Stari i novi kritičari neoliberalizma

POKRETI "ĆALE OVO JE ZA TEBE" I "JEDAN OD 5 MILIONA" NAJAVILI IZLAZAK NA BEOGRADSKE IZBORE 2. JUNA

PREDSEDNIK PREDSTAVNIČKOG DOMA SAD MAJK DŽONSON: SI ĐINPING, VLADIMIR PUTIN I IRAN SU "OSOVINA ZLA" I KOORDINIRANO RADE

ŽOZEP BORELj: ZEMLjE ČLANICE EU MORAJU HITNO DA POŠALjU PROTIVRAKETNE SISTEME UKRAJINI

EU: RUKOVODSTVO REPUBLIKE SRPSKE DA OBUSTAVI INICIJATIVE ZA USVAJANjE ZAKONA KOJI BI NARUŠLILI USTAVNI POREDAK BIH I UGROZILI NjEN EVROPSKI PUT

NEBOJŠA ZELENOVIĆ: ČINI MI SE DA NE POSTOJI NIJEDAN USLOV DA BI SE MOGLO IZAĆI NA IZBORE 2. JUNA

MILENKO JOVANOV: LOKALNI IZBORI U BEOGRADU BIĆE ODRŽANI 2. JUNA, BEZ OBZIRA NA TO DA LI ĆE NA NjIMA UČESTVOVATI I OPOZICIJA, ILI NE

GRČKI "HELAS DŽURNAL": ULAZAK "KOSOVA" U SAVET EVROPE ZLOČIN NAD SRPSKIM I GRČKIM NARODOM. KO NE RAZUME DA SU KIPAR, TRAKIJA I ISTOČNI EGEJ „SLEDEĆE KOSOVO”, TAJ NE ZNA ISTORIJU

MILAN ĆULIBRK: IZBORNI INŽENjERING SE NASTAVLjA IZ DANA U DAN. AKO OPOZICIJA NE ZAUZME ZAJEDNIČKI STAV, UGASIĆE SE I POSLEDNjI TRAČAK NADE DA NEŠTO MOŽE DA SE PROMENI U DOGLEDNO VREME

OLAF ŠOLC: RUSKI AGRESORSKI RAT SE NASTAVLjA SA VELIKOM BRUTALNOŠĆU. SISTEMI PVO ZA UKRAJINU MORAJU BITI PRONAĐENI BRZO, A NE U BUDUĆNOSTI

DUŠAN BAJATOVIĆ: OD 1. MAJA VIŠE NEMA SUBVENCIONISANjA GASA, BIĆE REALNA CENA. DOSTA SMO DUGO VODILI TU SOCIJALNU POLITIKU

"TAJMS OF IZRAEL": SAD PRIHVATILE PLAN IZRAELA ZA KOPNENU OPERACIJU U GRADU RAFA U ZAMENU ZA NESPROVOĐENjE VELIKOG NAPADA NA IRAN

BARBADOS POZIVA NA USPOSTAVLjANjE MEĐUNARODNOG TRIBUNALA PRED KOJIM BI SE TRAŽILE REPARACIJE ZA TRANSATLANTSKO ROPSTVO

četvrtak, 18. april 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Posebna izdanja

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Stari i novi kritičari neoliberalizma

Kulturna politika
Stari i novi kritičari neoliberalizma

Lorna Štrbac
sreda, 15. oktobar 2008.
Tokom devedesetih godina u sociološkim časopisima dosta se pisalo o takozvanoj autoritarnosti, autoritarnoj kulturi i autoritarnom profilu ličnosti. Teorijska aktivnost na obradi ove teme delimično je i sama bila paradigma kritike socijalizma i, kasnije, kritike političke vladavine Slobodana Miloševića. U oceni Miloševićevog sistema sociolozi su se razilazili i to razilaženje je fenomen za sebe. . Neki su smatrali da se radi o diktaturi, drugi da je reč o totalitarizmu, treći su smatrali da se radi autoritarnoj političkoj vladavini itd. Uglavnom je, manje više, postojao konsenzus i među srpskim intelektualcima i među intelektualcima izvan Srbije da se politička vladavina Slobodana Miloševića ne može ni u kom slučaju smatrati demokratskom. No, nije svejedno da li se ovaj oblik vladavine smatrao autoritarnim, diktatorskim ili totalitarnim. Razlika između ovih pojmova je nebitna laicima koji su opsedali naše medije u proteklom osmogodišnjem periodu dajući svoje ''procene'' naše unutrašnje političke scene, ali političkim sociolozima i filozofima, ova razlika je bitna, jer ovi pojmovi imaju bitno različita značenja. Kako bi rekao Božidar Đelić ''bilo kako bilo'', vladavina Slobodana Miloševića jeste bila autoritarna, bez obzira da li je reč o autoritarnosti koja je proisticala iz suštine sistema ili se radilo o autoritarnosti koja je nastajala kao prirodna konsekvenca konteksta u kojem su se odvijali ratovi, raspad višenacionalne zajednice, raspad jedne ideologije itd. Promene koje su nastupile sa takozvanim 5. oktobrom 2000. idejno su podržavane teorijom o tranziciji koja, između ostalog, inkorporira u sebe ne samo transformaciju političkog i ekonomskog sistema, nego i promenu kulture, modalnog tipa ličnosti, promenu mentaliteta i mentalnog sklopa kako kolektiva tako i pojedinca. Tokom devedesetih godina na svetskim sociološkim kongresima tema o promeni kulture istočnoevropskih i srednjoevropskih društava skoro da je bila glavna tema. Smatralo se da je kultura bitna varijabla od koje zavisi celokupna društvena transformacija, pa da bi proces tranzicije u sferi ekonomije i politike bio funkcionalniji, trebalo je i samu kulturu istočne i srednje Evrope modifikovati i učiniti je adekvatnom kapitalizmu, liberalnoj demokratiji, duhu progresa itd. Kod nas je, takođe, bilo nekoliko projekata na ''zadatu temu''. Projekti su se odnosili na različite oblasti kulture, od umetničkih ustanova do mentaliteta. Nekoliko projekata (i značajna suma novca) bilo je posvećeno promeni mentaliteta, demokratizaciji kulture, deautoritarizaciji itd. Sa jedne strane, sama ideja da se jedno društvo može promeniti projektima deluje i zvuči krajnje smešno, što potvrđuje tok događaja u postpetooktobarskom periodu, u kojem se Srbija nekoliko puta našla na ivici građanskog rata, životareći u konfliktnoj atmosferi, čiji je intenzitet konflikata iznad granice normalnog. Ako se uzme u obzir da je bilo nekoliko stotina projekata posvećenih demokratizaciji srpskog društva, čudno je da se ta demokratizacija još nije desila. Opravdanje za ovo stanje tražilo se u nekakvim retrogradnim silama, silama zla, silama mraka, silama zaostalosti. No, sa druge strane, ako zanemarimo promašaje ovih projekata i njihovih tvoraca, bilo teorijske, idejne, ili ideološke, situacija u ovoj zemlji uvek je bila veći promašaj od svakog mogućeg projekta ili projektanta, te je društveno stanje, posebno tokom devedesetih, navodilo sve na bilo kakav pokušaj, pa makar se on završio kao promašaj, da bi se srušio sistem Miloševića i da bi se sprovele promene unutrašnje i spoljašnje politike Srbije. Intenzitet kritike, pa i razne vrste angažmana utemeljenih na idejama i tezama koje su proizašle iz naučne oblasti (čija se nenaučnost lako mogla oboriti, npr. teza da je Miloševićev sistem bio totalitaran nije bila naučna, odnosno sociološka teza, nego eksplicitno ideološka, odnosno teza u funkciji delegitimacije sistema kroz indirektno dovođenje u vezu Miloševićeve vladavine sa dva tipa totalitarne vladavine između dva svetska rata, u Nemačkoj i SSSR-u), i prešle u oblast ideologije, mogu se opravdati stanjem u kojem se Srbija nalazila tokom devedesetih godina. Međutim, nominalno ulaženje u fazu demokratske transformacije, od srpskih intelektualaca, u periodu posle oktobra 2000. godine, zahtevalo je bar minimalnu deideologizaciju mišljenja, kao i povratak nauci, naučnim principima objektivnosti i vrednosne nepristrasnosti. No, tada se desio drugi ideološki udar – neoliberalni, koji se sastojao od skupa ideja o društvu, političkom sistemu, državi, suverenitetu, naciji, klasno-slojnim razlikama, kolektivu, pojedincu, stilu života, kulturi, umetnosti. Neoliberalni ideološki udar je doveo do paradoksalne situacije, jer su upravo oni koji su se najviše zalagali za demokratiju – kao oblik političke vladavine, za individualizam – nasuprot svim oblicima kolektivizma, koji su u okviru naučne zajednice bili poštovani zbog toga, bili umreženi u razne nevladine organizacije, ali i u projekte iza kojih su zajedno stajali i strani fondovi i državne naučne ustanove. I upravo oni su stavili društvene nauke u funkciju neoliberalnog koncepta reformi, a sami su često izgledali kao ljudi koji nose ozbiljan totalitarni potencijal u sebi. Umesto da dođe do deideologizacije nauke koliko je moguće, desio se potpuno obrnuti proces. Naučne, koliko toliko, objektivne analize, bačene su u zapećak, da bi se prvenstvo dalo nekolicini ključnih reči, više religijske nego naučne prirode. Doktori društvenih nauka su ponavljali pojmove kao što su zlo, svetlost, mrak, pobednici, gubitnici, sila, itd. Ovi pojmovi se ne mogu pronaći ni u jednoj stranoj ili domaćoj ozbiljnoj, ili manje ozbiljnoj sociološkoj, politikološkoj ili geopolitičkoj literaturi, jer oni nisu naučni pojmovi. Ali, zato se mogu pronaći u popularnoj psihologiji, i publikacijama nekih verskih zajednica ili čak sekti. Neoliberalni projekat se smatra subjektivnom dimenzijom globalizacije, odnosno idejnim projektom čija je funkcija legitimisanje procesa/projekta globalizacije. Sintagma neoliberalni udar je upotrebljena, jer reč udar ukazuje na političku i finansijsku snagu koja se nalazila u pozadini moći zagovornika neoliberalizma, ali ova sintagma je, takođe, upotrebljena da bi se uz pomoć reči ''udar'' ukazalo na snagu posledica koje je talas ovih ideja proizveo kod građana, bilo da je reč o socijalnopsihološkom stanju ili o stavu građana o politici, političkim strankama, državi itd. Neoliberalizam kao ideologija, proizveo je ozbiljne institucionalne, društvene (ekonomske, političke i kulturne) probleme, ne samo u Srbiji, nego i u zemljama Zapada, u Francuskoj, SAD i Velikoj Britaniji. Ipak, reakcije u obliku neprihvatanja neoliberalizma (ili prihvatanja samo zbog svog ličnog interesa) u Srbiji se mogu shvatiti ako se zna da se radi o zemlji čije je stanovništvo tokom prethodne decenije ekonomski propalo, o zemlji koja je bombardovana tokom 1999. godine od strane NATO-a, o zemlji koja je tokom prethodne decenije na polju ideja kolektivno hipostazirala. Radikalni zaokret od nacionalizma ka neoliberalizmu može se objasniti različitim skupom faktora, no jedna od bitnih varijabli jeste uloga srpskih intelektualaca tokom devedesetih godina i početkom dvadesetprvog veka. Na početku dvadesetprvog veka, ključni (u okviru ustanova) intelektualci – šefovi odseka, dekani, rukovodioci projekata, rektori, savetnici, urednici nekih naučnih časopisa, proglasili su kraj starog i početak Novog doba. Bio je to kraj takozvane egalitarne filozofije svojstvene komunističkom pogledu na svet i početak ''jednakosti šansi'', kraj države i početak njenog kraja, kraj suvereniteta i početak desuverenizacije, kraj Istoka i potpunu pobedu Zapada, kraj nacionalnog identiteta i početak njegovog rastvaranja, kraj istine, kraj pola itd, itd. Dosadno je ponavljati šta se sve pričalo, kakve su se sve analize lokalnih ili globalnih ekonomskih, političkih i kulturnih kretanja, prezentovale na medijskom tržištu. Njihova suština je reprodukovanje pristupa, ideja, koje su se pojavile na Zapadu i tamo uspostavile kao dominantne posle ujedinjenja dve Nemačke, i raspada bivšeg SSSR. Ne treba da nas čudi ekspanzija optimizma i entuzijazma koja se pojavila na Zapadu posle propasti socijalizma kao koncepta, niti radost Nemaca posle njihovog ujedinjenja. Ne treba da nas čudi ni radost istočnoevropskih i srednjoevropskih intelektualaca koja je se pojavila sa trijumfom Zapada nad Istokom. Nisu nas začudili ni naši intelektualci koji su se manje ili više okrenuli Zapadu krajem osamdesetih godina. Ono što nas čudi je njihova pretpostavka da se radi o konačnom razrešenju svetskih ekononmskih, političkih i kulturnih napetosti, i konačnom i trajnom uspostavljanju unipolarnog svetskog poretka. Samo je neznalica mogao da pođe od ovakve pretpostavke. Oni obrazovaniji, objektivniji, nepristrasniji, oni vredniji i načitaniji, pratili su stranu literaturu. Dovoljna je bila prosečna obaveštenost, upućenost u globalna politička, ekonomska i kulturna kretanja da bi se shvatilo da kraj devedesetih godina dvadesetog veka i početak dvadesetprvog veka ne vodi uspostavljanju potpune dominacije SAD na svetskom planu, niti dominaciji neoliberalizma kao ideologije u odnosu na ostale ideologije. Tok događaja je ustvari vodio u potpunom suprotnom smeru, u smeru destabilizacije unipolarnog međunarodnog poretka, multipolarizacije, regionalizacije, ali i u smeru napuštanja političkog, ekonomskog i kulturnog neoliberalizma. No, nezavisno od toka događaja koji se delimično od strane ozbiljnijih analitičara ili intelektualaca mogao anticipirati, kod nas je, smenom Slobodana Miloševića sa vlasti, instaliran upravo neoliberalan pristup društveno-političkim, ekonomskim i kulturnim reformama. Nije tačno da su posle 5. oktobra 2000. godine postojali protivnici reforme kao takve. Naprotiv, postojao je konsenzus oko činjenice da su promene unutrašnje i spoljašnje politike neophodne i nužne. Disenzus se nije pojavio oko reforme kao takve, on je nastao kao rezultat različitih pristupa društvenim reformama. Ove razlike proizvele su polarizaciju unutar DOS-a, ali i u srpskom društvu uopšte. Dakle, politička polarizacija nije bila rezultat kulturnih determinanti, a politička opredeljenja, za razliku od devedesetih godina, nisu bila refleksija kulturoloških razlika, odnosno nisu bila uslovljena razlikama u stepenu obrazovanosti, pismenosti, razlikama između urbanog i ruralnog itd. Teza da su za DOS, ili kasnije za DS glasali obrazovaniji, pismeniji, zatim takozvani dobitnici tranzicije, a za SRS seljaci, nepismeni, ruralni ili neobrazovani je netačna. Na primer, u Vojvodini niz sela u kojima pretežno žive poljoprivrednici (sa ekonomskog aspekta, u proteklom osmogodišnjem periodu mogu se smatrati gubitnicima tranzicije) sa završenom osnovnom školom glasaju već osam godina na svim izborima za DS, dok susedni grad obrazovanijeg stanovništva sa manje ''gubitnika'', a više ''dobitnika'' tranzicije – za SRS. Dakle, jasno je da politička polarizacija u postpetooktobarskom periodu nije bila rezultat kulturoloških determinanti. One jesu bile integralni deo skupa faktora koji determiniše političko opredeljenje, ali ustvari one nisu bile odlučujuće. Naprotiv, njihov značaj bio je skoro minoran. Ako izuzmemo nekoliko bitnih determinanti političkih antagonizama u Srbiji u postpetooktobarskom periodu, preostaje nam još da obratimo pažnju i na koncept društvenih reformi. Smatram, poput mnogih, da se radilo o neoliberalnom konceptu/ projektu reformi. Posebno ekspanzivni su bili politički i kulturni neoliberalizam. Oni su došli do izražaja u enormnoj teorijskoj i praktičnoj relativizaciji države, državnog suvereniteta, državnih granica, nacije, nacionalnog identiteta, itd. Ova relativizacija se ne može pravdati procesom evropeizacije koja podrazumeva do određenog stepena desuverenizaciju, propustljivost granica, inkorporiranje srpskog nacionalnog kulturnog identiteta u evropski transnacionalni identitet itd. Naši relativisti su prekoračili ono što se od naše države zahteva kako bi postala deo Evropske unije. Naši relativisti su krenuli od izgovorenog ili neizgovorenog aksioma – da država više nema smisla i da joj, kao takvoj – anahronoj tvorevini, sledi ukidanje. Njihov polazni aksiom je bio hiperglobalistički. Kakav stav su zauzeli srpski intelektualci u vezi neoliberalizma? U svetu nauke, odnosno sociologije, politikologije i filozofije, odnos prema neoliberalizmu i njegovoj primeni u Srbiji (u oblasti politike, ekonomije, kulture) podelio je srpske intelektualce na otprilike tri grupe. Prvu čine zastupnici takozvanog političkog ili ekonomskog neoliberalizma – oni koji su idejno podržavali ovaj projekat ili opravdavali konkretne političke i ekonomske poteze. U drugoj grupi intelektualaca nalazili su se i nalaze se oni koji ćute. Ovo ćutanje je rezultat neupućenosti, neznanja, straha, nesigurnosti ili odobravanja onoga što se dešava. Ono ukazuje na autoritarnost intelektualaca – ćutologa, na postojanje represivnih mehanizama u društvu koji sputavaju slobodno mišljenje, na konformizam, troličnost i koristoljubivost. No, masovni ćutolozi (i ćutanje) su nekada indikatori opšteg osećanja nemoći koje deli celokupno građanstvo/stanovništvo neke zemlje. Društveno stanje se, od strane ćutologa, percepira kao trenutno bezizlazno, a u izboru između aktivizma, angažmana ili reči i ćutanja, oni biraju ovo drugo, jer se oseća da nikakve reči ili postupci neće ništa promeniti. Stanovništvo/ građanstvo/ intelektualci, u ovim okolnostima, osećaju da postoji mreža sistemske kontrole kojoj nije moguće umaći te da suprostavljanje ovoj moći vodi ka objektivnim posledicama i raznim vrstama osujećenosti – što je često sasvim tačno. U trećoj grupi nalaze se oni koji su kritikovali neoliberalizam, skoro celu deceniju, svojim tekstovima, knjigama, na skupovima i tribinama. Najviše srpskih intelektualaca našlo se u prvoj i drugoj grupi, a najmanje u trećoj. Nažalost, u ovoj trećoj grupi se našlo samo nekoliko ljudi, i oni se mogu izbrojati na prste. Da ne bi došlo do neke zabune ili konfuzije kakve se kod nas često dešavaju, u smislu da komunisti preko noći postaju antikomunisti/disidenti, antizapadnjaci prozapadnjaci/Evropljani, globalisti antiglobalisti, antiglobalisti globalisti, slobisti antislobisti, nacionalisti antinacionalisti, bilo bi dobro pomenuti imena onih koji su ukazivali na destruktivnost neoliberalne ideologije i na njen totalitarni potencijal. To su: pokojni profesor Miroslav Pečujlić, prof. dr Zoran Vidojević, akademik Mihajlo Marković, prof. dr Slobodan Antonić, mr Đorđe Vukadinović, skoro svi koji svoje tekstove postavnjaju na sajt NSPM, Andrej Grubačić, Mila Alečković Nikolić, itd. Verovatno sam neka imena izostavila, ali opet broj ovih ljudi je mali. Pomenuti intelektualci imaju različitu političku pozadinu, različita politička opredeljenja, ali i različit odnos prema nekim pitanjima iz naše političke prošlosti, no zajednička im je implicitna ili eksplicitna kritika neoliberalizma. Vrednost, validnost i teorijska relevantnost njihovih stavova je poništavana tokom prethodnih nekoliko godina dovođenjem u vezu njihovih imena sa ''antievropejstvom'' (''antizapadnjaštvom'') ili politikom izolacionizma i irealizma. U krajnjoj liniji, ova imena su bila, na ovaj ili onaj način, objekat sistemske, suptilne, skrivene represije i blage marginalizacije. I tako je bilo od kraja 2000. godine do kraja 2007. godine. I šta se onda dogodilo? Krajem 2007. godine vrh Demokratske stranke promenio je svoj politički rečnik, pojmovi koji pripadaju neoliberalnoj ideologiji su supstituisani već skoro zaboravljenim rečima kao što su: socijalna pravda, identitet, država, suverenitet. Posebno pitanje je da li se radi o promeni koja je u funkciji manipulacije građanima ili se radi o stvarnoj želji da se isprave kardinalne greške i propusti iz prethodnog perioda. No, nezavisno od odgovora na ovo pitanje, puštanje u opticaj pojma socijalne pravde, redefinisanje odnosa prema državi i identitetu, šokiralo je sve neoliberale, koncentrisane u G-17 plus, LDP, delovima DS, itd. Tok događaja na Zapadu išao je na ruku idejnoj promeni DS. Pokazalo se da je idejni preokret vrha DS bio ispravan potez. No, sa druge strane, ekonomska kretanja u SAD i u zapadnoj Evropi, koja su kulminirala finansijskim krahom, dodatno su šokirala naše neoliberale. Naši neoliberali su pomislili da je priča o krizi neoliberalizma i njegovom kraju kod nas šarena laža, oni će pričati o socijalnoj pravdi, ali će nastaviti po starom. Ispostavilo se da je njihova procena ponovo potpuno pogrešna. Stanje šoka u kojem se nalaze je evidentno. Njih treba razumeti. Nije lako osam godina pričati istu priču, nije lako biti svetionik koji osvetljava puteve slobode (a o toj istoj slobodi se učilo na dvonedeljnim alternativnim kursevima), nije lako vređati svoje neistomišljenike nazivajući ih mračnim silama, silama zla, a onda, na kraju, shvatiti da se ta priča bliži kraju. Sa druge strane, svi znamo da je lako biti konvertit, i sa promenom ideja na svetskom planu u hodu promeniti i samoga sebe. Uzimajući u obzir činjenicu da se ovde više od svega voli takozvano preletanje u jato, ovakvih ili onakvih pobednika, možemo očekivati prelazak mnogih naših neoliberala na stranu kritičara neoliberalizma. Naši dragi neoliberali, evo, već ovih dana, polako postaju novi kritičari neoliberalizma. Šta reći? Cela priča o neoliberalizmu i odnosu srpskih intelektualaca prema ovoj ideologiji, vraća nas na početnu priču i priču iz devedesetih godina o autoritarnosti, mišljenju ili ne-mišljenju svojom glavom, odnosu države i državnih ustanova prema nepodobnim intelektualcima, na priču o mehanizmima represije koja se suptilno sprovodi prema intelektualcima. Vreme je možda već pokazalo ili će tek pokazati da su mnogi tekstovi, kolumne, analize, radovi onih, koji su u okviru institucija hipersonično napredovali tokom prethodnog perioda od 2000. do 2008, bili pogrešni. Oni nisu napredovali zbog svoje pameti, vrednoće i talenta, oni su napredovali, jer su bili ideološki podobni, a to znači – zalagali su se za što veće povlačenje i slabljenje države, za što veću desuverenizaciju, za što veći stepen autošovinizma, za potpunu liberalizaciju, deregulaciju i privatizaciju. Ironija se sastoji u činjenici (koju su mnogi odavno zapazili) da su najvatreniji proponenti neoliberalizma dobro ''ušuškani'' upravo u državnim ustanovama. Pričajući o potrebi povlačenja države, skrivali su se u njenim ustanovama, zalažući se za privatnu svojinu, primali su platu od države. To liči samo na neoliberale. Sa druge strane, radovi, tekstovi, kolumne i stavovi onih kojima su vrata zatvarana bili su teorijski ispravni, naučni, dalekovidiji. No, oni su nazivani kratkovidim slepim miševima. Upravo oni koji su svoje kolege nazivali kratkovidim slepim miševima i zagovornicima etatizma, komunizma, ili ko zna čega, sada moraju da se pomire sa činjenicom sa kojom su se odavno pomirili zapadni intelektualci, da neoliberalni projekat i nije baš najbolje rešenje. No, ako se ima u vidu slabost stavova, karaktera, koristoljubivost i vlastoljublje naših neoliberala, oni će se već nekako adaptirati na nove trendove i promene. I kao što su komunisti, preko noći, skoro svi postali antikomunisti, slobisti antislobisti, antizapadnjaci prozapadnjaci, kritičari kapitalizma i privatne svojine njihovi zagovornici, tako će i naši neoliberali postati kritičari neoliberalizma. Oni sa iskustvom će reći: ''Ma takva je ljudska priroda, ljudi su pokvareni, prevrtljivi itd. itd''. Ili: ''Ma takvi su intelektualci svugde, u svakoj zemlji oni se dovijaju, pokorni su, plivaju niz vodu itd''. Nažalost, ove dve priče decenijama opstaju, jer su u funkciji opstanka samog sistema. Ako je ljudska priroda jednostavno pokvarena, zašto bi od nekoga ili od samih sebe očekivali bilo kakvu vrlinu, minimalnu ljudskost, minimalno poštenje? Tamo gde preovladava uverenje da je čovek čoveku vuk, to uverenje indirektno opravdava sve: i krađu, i pljačku, i korupciju, i spletke, i zavist itd. Što se tiče intelektualaca, tvrdnja da su oni svugde isti, odnosno autoritarni, trolični, pokorni, konvertiti, takođe nije tačna. Onaj koji tvrdi da su intelektualci svugde autoritarni univerzalizuje sopstveno lokalno iskustvo. I ovo shvatanje je u funkciji reprodukovanja preovladavajućeg profila intelektualaca kod nas, i opravdavanja potpuno nekonstruktivne, ili čak destruktivne, uloge koju intelektualci mogu imati u društvu u njegovima specifičnim fazama. Ako su svugde intelektualci isti, zašto bi od naših intelektualaca očekivali neki poseban um, koliko toliko ispravne procene ili analize.. Ne slažem se sa tezom da je u takozvanom ''nokdaunu'' samo opozicija. Smatram da je cela naša politička scena u ''nokdaunu''. Čitav jedan skup ideja koji se vezuje za one koji su uspostavili političku vlast u Srbiji tokom 2008. godine, urušava se. Paradigma o unipolarnom poretku, slaboj Rusiji, autoritarnoj Kini, kraju suvereniteta, supremaciji Zapada, Novom dobu, zaostaloj, pokvarenoj Srbiji, zlu sa kojim se treba suočiti, nadnaravnoj proročkoj evroreformskoj inteligenciji naših mladih intelektualaca i aktivista NGO sektora, nestaje. Cela jedna armija mladih ljudi bila je uvučena u ovu, kako vreme pokazuje, pogrešnu priču. Sa druge strane, svi ostali su marginalizovani, dezavuisani, a neki od njih možda i uvučeni u neke druge radikalno pogrešne priče, kako bi se njihov otpor i suprostavljanje neutralisali i simbolički poništili. Ove dve priče, priča neoliberalne i priča nacionalne ekstremne desnice su pogrešne, i u godinama koje nam dolaze ni jedna ni druga nemaju nikavog izgleda. Ni jedna ni druga nisu originalno proistekle ili genersane iz tzv. političke baze, tj. nemaju podlogu u političkim aspiracijama i političkom senzibilitetu građana Srbije. I jedna i druga su proizvedene i indukovane najverovatnije spolja i predstavljaju inhibiciju procesu demokratizacije i stabilizacije u ovoj zemlji. U svakom slučaju neoliberali bi polako trebalo da počnu s kritikom neoliberalizma, no ako to i učine demantovaće sve ono što su osam godina pričali, i razbiće skoro zaleđenu sliku koju su o sebi i o nama gradili tokom svih ovih godina. Upravo oni su tvrdili da znaju sve, da su dalekovidi i dobro upućeni u strukturu moći.