субота, 20. октобар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Прилог расправи о законској заштити српског писма и језика (II)
Културна политика

Прилог расправи о законској заштити српског писма и језика (II)

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 15. септембар 2018.

 Део други: заштита језика

У наредном делу овог текста бавићемо се питањима заштите књижевног српског језика од затирања, деградације, онеписмењавања, и обесмишљавања. У глобализованом свету чијим информатичким системом и популарном културом доминира англоамеричка цивилизација, низ проблема које ћемо овде разматрати представља глобалне изазове, са којима се суочавају и велики светски језици попут француског, немачког, или руског. Истовремено, постоје други, специфично регионални изазови, везани за распад јединственог „српскохрватског“ језичког простора и насилне стандардизације нових „језика“ на просторима бивших југословенских република, који такође наносе значајну  штету српском народу и култури. Глобална претња представља тихи притисак да се сваки локални, матерњи језик обесмисли и маргинализује, будући да се језик вулгарно редукује до „средства комуникације“, а енглески језик „разумеју у целом свету“. Тако имамо родитеље који се широм света хвале како су њихова деца „прво проговорила енглески, па онда матерњи језик“, док технички неологизми и англоамерички жаргонизми, па чак и граматичке конструкције, захватају језике света као шумски пожар.

Истовремено, процеси деградације „српскохрватског“ језика нарочито су деструктивни по српски народ, који је једини заступљен на свим језичким поднебљима бивше Југославије, и стога једини користи све дијалекте бившег заједничког језика. „Језички национализми“ новопечених балканских нација стога не само да насилно откидају и одвајају од српског језика његове природне целине и вековне дијалекте, него подстичу даљу деградацију и разградњу српског језичког простора, укључујући ту и клаустрофобичну и искључиву стандардизацију књижевног српског, која из језичког тела елиминише друге српске дијалекте. Свим овим проблемима требало би се супротставити следећим мерама.

Мере глобалне заштите српског језика:

Иако глобални процеси контаминације српског језика енглеским, односно његовог каскања за модерним технологијама, представљају унеколико спороходнији процес од насилних fiat стандардизација регионалних „несрпских“ језика, ефекти ових процеса су моћнији, а мере за њихово потискивање општије, па стога почињемо са њима.

1. Обавезна настава српског језика у свим високошколским институцијама

Један од основних разлога галопирајуће неписмености међу високообразованим становништвом Србије јесте чињеница да, у складу са постојећим планом и програмом, изучавање српског језика престаје на крају средње школе или гимназије, а изучавање његовог правописа и граматике – на крају основне школе. То значи да на српским факултетима и научним институцијама држе наставу, пишу уџбенике, и објављују радове људи који су српски језик последњи пут изучавали пре уласка у пубертет, и то ван икаквог контекста, и без икаквих практичких вештина везаних за употребу језика у њиховој специфичној бранши, које укључују превођење, употребу терминологије, цитирање текста на страном језику, као, уосталом, и елементарни правопис.

Факултетски програм у Србији подразумева да на факултете ступају млади људи коју су у сваком погледу потпуно писмени, а то једноставно није случај. Штавише, сарадници у настави и асистенти на факултетима највећи део времена и труда у раду са студентима на њиховим семинарским радовима посвећују елементарним правилима граматике, правописа, и академске писмености. Ово ствара стручњаке који функционално не познају свој сопствени језик, нису у стању да стручну литературу и терминологију своје струке на њега преведу, нити су способни да се на сопственом језику прецизно и смислено изражавају.

Стога увођење обавезне, у најмању руку једногодишње наставе српског језика на све факултете и све студијске групе представља апсолутни императив. Настава језика мора бити модерна, прилагођена савременим технологијама и савременим употребама језика, са акцентом на различите писмене форме (српску омладину до дан-данас уче само да пишу „саставе“ о пролећу у свом крају и летњем распусту, али не и како се саставља службено писмо, како биографија, како се структурира стручни рад, како научни есеј и сл.), и обавезна за свакога ко у Србији треба да има диплому високог образовања. Ако се подразумева да се за посао у било којој страној земљи мора донети потврда о познавању службеног језика те земље на одређеном нивоу (Ц, у случају високошколских институција), онда то исто треба захтевати и од свршених студената у Србији за српски језик. Важно је напоменути и да би ова мера отворила велики број радних места за професоре српског језика, и вратила достојанство њиховој професији, која је данас безмало презрена и исмејана, без обзира на изузетно тежак наставни програм кроз који пролазе да би дошли до своје дипломе.

2. Обавезна употреба српског језика у медијима са јавном фреквенцијом

Други велики ексер у ковчегу српске писмености свакако су медији. Док се РТС и даље труди да представља еталон за српски језик, како на плану говорног стандарда, тако и на плану писменог (па се опет и њима све чешће омичу грешке и пропусти који некада нису били допустиви ни у основној школи), на осталим телевизијама и емитерима влада апсолутни немар и јавашлук по овом питању, а брига о језику, практично, не постоји. То је делимично последица хроничног непотизма и корупције, а делимично последица вечите штедње на лекторима, али један негативни утицај телевизија и емитера на лоше стање језичке културе и писмености је врло лако измерљив, и тиче се хипертрофије јефтиних страних (углавном англојезичких) садржаја на телевизијском програму из простог разлога што је откуп страног материјала неупоредиво јефтинији од производње властитих, па још квалитетних садржаја.

Ова тржишна логика не може бити оправдана код телевизија са националним и јавним фреквенцијама, који од државе добијају једну врсту монопола на телевизијско и радио емитовање на територији Србије. Овим емитерима морала би бити прописана количина програма која мора бити на српском језику, и та количина би требало да буде свакако више од пола укупне минутаже, и то за сваку врсту програма, како не би могли, као што је сада случај, да апсолутну доминацију америчког филма и културног програма компензују помоћу 8 сати директног преноса ријалитија у ситне ноћне сате. У Србији се већ примењују правила Европске радиодифузне уније, која прописују да проценат неевропских телевизијских садржаја не сме прелазити више од 50% укупне програмске минутаже (српски садржаји су овде у истом кошу са европским). На сличан начин, законом би се гарантовало да је најмање 50% материјала који грађани могу да чују преко ТВ пријемника на српском језику, без обзира којој продукцији припадају.

Ова одредба је првенствено важна када је у питању научно-образовни и документарни програм, који служи као основна допуна општем образовању за велики део српске јавности, и који је такође веома често извор контаминације књижевног језика непотребним неологизмима и туђицама. Ако неко није у стању да плати снимање документарних и научних емисија на српском, онда бар може да плати њихову синхронизацију на српски — што је, још једном, додатан извор посла за лекторе и глумце, који су такође људи који професионално живе од српског језика.

3. Обавезно запошљавање професионалних лектора у свим организацијама које се баве издаваштвом

Трећи велики домен плиме неписмености су писане публикације. Док професионални издавачи у Србији још воде рачуна о лектури и коректури својих издања (још једном — уз пропусте који су некада били незамисливи), у штампаним медијима ниво држе још само „Политика“ и пар недељника, док се стање прогресивно погоршава како се повећава величина фонта на насловним странама, тако да неписменост таблоида, који, иначе, представљају најчитанију штампу у земљи, досеже епске размере. Исто, дакако, важи и за најчитаније интернет портале, где технологија машинског превођења и копирања текста омогућава још више немара око језика. Најзад, имамо низ професионалних и стручних публикација које издају НВО, еснафска и привредна удружења, па и саме корпорације, у којима је квалитет српског језика обрнуто пропорционалан квалитету папира који се за те публикације користи.

У овим случајевима било би неопходно да се за субјекте који се баве публикацијама било које врсте — било да је реч о издавачима, медијима, организацијама, или корпорацијама, пропише обавезно запошљавање професионалних лектора, и то оноликог броја који одговара количини материјала који се објављују на годишњем нивоу. У случају фирми и корпорација, ови лектори би бринули и о квалитету језика који се користи у формалним дописима, фактурама, и другим документима. Лектори представљају насушну потребу српске јавности и публицистике, а овај образовни профил се у земљи третира као безмало ропска радна снага. Веома ретко имају стално запослење, најчешће раде по уговору за мизеран новац, и претрпани су послом. Законско регулисање њиховог статуса би, још једном, отворило нова радна места, вратило достојанство професији, и значајно допринело квалитету писменог изражавања у целој земљи. То не значи да би сада свака фирма која хоће да одштампа неки билтен била у обавези да има стално запосленог лектора, али би она у том случају морала да обезбеди лектуру од компаније која пружа ову врсту услуга, и која запошљава професионалне лекторе, на сличан начин као што је то случај са рачуноводством.

4. Лиценцирање преводилаца по узору на туристичке водиче

Као што је потребно законски обезбедити посао за професоре српског језика и заштитити професију лектора, неопходно је обезбедити законску заштиту и за преводиоце, који се такође у земљи баве изузетно одговорним послом уз веома бедне накнаде. Разлог томе је управо у томе што се преводилачким послом баве људи који за то немају потребно образовање, нити имају адекватно знање. Њихов ефекат је двојак — они истовремено обарају стандард квалитета преведеног текста, и обарају цену преводилачког рада на тржишту. Зато је потребно да се ово питање реши на начин на који је решен сличан проблем са туристичким водичима у земљи — да се уведе професионално лиценцирање и заштита еснафа, што би искључило нелојалну конкуренцију, и омогућило да се преводилачки рад адекватно вреднује, па самим тим и да скочи квалитет језика у штампи. Још једном, издавачи о овоме углавном воде рачуна, таблоиди не воде нимало, и држава би на овај начин требало да стимулише запошљавање професионалних преводилаца, и на тај начин, још једном — отвара нова радна места, и враћа достојанство професији.

5. Успостављање годишње награде за преводилачки рад

Различите награде за преводилачки рад у Србији већ постоје, али би, по узору на награде да промоцију ћирилице, ово био добар начин да се промовише ненасилно и промишљено усвајање стране терминологије, и њено адекватно превођење, где год је то могуће. Преводилачке награде се данас додељују углавном преводиоцима поезије и лепе књижевности, али би било потребно да овакве награде постоје и у категоријама стручних превода у економији, рачунарству, електротехници и сл. Управо је на том плану српски језик најрањивији, и док смо пре сто и двеста година имали високообразоване и изразито словесне природњаке који су сковали већину српских научних термина које користимо данас, њихови наследници су постали лењи и неписмени, и углавном само вулгарно усвајају стране речи које потпуно разарају речник српске науке.

6. Институције „превода године“ и „српске речи године“

Не би било на одмет увести и награду за најбољи превод нове речи на српски слично институцији која постоји код Хрвата, под условом да се, дакако, води рачуна да се таква једна институција не претвори у предмет општег подсмеха (то се може учинити тако што се награда не би додељивала само на основу „креативности“ превода, него и на основу тога у којој мери је преведена реч заживела у стручној јавности којој је намењена). Слично томе, по узору на институцију „речи године“ која постоји у многим културама (ову титулу у Британији, рецимо, додељује уредништво Оксфордског речника енглеског језика), могла би се увести институција „српске речи године“. За разлику од најбољег превода, овде би просто био реч о праћењу кретања језика и његових трендова, као и о подизању свести о његовој употреби.

Мере против крађе српског језичког наслеђа

Долазимо, најзад, до веома деликатног питања односа српске јавности према самопроглашеним „националним језицима“ босанских муслимана, Ђукановићевих Монтенегрина, па, у крајњој инстанци и Хрвата. Аутор ових редова је на ову тему такође писао више пута, а последњи пут приликом критике рачуна без крчмара у виду проблематичне „Декларације о заједничком језику“, коју је група опскурних НВО потурила југоносталгичним српским интелектуалцима у циљу легитимизације самопроглашених одбеглих „несрпских језика“ који су се de facto издвојили из српског књижевног језика. Није спорно да инсистирање на овом питању многима може изгледати као некаква врста национал-шовинизма, будући да су га за то континуирано проглашавале, како југословенске власти, тако и власти новопечених балканских нација, али од њега ипак не треба одустајати, јер је оно кључно за одржавање целине корпуса српског књижевног језика.

Да се разумемо — овде није реч о српском наметању Црној Гори, Федерацији БиХ, односно Хрватској, како ће да називају језик којим говоре, јер Србија нема никаквог утицаја на њихове законодавне процесе. Уколико ови народи желе дисконтинуитет са заједничким српским језиком, то је њихова ствар — слободни су да у наредних 50 година развијају своје вештачке језике, који на крају неће личити на српски ништа више него, рецимо, македонски, бугарски, или словеначки језик. Али док се то не догоди, српски народ има обавезу да им не дозволи да отуђују било који аспект, или било који дијалекат српског, и да га проглашавају за нешто што „није српски језик“.

Овде треба нагласити још једном — српски народ је једини који је присутан на свим дијалекатским подручјима некадашњег штокавског наречја. Живели они у Далмацији, у Загребу, и Славонији, у Војводини, Шумадији или Подрињу, Крајинама, Босни, Херцеговини или Црној Гори, или Неготинској Крајини, Југу Србије или на Космету, Срби су свој језик одувек и без изузетка називали српским, и нема никога ко има право да им забрани да свој језик, и свој дијалекат зову српским — бар не у њиховој матичној држави. Поређења ради, један Загрепчанин или Сплићанин, осим ако није реч о озбиљним шеретима, никада неће рећи да у Врању и Нишу „говоре хрватски“, баш као што Тузлак никада неће назвати језик Сомбора и Апатина „босанским“, а Црногорац језик Пожаревца и Смедерева „црногорским“. Али нема никакве препреке да се сваки од ових локалних говора, као локални говори Дубровника, Сплита, Сарајева, Мостара, или Цетиња, сматра и назива српским језиком, и то је правило на коме Србија мора инсистирати упорно, тврдоглаво, и бескомпромисно.

1. Непризнавање „босанског“, „бошњачког“, и „црногорског језика“ — варијанте српског језика

Ово питање се непосредно тиче самопроглашених „босанског/бошњачког“ и „црногорског језика“, који су скандалозним одлукама српских власти признати као „мањински језици“ у Србији. Ово не само да је довело Србе из Новог Пазара, Рашке и Пријепоља у ситуацију да њихова властита држава њихов говор не сматра српским језиком, већ представља и један потпуно апсурдан пуцањ у ногу са становишта елементарне логике. Уместо да користимо чињеницу да одређене етничке мањине у Србији говоре српски језик као предност и мост за културно повезивање, ми пристајемо на измишљене језике чији је једини циљ подизање баријера међу грађанима Србије, и међу децом у српским школама.

Стога је потребно да држава Србија укине сваки помен „босанског“, „бошњачког“, односно „црногорског“ језика у свом образовном систему. „Бошњацима“, муслиманима, и Монтенегринима у Србији може се дозволити коришћење уџбеника језика стандардизованог у складу са говором Босне или Црне Горе, или, ако хоће, у складу са историјским хрватским језичким стандардом, укључујући ту и изузимање из горе наведених мера за заштиту ћириличког писма (ако на томе инсистирају, дакако), али никаква нормативизација „посебних језика“ не долази у обзир, бар не у Србији. Ово треба регулисати на нивоу Министарства просвете и Наставног плана и програма, као и на нивоу каталогизације издања у Народној библиотеци Србије. Наравно, од употребе израза „босански/бошњачки/црногорски језик“ не треба правити никакво кривично дело, нити треба малтретирати људе који те изразе користе — али треба институционално спречити да њихове криптонационалистичке фантазије од српског језика праве ругло у његовој матичној држави.

2. Међународна борба за интегритет књижевног српског језика

Српске образовне и културне институције такође морају подузети конкретне мере да се истисну појмови „босанског/бошњачког“ и „црногорског“ језика са катедри филолошких факултета у Европи и свету где се изучава српски језик. Изједначавање ових криптонационалистичких фантазија са угледним, и књижевно изузетно богатим српским језиком деградира нашу културу, претвара је у предмет подсмеха у свету, и у лингвистички синоним да дерогативни појам „балканизације“. Будући да је политичким Сарајеву и Подгорици (и у великој мери — Загребу) језичко разграничење са Србима битније од достојанства сопственог језика и писане речи, ово инсистирање треба да представља аргументован напор да се дигнитет језика и књижевности издигне изнад плитког политикантства, и српска академска заједница на том плану има све аргументе на својој страни. Ова кампања не треба да буде скупа, не треба да буде ни агресивна (поготово не према комшијама које се баве крађом српске језичке баштине), али мора бити упорна и принципијелна. Најлакши начин да се ова врста става промовише био би кроз организацију научних скупова на ову тему у којима би учествовали еминентни домаћи и страни србисти, са циљем да се повећа количина стручних публикација која омогућује правилну слику о целини српској језика и свим његовим наречјима и локалним говорима. У случају „тврђег“ приступа, еминентне српске језичке институције и факултети могли би отказати сарадњу страним факултетима који код својих студената перпетуирају измишљотине о „несрпским језицима“.

3. Енглески језик уместо Гајеве латинице

Још један облик културне колонизације српског језика јесте наметање латиничног писма као подразумеваног начина објављивања јавних информација за странце. Ово је тема која је детаљно обрађена у делу текста који се бавио заштитом ћириличне писмености, али овде представља другу врсту проблема — путокази, јавна обавештења и натписи, па чак и информација на новцу у Србији користе два писма, чиме се намеће хрватски књижевни стандард као стандардни облик информисања странаца у Србији. Ово је, наравно, потпуно бесмислено, јер један странац неће разумети натпис „Beč“, „Solun“ или „Crkva Vavedenja presvete Bogorodice“ у ништа већој мери него што ће разумети ове исте речи исписане ћирилицом. Потребно је, стога, да се на нивоу стандарда у целој земљи уведе оно што је већ у широкој употреби када је у питању туристичка информација у Београду и значајнијим историјским локалитетима у земљи (а од скора и у, рецимо, Херцег-Новом) — јавна информација за туристе у најмању руку мора бити доступна на српском језику и писму, и на енглеском, док је употреба других језика, наравно, допуштена и слободна, у складу са конкретним потребама. Форсирање хрватског књижевног стандарда као некакве пост-југословенске lingua franca је потпуно бесмислено, непотребно, а дугорочно и штетно.

4. Успостављање државног органа за језичку стандардизацију

Србији је потребно да има посебан државни орган за језичку стандардизацију, који би укључивао представнике и координирао рад других научних заједница и образовних институција које се баве језиком, као што су Матица Српска, САНУ, и језички универзитети. Недопустиво је да у Србији данас не постоји консензус струке по основним питањима језичког идентитета, граматике и правописа. Као последица арбитрарних и насилних „стандардизација“ горе поменутих „несрпских“ језика, дошли смо у ситуацију да се лингвистичка заједница Србије разбила на идеолошке феуде окупљене око еминентних професора и стручњака, од који сваки себе доживљава као апсолутног суверена и тиранина у свом кругу, и који своју самовољу и личне идеолошке илузије представља као некакав „глас струке“. Овако нешто је у реду у културама које нису угрожене деградацијом и систематском разградњом свог језичког простора (мишљење групе професора ни на који начин не може да нанесе штету енглеском језику, какво год било), али мала земља попут Србија ту врсту језичке анархије себи једноставно не може да приушти. Јединствени орган могао би, уз помоћ значајних културних институција, да дисциплинује струку и усмери је ка заштити елементарних националних интереса (укључујући ту израду савременог Српског речника, нивелисања спорова око граматике и правописа, као и стандардизацији употребе српског језика у рачунарству и информационим технологијама, где постоје велики проблеми са фонтовима, интерпункцијом, акцентовањем, транслитерацијом и сл.), као и да нормативизује и својим ауторитетом наметне важна решења тамо где је то неопходно.

5. Сузбијање дијалекатске сегрегације српског језика и „екавског ексклузивитета“

Један од примарних задатака лингвистичке струке и српске културне заједнице јесте да се заустави тренд „дијалекатске сегрегације“ српског језика, која је довела до недопустиво широке распрострањености идеје да је „српски језик само говор Београда и Новог Сада“, и да је екавица једино органско наречје српског народа, док остала припадају „Хрватима, Црногорцим, Босанцима“ (при томе говор Јужне, Источне, и Југозападне Србије не припада никоме, али се зато немилосрдно исмева као „сељачки“ и „примитиван“). Логика која стоји иза овог изопаченог концепта је заправо иста она криптонационалистичка и шовинистичка логика која је и створила лажне језичке пројекте у региону — у питању је једна, условно говорећи, „малосрпска“ (правилније „србијанска“) ујдурма која је једнако штетна по српски језик и народ, као и поменути криптојезици. Књижевни српски језик мора бити гарант очувања и јединства српске културе и историјски, и географски, а образовани Србин за сто или двеста година (ко још размишља даље од наредних избора?!) мора и даље читати и Његошев „Горски вијенац“, и Вишњићев „Почетак буне против дахија“, и Матавуљевог „Бакоњу фра Брна“, и Кочићевог „Јазавца пред судом“, и Ћопићеву „Башту сљезове боје“, и Сремчеву „Зону замфирову“, и Станковићеву „Коштану“ као школске примере различитих дијалеката српског језика, чије је разумевање и неговање ствар општег образовања и елементарне писмености.

6. Укидање догме о „српскохрватском“ језику

Још један елемент општег образовања који је, што лењошћу, што јавашлуком, што тврдоглавошћу неких лингвиста, из југословенског периода преживео до данас јесте склоност да се језик српског народа назива „српскохрватским“. Ово је популарно решење на неким страним факултетима, који на тај начин, позивајући се на „традиционални“ назив језика избегавају да се упусте у игроказ балканских језичких национализама, док га се у Србији углавном придржавају они исти „добри ђаци“ који су, похађајући школу у СФРЈ, покупили догму о „двописмености“. И заиста, ове две догме иду једна уз другу — „српскохрватска“ књижевна норма, проглашена Новосадским договором 1954. године, прогласила је „јединствени књижевни стандард и јединствени језик“ под именом „српскохрватски“, који је заиста декларативно „имао два равноправна писма“, и који се под тим именом изучавао у српским, босанским, и црногорским (али не и хрватским) школама све до распада Југославије. Проблем са тим јединственим стандардом је у томе што он никада није постојао — заједничка норма није никада разрађена, јер су релевантне хрватске институције већ 1967. године Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика од ње одустале, и прогласиле „хрватски језик“. „Српскохрватски“ је стога име само за једну, унеколико кроатизовану норму српског језика, којој је насилно наметнута латиница као „равноправно“ писмо. Све српске језичке институције су ово име и норму одбациле након распада Југославије, и потребно је да се са њом недвосмислено и коначно раскрсти и кроз одговарајућу обраду у наставном плану и програму, а да се њена употреба на међународном плану дезавуише, и у што већој мери истисне из употребе.

Временско ограничење — интервентне и системске мере

Овај текст није формулисан као предлог закона, већ настоји да максимално таксативно наведе, и максимално јасно аргументује, мере које би било неопходно предузети у циљу осетног поправљања тренутног стања у коме се налазе српски језик и словесност. Неке од ових мера ће већини читалаца бити саморазумљиве, неке ће бити спорне, а неке неприхватљиве, али аутор апелује на њих да о свима пажљиво размисле, и да се потруде да, у најмању руку, наставе да промовишу потребу за реализацијом оних мера које они сматрају за ваљане и корисне. Што се тиче имплементације ових мера, оне не да нису неизводљиве, и не да нису скупе, већ би њихова спровођење у дело, као што горе сведоче бројни примери, само повећало запосленост у економски веома рањивој струци филолога, лингвиста, лектора, и преводилаца, и то најчешће не на рачун буџета, већ на рачун комерцијалних организација које њихов рад тренутно брутално експлоатишу.

Оно на шта је потребно овде нарочито скренути пажњу, јесте да међу свим наведеним мерама постоје оне које су „интервентне“, и оне које су „системске“. Интервентне мере су нешто агресивније у односу према грађанима и фирмама (попут мера 2-5 за заштиту ћирилице), и њихов основни циљ јесте да оштрим резом преокрену ситуацију која је већ попримила забрињавајуће размере. Ове мере би најбоље било донети са временским роком, како би се, рецимо, за десет година проверило колико су имале ефекта на плану заштите ћирилице, и да ли и даље треба да остану на снази. Наспрам њих, системске мере би требало да буду трајне, и да постану део једне доследне, одговорне, и зреле језичке политике државе Србије и српског народа у целини.

Закључци

Да рекапитулирамо, заштита српског језика и писма треба да се спроводи кроз: (1) систематску заштиту ћириличке писмености у јавној употреби по моделу „ћирилица је обавезна, латиница је дозвољена“; (2) укидање догме о „двописмености“ и пребацивања Гајеве латинице у корпус међународног латиничног алфабета у обавезном основношколском образовању, уз заштиту права мањина; (3) повећање словесности и писмености кроз обавезну наставу српског језика на свим високошколским установама; (4) законску заштиту и враћање достојанства професијама професора језика, лектора, и преводилаца; и (5) успостављање низа културних и државних институција које ће водити рачуна о језику и писму, и промовисати њихову правилну употребу на савремен и креативан начин.

Изузетно је важно да читаоци разумеју да овде није реч ни о каквом националном нарцисизму, нити криптонационалистичком фетишу. Језик је један од фундаменталних чинилаца и националног, и етничког, и културног, и грађанског идентитета, баш као што је језик један од најраспрострањенијих и најперфиднијих оруђа колонизације и империјалног подјармљивања у свету. Сузбијање традиције ћириличке писмености представља свесно паљење мостова иза себе, и уништавање везе која постоји између савремене српске културе и њене хиљадугодишње културне баштине, чиме српски народ остаје етничка тиква без корена и пластелин у рукама империјалних господара Балкана и света, и њихових технолога глобалне културе. Истовремено, очување јединства српског језика представља брану додатним цепањима српског народног ткива, и даљем парчању некада најдинамичније културе Балкана на аутистичне и импотентне енклаве, међусобно завађене и самозаљубљене, а уједињене само у мржњи према српском имену.

Уколико вам се предложене мере допадају, поделите овај текст са другима, или се на неки други начин заложите за њихово спровођење. Ако вам се неке од њих не допадају, постарајте се да се кроз један одговоран национални дијалог дође до мера које ће боље одговарати задатку. Оно што је сигурно, јесте да је сада тренутак да се сва ова питања покрену. Не смемо допустити да се ова тема од националног значаја, као и толике друге пре ње, отаља и гурне под тепих, па да и наредних тридесет година српски језик и писмо наставе да буду таоци јавашлука, конформизма, и комплекса ниже вредности.

Видети још:

Никола Танасић: Прилог расправи о законској заштити српског писма и језика (I)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће Васељенска патријаршија дати аутокефалност "Украјинској православној цркви"
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер