Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Prilog raspravi o zakonskoj zaštiti srpskog pisma i jezika (II)
Kulturna politika

Prilog raspravi o zakonskoj zaštiti srpskog pisma i jezika (II)

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
subota, 15. septembar 2018.

 Deo drugi: zaštita jezika

U narednom delu ovog teksta bavićemo se pitanjima zaštite književnog srpskog jezika od zatiranja, degradacije, onepismenjavanja, i obesmišljavanja. U globalizovanom svetu čijim informatičkim sistemom i popularnom kulturom dominira angloamerička civilizacija, niz problema koje ćemo ovde razmatrati predstavlja globalne izazove, sa kojima se suočavaju i veliki svetski jezici poput francuskog, nemačkog, ili ruskog. Istovremeno, postoje drugi, specifično regionalni izazovi, vezani za raspad jedinstvenog „srpskohrvatskog“ jezičkog prostora i nasilne standardizacije novih „jezika“ na prostorima bivših jugoslovenskih republika, koji takođe nanose značajnu  štetu srpskom narodu i kulturi. Globalna pretnja predstavlja tihi pritisak da se svaki lokalni, maternji jezik obesmisli i marginalizuje, budući da se jezik vulgarno redukuje do „sredstva komunikacije“, a engleski jezik „razumeju u celom svetu“. Tako imamo roditelje koji se širom sveta hvale kako su njihova deca „prvo progovorila engleski, pa onda maternji jezik“, dok tehnički neologizmi i angloamerički žargonizmi, pa čak i gramatičke konstrukcije, zahvataju jezike sveta kao šumski požar.

Istovremeno, procesi degradacije „srpskohrvatskog“ jezika naročito su destruktivni po srpski narod, koji je jedini zastupljen na svim jezičkim podnebljima bivše Jugoslavije, i stoga jedini koristi sve dijalekte bivšeg zajedničkog jezika. „Jezički nacionalizmi“ novopečenih balkanskih nacija stoga ne samo da nasilno otkidaju i odvajaju od srpskog jezika njegove prirodne celine i vekovne dijalekte, nego podstiču dalju degradaciju i razgradnju srpskog jezičkog prostora, uključujući tu i klaustrofobičnu i isključivu standardizaciju književnog srpskog, koja iz jezičkog tela eliminiše druge srpske dijalekte. Svim ovim problemima trebalo bi se suprotstaviti sledećim merama.

Mere globalne zaštite srpskog jezika:

Iako globalni procesi kontaminacije srpskog jezika engleskim, odnosno njegovog kaskanja za modernim tehnologijama, predstavljaju unekoliko sporohodniji proces od nasilnih fiat standardizacija regionalnih „nesrpskih“ jezika, efekti ovih procesa su moćniji, a mere za njihovo potiskivanje opštije, pa stoga počinjemo sa njima.

1. Obavezna nastava srpskog jezika u svim visokoškolskim institucijama

Jedan od osnovnih razloga galopirajuće nepismenosti među visokoobrazovanim stanovništvom Srbije jeste činjenica da, u skladu sa postojećim planom i programom, izučavanje srpskog jezika prestaje na kraju srednje škole ili gimnazije, a izučavanje njegovog pravopisa i gramatike – na kraju osnovne škole. To znači da na srpskim fakultetima i naučnim institucijama drže nastavu, pišu udžbenike, i objavljuju radove ljudi koji su srpski jezik poslednji put izučavali pre ulaska u pubertet, i to van ikakvog konteksta, i bez ikakvih praktičkih veština vezanih za upotrebu jezika u njihovoj specifičnoj branši, koje uključuju prevođenje, upotrebu terminologije, citiranje teksta na stranom jeziku, kao, uostalom, i elementarni pravopis.

Fakultetski program u Srbiji podrazumeva da na fakultete stupaju mladi ljudi koju su u svakom pogledu potpuno pismeni, a to jednostavno nije slučaj. Štaviše, saradnici u nastavi i asistenti na fakultetima najveći deo vremena i truda u radu sa studentima na njihovim seminarskim radovima posvećuju elementarnim pravilima gramatike, pravopisa, i akademske pismenosti. Ovo stvara stručnjake koji funkcionalno ne poznaju svoj sopstveni jezik, nisu u stanju da stručnu literaturu i terminologiju svoje struke na njega prevedu, niti su sposobni da se na sopstvenom jeziku precizno i smisleno izražavaju.

Stoga uvođenje obavezne, u najmanju ruku jednogodišnje nastave srpskog jezika na sve fakultete i sve studijske grupe predstavlja apsolutni imperativ. Nastava jezika mora biti moderna, prilagođena savremenim tehnologijama i savremenim upotrebama jezika, sa akcentom na različite pismene forme (srpsku omladinu do dan-danas uče samo da pišu „sastave“ o proleću u svom kraju i letnjem raspustu, ali ne i kako se sastavlja službeno pismo, kako biografija, kako se strukturira stručni rad, kako naučni esej i sl.), i obavezna za svakoga ko u Srbiji treba da ima diplomu visokog obrazovanja. Ako se podrazumeva da se za posao u bilo kojoj stranoj zemlji mora doneti potvrda o poznavanju službenog jezika te zemlje na određenom nivou (C, u slučaju visokoškolskih institucija), onda to isto treba zahtevati i od svršenih studenata u Srbiji za srpski jezik. Važno je napomenuti i da bi ova mera otvorila veliki broj radnih mesta za profesore srpskog jezika, i vratila dostojanstvo njihovoj profesiji, koja je danas bezmalo prezrena i ismejana, bez obzira na izuzetno težak nastavni program kroz koji prolaze da bi došli do svoje diplome.

2. Obavezna upotreba srpskog jezika u medijima sa javnom frekvencijom

Drugi veliki ekser u kovčegu srpske pismenosti svakako su mediji. Dok se RTS i dalje trudi da predstavlja etalon za srpski jezik, kako na planu govornog standarda, tako i na planu pismenog (pa se opet i njima sve češće omiču greške i propusti koji nekada nisu bili dopustivi ni u osnovnoj školi), na ostalim televizijama i emiterima vlada apsolutni nemar i javašluk po ovom pitanju, a briga o jeziku, praktično, ne postoji. To je delimično posledica hroničnog nepotizma i korupcije, a delimično posledica večite štednje na lektorima, ali jedan negativni uticaj televizija i emitera na loše stanje jezičke kulture i pismenosti je vrlo lako izmerljiv, i tiče se hipertrofije jeftinih stranih (uglavnom anglojezičkih) sadržaja na televizijskom programu iz prostog razloga što je otkup stranog materijala neuporedivo jeftiniji od proizvodnje vlastitih, pa još kvalitetnih sadržaja.

Ova tržišna logika ne može biti opravdana kod televizija sa nacionalnim i javnim frekvencijama, koji od države dobijaju jednu vrstu monopola na televizijsko i radio emitovanje na teritoriji Srbije. Ovim emiterima morala bi biti propisana količina programa koja mora biti na srpskom jeziku, i ta količina bi trebalo da bude svakako više od pola ukupne minutaže, i to za svaku vrstu programa, kako ne bi mogli, kao što je sada slučaj, da apsolutnu dominaciju američkog filma i kulturnog programa kompenzuju pomoću 8 sati direktnog prenosa rijalitija u sitne noćne sate. U Srbiji se već primenjuju pravila Evropske radiodifuzne unije, koja propisuju da procenat neevropskih televizijskih sadržaja ne sme prelaziti više od 50% ukupne programske minutaže (srpski sadržaji su ovde u istom košu sa evropskim). Na sličan način, zakonom bi se garantovalo da je najmanje 50% materijala koji građani mogu da čuju preko TV prijemnika na srpskom jeziku, bez obzira kojoj produkciji pripadaju.

Ova odredba je prvenstveno važna kada je u pitanju naučno-obrazovni i dokumentarni program, koji služi kao osnovna dopuna opštem obrazovanju za veliki deo srpske javnosti, i koji je takođe veoma često izvor kontaminacije književnog jezika nepotrebnim neologizmima i tuđicama. Ako neko nije u stanju da plati snimanje dokumentarnih i naučnih emisija na srpskom, onda bar može da plati njihovu sinhronizaciju na srpski — što je, još jednom, dodatan izvor posla za lektore i glumce, koji su takođe ljudi koji profesionalno žive od srpskog jezika.

3. Obavezno zapošljavanje profesionalnih lektora u svim organizacijama koje se bave izdavaštvom

Treći veliki domen plime nepismenosti su pisane publikacije. Dok profesionalni izdavači u Srbiji još vode računa o lekturi i korekturi svojih izdanja (još jednom — uz propuste koji su nekada bili nezamislivi), u štampanim medijima nivo drže još samo „Politika“ i par nedeljnika, dok se stanje progresivno pogoršava kako se povećava veličina fonta na naslovnim stranama, tako da nepismenost tabloida, koji, inače, predstavljaju najčitaniju štampu u zemlji, doseže epske razmere. Isto, dakako, važi i za najčitanije internet portale, gde tehnologija mašinskog prevođenja i kopiranja teksta omogućava još više nemara oko jezika. Najzad, imamo niz profesionalnih i stručnih publikacija koje izdaju NVO, esnafska i privredna udruženja, pa i same korporacije, u kojima je kvalitet srpskog jezika obrnuto proporcionalan kvalitetu papira koji se za te publikacije koristi.

U ovim slučajevima bilo bi neophodno da se za subjekte koji se bave publikacijama bilo koje vrste — bilo da je reč o izdavačima, medijima, organizacijama, ili korporacijama, propiše obavezno zapošljavanje profesionalnih lektora, i to onolikog broja koji odgovara količini materijala koji se objavljuju na godišnjem nivou. U slučaju firmi i korporacija, ovi lektori bi brinuli i o kvalitetu jezika koji se koristi u formalnim dopisima, fakturama, i drugim dokumentima. Lektori predstavljaju nasušnu potrebu srpske javnosti i publicistike, a ovaj obrazovni profil se u zemlji tretira kao bezmalo ropska radna snaga. Veoma retko imaju stalno zaposlenje, najčešće rade po ugovoru za mizeran novac, i pretrpani su poslom. Zakonsko regulisanje njihovog statusa bi, još jednom, otvorilo nova radna mesta, vratilo dostojanstvo profesiji, i značajno doprinelo kvalitetu pismenog izražavanja u celoj zemlji. To ne znači da bi sada svaka firma koja hoće da odštampa neki bilten bila u obavezi da ima stalno zaposlenog lektora, ali bi ona u tom slučaju morala da obezbedi lekturu od kompanije koja pruža ovu vrstu usluga, i koja zapošljava profesionalne lektore, na sličan način kao što je to slučaj sa računovodstvom.

4. Licenciranje prevodilaca po uzoru na turističke vodiče

Kao što je potrebno zakonski obezbediti posao za profesore srpskog jezika i zaštititi profesiju lektora, neophodno je obezbediti zakonsku zaštitu i za prevodioce, koji se takođe u zemlji bave izuzetno odgovornim poslom uz veoma bedne naknade. Razlog tome je upravo u tome što se prevodilačkim poslom bave ljudi koji za to nemaju potrebno obrazovanje, niti imaju adekvatno znanje. Njihov efekat je dvojak — oni istovremeno obaraju standard kvaliteta prevedenog teksta, i obaraju cenu prevodilačkog rada na tržištu. Zato je potrebno da se ovo pitanje reši na način na koji je rešen sličan problem sa turističkim vodičima u zemlji — da se uvede profesionalno licenciranje i zaštita esnafa, što bi isključilo nelojalnu konkurenciju, i omogućilo da se prevodilački rad adekvatno vrednuje, pa samim tim i da skoči kvalitet jezika u štampi. Još jednom, izdavači o ovome uglavnom vode računa, tabloidi ne vode nimalo, i država bi na ovaj način trebalo da stimuliše zapošljavanje profesionalnih prevodilaca, i na taj način, još jednom — otvara nova radna mesta, i vraća dostojanstvo profesiji.

5. Uspostavljanje godišnje nagrade za prevodilački rad

Različite nagrade za prevodilački rad u Srbiji već postoje, ali bi, po uzoru na nagrade da promociju ćirilice, ovo bio dobar način da se promoviše nenasilno i promišljeno usvajanje strane terminologije, i njeno adekvatno prevođenje, gde god je to moguće. Prevodilačke nagrade se danas dodeljuju uglavnom prevodiocima poezije i lepe književnosti, ali bi bilo potrebno da ovakve nagrade postoje i u kategorijama stručnih prevoda u ekonomiji, računarstvu, elektrotehnici i sl. Upravo je na tom planu srpski jezik najranjiviji, i dok smo pre sto i dvesta godina imali visokoobrazovane i izrazito slovesne prirodnjake koji su skovali većinu srpskih naučnih termina koje koristimo danas, njihovi naslednici su postali lenji i nepismeni, i uglavnom samo vulgarno usvajaju strane reči koje potpuno razaraju rečnik srpske nauke.

6. Institucije „prevoda godine“ i „srpske reči godine“

Ne bi bilo na odmet uvesti i nagradu za najbolji prevod nove reči na srpski slično instituciji koja postoji kod Hrvata, pod uslovom da se, dakako, vodi računa da se takva jedna institucija ne pretvori u predmet opšteg podsmeha (to se može učiniti tako što se nagrada ne bi dodeljivala samo na osnovu „kreativnosti“ prevoda, nego i na osnovu toga u kojoj meri je prevedena reč zaživela u stručnoj javnosti kojoj je namenjena). Slično tome, po uzoru na instituciju „reči godine“ koja postoji u mnogim kulturama (ovu titulu u Britaniji, recimo, dodeljuje uredništvo Oksfordskog rečnika engleskog jezika), mogla bi se uvesti institucija „srpske reči godine“. Za razliku od najboljeg prevoda, ovde bi prosto bio reč o praćenju kretanja jezika i njegovih trendova, kao i o podizanju svesti o njegovoj upotrebi.

Mere protiv krađe srpskog jezičkog nasleđa

Dolazimo, najzad, do veoma delikatnog pitanja odnosa srpske javnosti prema samoproglašenim „nacionalnim jezicima“ bosanskih muslimana, Đukanovićevih Montenegrina, pa, u krajnjoj instanci i Hrvata. Autor ovih redova je na ovu temu takođe pisao više puta, a poslednji put prilikom kritike računa bez krčmara u vidu problematične „Deklaracije o zajedničkom jeziku“, koju je grupa opskurnih NVO poturila jugonostalgičnim srpskim intelektualcima u cilju legitimizacije samoproglašenih odbeglih „nesrpskih jezika“ koji su se de facto izdvojili iz srpskog književnog jezika. Nije sporno da insistiranje na ovom pitanju mnogima može izgledati kao nekakva vrsta nacional-šovinizma, budući da su ga za to kontinuirano proglašavale, kako jugoslovenske vlasti, tako i vlasti novopečenih balkanskih nacija, ali od njega ipak ne treba odustajati, jer je ono ključno za održavanje celine korpusa srpskog književnog jezika.

Da se razumemo — ovde nije reč o srpskom nametanju Crnoj Gori, Federaciji BiH, odnosno Hrvatskoj, kako će da nazivaju jezik kojim govore, jer Srbija nema nikakvog uticaja na njihove zakonodavne procese. Ukoliko ovi narodi žele diskontinuitet sa zajedničkim srpskim jezikom, to je njihova stvar — slobodni su da u narednih 50 godina razvijaju svoje veštačke jezike, koji na kraju neće ličiti na srpski ništa više nego, recimo, makedonski, bugarski, ili slovenački jezik. Ali dok se to ne dogodi, srpski narod ima obavezu da im ne dozvoli da otuđuju bilo koji aspekt, ili bilo koji dijalekat srpskog, i da ga proglašavaju za nešto što „nije srpski jezik“.

Ovde treba naglasiti još jednom — srpski narod je jedini koji je prisutan na svim dijalekatskim područjima nekadašnjeg štokavskog narečja. Živeli oni u Dalmaciji, u Zagrebu, i Slavoniji, u Vojvodini, Šumadiji ili Podrinju, Krajinama, Bosni, Hercegovini ili Crnoj Gori, ili Negotinskoj Krajini, Jugu Srbije ili na Kosmetu, Srbi su svoj jezik oduvek i bez izuzetka nazivali srpskim, i nema nikoga ko ima pravo da im zabrani da svoj jezik, i svoj dijalekat zovu srpskim — bar ne u njihovoj matičnoj državi. Poređenja radi, jedan Zagrepčanin ili Splićanin, osim ako nije reč o ozbiljnim šeretima, nikada neće reći da u Vranju i Nišu „govore hrvatski“, baš kao što Tuzlak nikada neće nazvati jezik Sombora i Apatina „bosanskim“, a Crnogorac jezik Požarevca i Smedereva „crnogorskim“. Ali nema nikakve prepreke da se svaki od ovih lokalnih govora, kao lokalni govori Dubrovnika, Splita, Sarajeva, Mostara, ili Cetinja, smatra i naziva srpskim jezikom, i to je pravilo na kome Srbija mora insistirati uporno, tvrdoglavo, i beskompromisno.

1. Nepriznavanje „bosanskog“, „bošnjačkog“, i „crnogorskog jezika“ — varijante srpskog jezika

Ovo pitanje se neposredno tiče samoproglašenih „bosanskog/bošnjačkog“ i „crnogorskog jezika“, koji su skandaloznim odlukama srpskih vlasti priznati kao „manjinski jezici“ u Srbiji. Ovo ne samo da je dovelo Srbe iz Novog Pazara, Raške i Prijepolja u situaciju da njihova vlastita država njihov govor ne smatra srpskim jezikom, već predstavlja i jedan potpuno apsurdan pucanj u nogu sa stanovišta elementarne logike. Umesto da koristimo činjenicu da određene etničke manjine u Srbiji govore srpski jezik kao prednost i most za kulturno povezivanje, mi pristajemo na izmišljene jezike čiji je jedini cilj podizanje barijera među građanima Srbije, i među decom u srpskim školama.

Stoga je potrebno da država Srbija ukine svaki pomen „bosanskog“, „bošnjačkog“, odnosno „crnogorskog“ jezika u svom obrazovnom sistemu. „Bošnjacima“, muslimanima, i Montenegrinima u Srbiji može se dozvoliti korišćenje udžbenika jezika standardizovanog u skladu sa govorom Bosne ili Crne Gore, ili, ako hoće, u skladu sa istorijskim hrvatskim jezičkim standardom, uključujući tu i izuzimanje iz gore navedenih mera za zaštitu ćiriličkog pisma (ako na tome insistiraju, dakako), ali nikakva normativizacija „posebnih jezika“ ne dolazi u obzir, bar ne u Srbiji. Ovo treba regulisati na nivou Ministarstva prosvete i Nastavnog plana i programa, kao i na nivou katalogizacije izdanja u Narodnoj biblioteci Srbije. Naravno, od upotrebe izraza „bosanski/bošnjački/crnogorski jezik“ ne treba praviti nikakvo krivično delo, niti treba maltretirati ljude koji te izraze koriste — ali treba institucionalno sprečiti da njihove kriptonacionalističke fantazije od srpskog jezika prave ruglo u njegovoj matičnoj državi.

2. Međunarodna borba za integritet književnog srpskog jezika

Srpske obrazovne i kulturne institucije takođe moraju poduzeti konkretne mere da se istisnu pojmovi „bosanskog/bošnjačkog“ i „crnogorskog“ jezika sa katedri filoloških fakulteta u Evropi i svetu gde se izučava srpski jezik. Izjednačavanje ovih kriptonacionalističkih fantazija sa uglednim, i književno izuzetno bogatim srpskim jezikom degradira našu kulturu, pretvara je u predmet podsmeha u svetu, i u lingvistički sinonim da derogativni pojam „balkanizacije“. Budući da je političkim Sarajevu i Podgorici (i u velikoj meri — Zagrebu) jezičko razgraničenje sa Srbima bitnije od dostojanstva sopstvenog jezika i pisane reči, ovo insistiranje treba da predstavlja argumentovan napor da se dignitet jezika i književnosti izdigne iznad plitkog politikantstva, i srpska akademska zajednica na tom planu ima sve argumente na svojoj strani. Ova kampanja ne treba da bude skupa, ne treba da bude ni agresivna (pogotovo ne prema komšijama koje se bave krađom srpske jezičke baštine), ali mora biti uporna i principijelna. Najlakši način da se ova vrsta stava promoviše bio bi kroz organizaciju naučnih skupova na ovu temu u kojima bi učestvovali eminentni domaći i strani srbisti, sa ciljem da se poveća količina stručnih publikacija koja omogućuje pravilnu sliku o celini srpskoj jezika i svim njegovim narečjima i lokalnim govorima. U slučaju „tvrđeg“ pristupa, eminentne srpske jezičke institucije i fakulteti mogli bi otkazati saradnju stranim fakultetima koji kod svojih studenata perpetuiraju izmišljotine o „nesrpskim jezicima“.

3. Engleski jezik umesto Gajeve latinice

Još jedan oblik kulturne kolonizacije srpskog jezika jeste nametanje latiničnog pisma kao podrazumevanog načina objavljivanja javnih informacija za strance. Ovo je tema koja je detaljno obrađena u delu teksta koji se bavio zaštitom ćirilične pismenosti, ali ovde predstavlja drugu vrstu problema — putokazi, javna obaveštenja i natpisi, pa čak i informacija na novcu u Srbiji koriste dva pisma, čime se nameće hrvatski književni standard kao standardni oblik informisanja stranaca u Srbiji. Ovo je, naravno, potpuno besmisleno, jer jedan stranac neće razumeti natpis „Beč“, „Solun“ ili „Crkva Vavedenja presvete Bogorodice“ u ništa većoj meri nego što će razumeti ove iste reči ispisane ćirilicom. Potrebno je, stoga, da se na nivou standarda u celoj zemlji uvede ono što je već u širokoj upotrebi kada je u pitanju turistička informacija u Beogradu i značajnijim istorijskim lokalitetima u zemlji (a od skora i u, recimo, Herceg-Novom) — javna informacija za turiste u najmanju ruku mora biti dostupna na srpskom jeziku i pismu, i na engleskom, dok je upotreba drugih jezika, naravno, dopuštena i slobodna, u skladu sa konkretnim potrebama. Forsiranje hrvatskog književnog standarda kao nekakve post-jugoslovenske lingua franca je potpuno besmisleno, nepotrebno, a dugoročno i štetno.

4. Uspostavljanje državnog organa za jezičku standardizaciju

Srbiji je potrebno da ima poseban državni organ za jezičku standardizaciju, koji bi uključivao predstavnike i koordinirao rad drugih naučnih zajednica i obrazovnih institucija koje se bave jezikom, kao što su Matica Srpska, SANU, i jezički univerziteti. Nedopustivo je da u Srbiji danas ne postoji konsenzus struke po osnovnim pitanjima jezičkog identiteta, gramatike i pravopisa. Kao posledica arbitrarnih i nasilnih „standardizacija“ gore pomenutih „nesrpskih“ jezika, došli smo u situaciju da se lingvistička zajednica Srbije razbila na ideološke feude okupljene oko eminentnih profesora i stručnjaka, od koji svaki sebe doživljava kao apsolutnog suverena i tiranina u svom krugu, i koji svoju samovolju i lične ideološke iluzije predstavlja kao nekakav „glas struke“. Ovako nešto je u redu u kulturama koje nisu ugrožene degradacijom i sistematskom razgradnjom svog jezičkog prostora (mišljenje grupe profesora ni na koji način ne može da nanese štetu engleskom jeziku, kakvo god bilo), ali mala zemlja poput Srbija tu vrstu jezičke anarhije sebi jednostavno ne može da priušti. Jedinstveni organ mogao bi, uz pomoć značajnih kulturnih institucija, da disciplinuje struku i usmeri je ka zaštiti elementarnih nacionalnih interesa (uključujući tu izradu savremenog Srpskog rečnika, nivelisanja sporova oko gramatike i pravopisa, kao i standardizaciji upotrebe srpskog jezika u računarstvu i informacionim tehnologijama, gde postoje veliki problemi sa fontovima, interpunkcijom, akcentovanjem, transliteracijom i sl.), kao i da normativizuje i svojim autoritetom nametne važna rešenja tamo gde je to neophodno.

5. Suzbijanje dijalekatske segregacije srpskog jezika i „ekavskog ekskluziviteta“

Jedan od primarnih zadataka lingvističke struke i srpske kulturne zajednice jeste da se zaustavi trend „dijalekatske segregacije“ srpskog jezika, koja je dovela do nedopustivo široke rasprostranjenosti ideje da je „srpski jezik samo govor Beograda i Novog Sada“, i da je ekavica jedino organsko narečje srpskog naroda, dok ostala pripadaju „Hrvatima, Crnogorcim, Bosancima“ (pri tome govor Južne, Istočne, i Jugozapadne Srbije ne pripada nikome, ali se zato nemilosrdno ismeva kao „seljački“ i „primitivan“). Logika koja stoji iza ovog izopačenog koncepta je zapravo ista ona kriptonacionalistička i šovinistička logika koja je i stvorila lažne jezičke projekte u regionu — u pitanju je jedna, uslovno govoreći, „malosrpska“ (pravilnije „srbijanska“) ujdurma koja je jednako štetna po srpski jezik i narod, kao i pomenuti kriptojezici. Književni srpski jezik mora biti garant očuvanja i jedinstva srpske kulture i istorijski, i geografski, a obrazovani Srbin za sto ili dvesta godina (ko još razmišlja dalje od narednih izbora?!) mora i dalje čitati i Njegošev „Gorski vijenac“, i Višnjićev „Početak bune protiv dahija“, i Matavuljevog „Bakonju fra Brna“, i Kočićevog „Jazavca pred sudom“, i Ćopićevu „Baštu sljezove boje“, i Sremčevu „Zonu zamfirovu“, i Stankovićevu „Koštanu“ kao školske primere različitih dijalekata srpskog jezika, čije je razumevanje i negovanje stvar opšteg obrazovanja i elementarne pismenosti.

6. Ukidanje dogme o „srpskohrvatskom“ jeziku

Još jedan element opšteg obrazovanja koji je, što lenjošću, što javašlukom, što tvrdoglavošću nekih lingvista, iz jugoslovenskog perioda preživeo do danas jeste sklonost da se jezik srpskog naroda naziva „srpskohrvatskim“. Ovo je popularno rešenje na nekim stranim fakultetima, koji na taj način, pozivajući se na „tradicionalni“ naziv jezika izbegavaju da se upuste u igrokaz balkanskih jezičkih nacionalizama, dok ga se u Srbiji uglavnom pridržavaju oni isti „dobri đaci“ koji su, pohađajući školu u SFRJ, pokupili dogmu o „dvopismenosti“. I zaista, ove dve dogme idu jedna uz drugu — „srpskohrvatska“ književna norma, proglašena Novosadskim dogovorom 1954. godine, proglasila je „jedinstveni književni standard i jedinstveni jezik“ pod imenom „srpskohrvatski“, koji je zaista deklarativno „imao dva ravnopravna pisma“, i koji se pod tim imenom izučavao u srpskim, bosanskim, i crnogorskim (ali ne i hrvatskim) školama sve do raspada Jugoslavije. Problem sa tim jedinstvenim standardom je u tome što on nikada nije postojao — zajednička norma nije nikada razrađena, jer su relevantne hrvatske institucije već 1967. godine Deklaracijom o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika od nje odustale, i proglasile „hrvatski jezik“. „Srpskohrvatski“ je stoga ime samo za jednu, unekoliko kroatizovanu normu srpskog jezika, kojoj je nasilno nametnuta latinica kao „ravnopravno“ pismo. Sve srpske jezičke institucije su ovo ime i normu odbacile nakon raspada Jugoslavije, i potrebno je da se sa njom nedvosmisleno i konačno raskrsti i kroz odgovarajuću obradu u nastavnom planu i programu, a da se njena upotreba na međunarodnom planu dezavuiše, i u što većoj meri istisne iz upotrebe.

Vremensko ograničenje — interventne i sistemske mere

Ovaj tekst nije formulisan kao predlog zakona, već nastoji da maksimalno taksativno navede, i maksimalno jasno argumentuje, mere koje bi bilo neophodno preduzeti u cilju osetnog popravljanja trenutnog stanja u kome se nalaze srpski jezik i slovesnost. Neke od ovih mera će većini čitalaca biti samorazumljive, neke će biti sporne, a neke neprihvatljive, ali autor apeluje na njih da o svima pažljivo razmisle, i da se potrude da, u najmanju ruku, nastave da promovišu potrebu za realizacijom onih mera koje oni smatraju za valjane i korisne. Što se tiče implementacije ovih mera, one ne da nisu neizvodljive, i ne da nisu skupe, već bi njihova sprovođenje u delo, kao što gore svedoče brojni primeri, samo povećalo zaposlenost u ekonomski veoma ranjivoj struci filologa, lingvista, lektora, i prevodilaca, i to najčešće ne na račun budžeta, već na račun komercijalnih organizacija koje njihov rad trenutno brutalno eksploatišu.

Ono na šta je potrebno ovde naročito skrenuti pažnju, jeste da među svim navedenim merama postoje one koje su „interventne“, i one koje su „sistemske“. Interventne mere su nešto agresivnije u odnosu prema građanima i firmama (poput mera 2-5 za zaštitu ćirilice), i njihov osnovni cilj jeste da oštrim rezom preokrenu situaciju koja je već poprimila zabrinjavajuće razmere. Ove mere bi najbolje bilo doneti sa vremenskim rokom, kako bi se, recimo, za deset godina proverilo koliko su imale efekta na planu zaštite ćirilice, i da li i dalje treba da ostanu na snazi. Naspram njih, sistemske mere bi trebalo da budu trajne, i da postanu deo jedne dosledne, odgovorne, i zrele jezičke politike države Srbije i srpskog naroda u celini.

Zaključci

Da rekapituliramo, zaštita srpskog jezika i pisma treba da se sprovodi kroz: (1) sistematsku zaštitu ćiriličke pismenosti u javnoj upotrebi po modelu „ćirilica je obavezna, latinica je dozvoljena“; (2) ukidanje dogme o „dvopismenosti“ i prebacivanja Gajeve latinice u korpus međunarodnog latiničnog alfabeta u obaveznom osnovnoškolskom obrazovanju, uz zaštitu prava manjina; (3) povećanje slovesnosti i pismenosti kroz obaveznu nastavu srpskog jezika na svim visokoškolskim ustanovama; (4) zakonsku zaštitu i vraćanje dostojanstva profesijama profesora jezika, lektora, i prevodilaca; i (5) uspostavljanje niza kulturnih i državnih institucija koje će voditi računa o jeziku i pismu, i promovisati njihovu pravilnu upotrebu na savremen i kreativan način.

Izuzetno je važno da čitaoci razumeju da ovde nije reč ni o kakvom nacionalnom narcisizmu, niti kriptonacionalističkom fetišu. Jezik je jedan od fundamentalnih činilaca i nacionalnog, i etničkog, i kulturnog, i građanskog identiteta, baš kao što je jezik jedan od najrasprostranjenijih i najperfidnijih oruđa kolonizacije i imperijalnog podjarmljivanja u svetu. Suzbijanje tradicije ćiriličke pismenosti predstavlja svesno paljenje mostova iza sebe, i uništavanje veze koja postoji između savremene srpske kulture i njene hiljadugodišnje kulturne baštine, čime srpski narod ostaje etnička tikva bez korena i plastelin u rukama imperijalnih gospodara Balkana i sveta, i njihovih tehnologa globalne kulture. Istovremeno, očuvanje jedinstva srpskog jezika predstavlja branu dodatnim cepanjima srpskog narodnog tkiva, i daljem parčanju nekada najdinamičnije kulture Balkana na autistične i impotentne enklave, međusobno zavađene i samozaljubljene, a ujedinjene samo u mržnji prema srpskom imenu.

Ukoliko vam se predložene mere dopadaju, podelite ovaj tekst sa drugima, ili se na neki drugi način založite za njihovo sprovođenje. Ako vam se neke od njih ne dopadaju, postarajte se da se kroz jedan odgovoran nacionalni dijalog dođe do mera koje će bolje odgovarati zadatku. Ono što je sigurno, jeste da je sada trenutak da se sva ova pitanja pokrenu. Ne smemo dopustiti da se ova tema od nacionalnog značaja, kao i tolike druge pre nje, otalja i gurne pod tepih, pa da i narednih trideset godina srpski jezik i pismo nastave da budu taoci javašluka, konformizma, i kompleksa niže vrednosti.

Videti još:

Nikola Tanasić: Prilog raspravi o zakonskoj zaštiti srpskog pisma i jezika (I)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner