Početna strana > Polemike > Odgovor Zoranu Ćirjakoviću - jedini izbor levice su socijalizam i patriotizam
Polemike

Odgovor Zoranu Ćirjakoviću - jedini izbor levice su socijalizam i patriotizam

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
četvrtak, 18. april 2019.

Zoran Ćirjaković svojim tekstovima i angažmanom s pravom kritički proziva (neo)liberalne organizacije i aktiviste u Srbiji koji se, što u samoobmani što smišljeno, proglašavaju „levičarima“. Zaista, kada se pažljivije pogleda njihovo praktično delovanje i ideološki diskurs i retorika, vidi se da oni u više suštinskih aspekata izneveravaju istinski levičarsku poziciju.

S jedne strane, opravdano kritikujući (veliko)srpske nacionaliste koji su glasni i uticajni u jednom delu javnosti, oni, međutim, sasvim tolerišu ili ignorišu antisrpske nacionalizme i šovinizme na našem prostoru, ili ih, u gorim slučajevima, čak direktno podržavaju ili od njih dobijaju podršku. Istinska levica mora u kritici nacionalizma da bude dosledna, pa da ga prepoznaje i kritikuje i kod druge strane, pogotovo kada je u taj nacionalizam upleten jasan interes evroatlantske Imperije. Upravo na ovom aspektu (ne)prepoznavanja i (ne)delovanja protiv istorijski najnesumnjivijeg, najdugovečnijeg i najjačeg imperijalizma na svetskom, pa i našem balkanskom nivou, tzv. levica o kojoj sada govorimo, po drugi put izdaje autentične levičarske ideale. Nakon što se razotkrila kao lažno antinacionalistička, tj. kao skriveno ili otvoreno pronacionalistička (kada su u pitanju nesrpski ili antisrpski nacionalizmi i šovinizmi), ona biva demaskirana i kao proimperijalistička. Uz zanemarive, malobrojne akcije koje uglavnom služe da proizvedu privid suprotnog i legitimišu ovu mrežu kao u bilo kom smislu „levičarsku“, oduvek je bilo skandalozno i degutantno kako ona dosledno prati i izvršava imperijalističku agendu, odnosno spoljnu politiku i interese imperijalnih sila na ovom prostoru. (Neo)liberalni „levičari“ po pravilu su geopolitički i geoekonomski prozapadno orijentisani (takva orijentacija u intelektualnom i kulturom pogledu ne mora sama po sebi biti sporna), oni su za „evropske integracije“, odnosno ulazak Srbije u EU, (brzo) priznanje nezavisnog Kosova u ovom ili onom obliku, a neki od njih su i za NATO, što dovodi „levičarski“ karakter ove opcije do potpunog obesmišljavanja.

Na kraju, ali ne najmanje važno, ova mreža, čast retkim izuzecima, nema nikakve veze s radničkom klasom, niti se njome bavi i obraća joj se. Njeno klasno poreklo i identitet je (sitno)buržoaski. Zato je logično što se ona iscrpljuje u tzv. politikama (manjinskih) identiteta, bez obzira da li su u pitanju nacionalne, seksualne, rasne, verske ili druge manjine i njihova prava, a od većih društvenih grupa, čini se, uzima u obzir samo žene. Tako se nakon srpskog naroda kao većinskog, i njegovih legitimnih nacionalnih prava, iz njenog vidokruga isključuje i radnička klasa kao najveća društvena grupa. Ovde se najjasnije može uočiti liberalni karakter i poreklo ove ideološke i aktivističke grupacije, i njeno ispadanje iz levičarskog korpusa u pravom značenju tog izraza. Levica u kapitalizmu mora da bude primarno radnička, odnosno socijalistička ili bar socijaldemokratska u ideološkom pogledu - ili nije nikakva levica. Ona doduše preuzima iz registra liberalne demokratije zalaganje i borbu za građanska prava ovih ili onih društvenih grupa, većinskih ili manjinskih, ali njen bazični interes mora da bude borba za socijalno-ekonomska prava i interese radničke klase ako hoće da očuva svoj istinski levičarski identitet.

U svim ovim aspektima ima smisla i potrebe kritikovati ovakvu „levicu“, i Ćirjaković je u tom pogledu u pravu. Prava levica ne može biti, sa srpske strane a(nti)nacionalna, sa nesrpske ili antisrpske pronacionalna, a sa globalne transnacionalna. Niti može biti proimperijalna i proburžoaska. Zbog toga se zastupnici i promoteri okavih stavova moraju gledati pre kao desničari nego kao levičari. Međutim, alternativa koju Ćirjaković nudi, a njegov tekst je predstavljen kao „manifeste nove srpske levice“ sporna je. Naime, Ćirjakovićeva reakcija na spomenute „levičare“ previše ide udesno, čega je i on svestan, ali smatra da drugačije rešenje nije moguće. Nama se, međutim, čini da je odgovor, u pogledu nacionalnog i državnog pitanja, ne u nacionalizmu, zvao se on „levičarski“ ili „socijalistički“, već u patriotizmu. Bitne razlike između ova dva pojma i društveno-istorijske prakse nisu svesni a(nti)nacionalni „levičari“, ali po svoj prilici, ni Ćirjaković. I jedni i drugi izjednačavaju nacionalizam i patriotizam, jedino što ih prvi gledaju kao nešto negativno, a Ćirjaković kao pozitivno. Upućujući na pojašnjenje iz jednog ranijeg teksta[1], razlika je u tome što patriota primarno zastupa i brani državu (otadžbinu) u kojoj je rođen, pre svega od spoljašnjih agresora i okupatora, i njihovih unutrašnjih pomagača, dok nacionalista primarno zastupa i brani svoj etnos (naciju).

Ovakvo rešenje čuva levicu od zapadanja u jednu ili drugu krajnost koje se, sa stanovišta levice kako je mi zamišljamo, pokazuju kao lažne alternative. Naime, levica ne sme da bude ni a(nti)nacionalna ili transnacionalna, ali ni nacionalistička. Ona mora da bude internacionalna, što je „zlatna sredina“ između ovih rđavih krajnosti. Pojam internacionalnog ne isključuje nacionalno, kao u slučaju prve, ali se ni ne zatvara u njega, kao u slučaju druge. Ćirjaković je potpuno u pravu kada tvrdi da levica u Srbiji ne sme biti antisrpska - ona mora biti srpska, tj. zastupati i braniti legitimna nacionalna prava većinskog srpskog naroda. Ali, ona ne sme biti samo srpska, već i takva da u njoj mogu da se prepoznaju i da je prihvate i ne-Srbi. Da li će ona biti manje srpska ako nije samo srpska? Ne, samo će proširiti svoju platformu i manevarski prostor. Ćirjakovićeva opcija se solidno drži kad je reč o a(nti)nacionalnoj „levici“. Ali, ona pruža slabu zaštitu od nacionalističke desnice.

Ćirjaković dalje smatra da „nova srpska levica“ treba da bude ne samo nacionalistička, nego i religiozna a čini se i klerikalna; prihvatanje svetosavlja, pravoslavlja i Srpske pravoslavne crkve pruža šansu za njeno „buđenje“. Međutim, religija i crkva, pogotovo pravoslavna, tradicionalno su i čini se nepovratno bliske političkoj i društvenoj desnici, i ona njima, te se tu ne nazire neka perspektiva za levicu. Da od strane SPC dolazi neki značajniji pokazatelj želje za zbližavanjem, moglo bi se drugačije razmišljati. Zato je za levicu dovoljno da ne bude zvanično ateistička i militantno antiklerikalna, što se može videti u akcijama i retorici nekih „levičarskih“ organizacija. Ali sve dalje od toga, u pravcu teizma i klerikalizma, a pogotovo prihvatanja jedne određene konfesije za deo svog identiteta, i naročito u multikonfesionalnoj Srbiji, ne može pripadati istinski levičarskoj opciji. Levičari u Srbiji mogu biti i pravoslavci, i muslimani, i katolici, i ateisti itd. Ali sama levica mora ostati sekularna i insistirati na razdvajanju crkve i države. Stoga se ni na ovom mestu ne vidi kako nas Ćirjakovićeva alternativa štiti od utapanja u kleronacionalistiku desnicu koja izjednačava nacionalno i versko, srpstvo sa pravoslavljem.

Ćirjaković s pravom kritikuje (neo)liberalne „levičare“ ne samo za autošovinizam, već i socijalni rasizam, o čemu sam pisao, i sa njima polemisao još pre 11 godina. Tačno je da levica ne može biti prihvaćena među većinskim osiromašenim, radničkim i nezaposlenim stanovništvom ako a priori, frontalno i ostrašćeno, napada njegov postojeći izgled, ukuse, stavove itd., i elitistički prezrivo ga gleda sa socijalne, obrazovne i kulturološke visine. Ona ga zaista mora bazično prihvatiti i uključiti kao takvog u svoj horizont da bi ga mogla menjati. Ali alternativa nije u strateškom populističkom podilaženju „širokim narodnim masama“, već upravo u njihovom menjanju i uzdizanju tamo gde nisu dovoljno svesne i ispravne. Populizam je suviše negativno konotiran pojam i praksa, i po pravilu predstavlja oruđe i praksu desnice (kako i Ćirjaković navodi), da bi bio potencijalno upotrebljiv i koristan za levicu.

Umesto populizma, levica mora da promoviše socijalizam, odnosno ideju socijalne demokratije i pravde. Tačno je da bauk nacije kruži Evropom. Ali levica nikada ne sme da zaboravi na bauk klase i klasne borbe. Ona u nedifirenciranom „narodu“ kojim manipuliše desničarski populizam, razaznaje i mora da razaznaje klase. Za levicu je klasno iznad nacionalnog, i ona prepoznaje opasnost od nacionalizma kao potencijalne ideologije vladajuće klase kojom se radnička klasa integriše u jedan socijalno nepravedan i izrabljivački sistem. Tačno je da u koloniji socijalizam nije moguć. Zato je levica nužno patriotska. Ali, u suverenoj nacionalnoj državi, u kojoj je (klero)nacionalizam vladajuća ideologija, socijalizam nije nužan; ona sasvim dobro i lako može biti kapitalistička. Zato ni nacionalizam, pa ni patriotizam, ne može biti krajnje odredište levice. To može biti samo socijalizam. Za levicu nacionalizam nije ni nužan ni dovoljan; patriotizam je nužan, ali ne i dovoljan; socijalizam je i nužan i dovoljan.

Sve u svemu, diskreditacija (neo)liberalnih „levičara“ u pogledu njihovog autošovinizma, socijalnog rasizma i autokolonijalizma, zaista predstavlja nužan uslov pročišćenja i izgradnje prave levičarske pozicije. Ćirjaković svojim kritičkim javnim nastupima i analizama uspešno obavlja taj zadatak. Ali, sama njegova pozicija nije jasno i dovoljno levičarski artikulisana. Levica svakako nije konstantinovićevska antipalanačka filozofija, ali ni palanački brlog. Ćirjaković daje previše koncesija desnici. Mi njega nećemo etiketirati kao „nacional-socijalistu“ ili „klerofašistu“, čemu su skloni spomenuti „levičari“, ali su nam nepohodna neka dodatna razjašnjenja.

Čini nam se da su nužni i odlučujući elementi koji nedostaju u ovoj konstrukciji da bi ona bila jasnije levičarska - internacionalizam i socijalizam, na gore izloženi način. Kod Ćirjakovića se govori odviše o nacionalizmu, a izraz socijalizam je eksplicitno spomenut samo jednom, i to, opet, zajedno s nacionalizmom („socijalistički nacionalizam“), a kao ideja implicitno na kraju teksta, pri spominjanju „solidarnosti, društvene jednakosti i pravedne raspodele“. Sve skupa, nedovoljno za jedan „levičarski manifest“, makar on bio samo „srpski“, koji mora biti nešto više od deklarativne socijalne empatije prema „poniženima i prezrenima“. Pogotovo se ona mora idejno i praktično obezbediti od socijalne demagogije tamo gde se populizam eksolicitno zagovara kao nešto pozitivno. Ćirjaković tačno zapaža da u Evropi i svetu jača populistička desnica, ali nam ne nudi dovoljno argumenata po čemu se njegova pozicija suštinski razlikuje od ove. Štaviše, kao da je njome impresioniran više nego što bi trebalo, pa sugeriše da je u osnovi treba prihvatiti i slediti. Međutim, levičarska strategija ne može biti da prigrli „strateški esencijalizam“ većinskih etničkih i verskih identiteta, koji kombinuje populizam i nacionalizam. To nepromenljivo ostaje politika desnice. Sa svoje strane, levica treba da prihvati i brani većinski etnički identitet, ali ne da se u njega zatvori, a prema većinskom verskom identitetu treba da ostane distancirana, ali tolerantna. Zato sa svom snagom treba da se okrene većinskom klasnom identitetu, jer je to njeno „rodno mesto“, na kome ona može i treba najviše da pokaže svoju snagu i sačuva vlastiti identitet.

Ukratko rečeno, Ćirjaković je previše zanjihao klatno udesno kao odgovor na lažnu projektno finansiranu „levicu“. Treba ga vratiti ulevo da bismo došli do istinske alternative a(nti)nacionalnoj kvazilevici i nacionalističkoj desnici koje već dugo dominiraju gotovo čitavim javnim prostorom, jednako odbacujući poziciju koja je istovremeno patriotska i levičarska.  

Videti još:

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner