србија им се није никако одужила. Нађите нпр. улицу или институцију у Београду, названу по неком од тих заслужних људи!

Oсим брисања назива улица, Србија и на друге начине брише везе са Русијом. На пример, сасвим је избацила руски језик из српских школа (педесетих, шесдесетих година он је био најзаступљенији страни језик у школама). У Србији се не уважавају руске дипломе, јер Србија стално одлаже потписивање споразума о узајамном признавању диплома (нострификација). Тачније речено та омаловажавања иду дотле да нпр, када ученик заврши руску гимназију (четири разреда) с математичким усмерењем, њему се код нас признају само два разреда, а зна се каква је руска математичка школа и руска школа уопште! Можда су то „ситнице“, али ситница по ситница и ето проблема.

А Руси то не заборављају.

Сада Србија пријатељује и захваљује углавном онима (САД и НАТО алијанси) који су ова поменута, а и друга добра у Србији, као и наше грађане, дивљачки уништили и убијали у бомбардовању 1999. године – онима који су нам отели повећи део територије (Косово).

Политика наше земље ових година је кратковида. Доћи ће можда време, када ће и „демократском“ свету понестати резерве нафте и других извора енергије, п'а ће можда постати актуелно пријатељство са Русима (којима извори енергије неће понестати тако брзо). Само да не буде касно!

Подсетимо на још два догађаја. На паради у Москви пре пет година (поводом шесдесетогодишњице победе над фашизмом) и поред позива, није било никога од званичника из Србије. Већ годинама на Дан победе, 9. маја Србија се изругује том дану, јер се у време параде у Москви на Равној Гори одржава манифестација у част „победе“ и „заслуга“ Драже Михајловића и четника, окупаторских слугу. Е, господо из појединих медија, Драшковићу и Станковићу, господо наши државници, не иде по истом питању парадирање Срба на Равној Гори и на Црвеном тргу у Москви!