Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > „Muškomrzačka” literatura - klatno je otišlo na drugu stranu
Kulturna politika

„Muškomrzačka” literatura - klatno je otišlo na drugu stranu

PDF Štampa El. pošta
Vladislav Đorđević   
petak, 08. mart 2013.

1. Uvod

Značajan broj feministkinja je književno obrazovan. U toj skupini feministkinja prevladava trend traganja za „mizoginim” književnim delima. Kada se ono otkrije – odmah se o tome obaveštava javnost.

Začetnik ovog lova na „mizogina” književna dela je Kejt Milet (Kate Millett, 1934). Ona je u studiji „Seksualna politika” („Sexual Politics”, 1970) analizirala romane nekih književnika – posebno D. H. Lorensa, Henrija Milera i Normana Majlera – i ukazala na njihov „mizogini” podtekst. Od tada je lov na „mizogina” dela postao feministička opsesija.

Uopšte uzev, feministička borba protiv „mizoginije” je uspela. Današnji muški pisci su uveliko svesni feminističkog lova na „mizogina” dela pa pribegavaju autocenzuri – samosvesnom izbacivanju svega što bi i najmanje moglo da liči na „mizoginiju”. Započeta borba u „drugom talasu” feminizma (grubo govoreći od 70-ih godina do 90-ih godina) doživela je uspeh: danas su „mizogina” dela retkost.

Ali feministička borba nije se na tome zaustavila. U „trećem talasu” feminizma (grubo govoreći od 90-ih godina do danas) nastao je trend „muškomrzačke” literature. Budući da reč mrzim na grčkom glasi „miseo” (miseō), a muškarac „aner” ili „anir” (nom. anēr, gen. andrós), „muškomrzačka” literatura se može zvati i „mizandrijska” literatura. Budući da raspiruje ženski šovinizam, može se zvati i „ženskošovinistička” literatura.

2. Primeri „muškomrzačke” književnosti

Koliko je meni poznato, prva koja je kod nas počela da piše „muškomrzačke” tekstove bila je hrvatska feministkinja Slavenka Drakulić. Jedan njen članak, kasnije objavljen u knjizi „Smrtni grijesi feminizma” (1984), nosi naslov „Kako zgužvati muškarca”. Nije reč o tome kako „zgužvati”, nego kako zavesti muškarca, i to ne iz materijalne koristi (to je klasično iskorišćavanje), nego iz čistog zadovoljstva. Iako autorka pojavu više opisuje, nego što je preporučuje, njeni stavovi su ipak jasni: žene treba da gledaju sebe i svoje interese, a o muškarčevim interesima ne treba da brinu. Po ovom „ženskocentričnom” stavu, žene treba da budu egocentične i da se ne se brinu za posledice takvog stava. A posledice su katastrofalne.

Roman francuske književnice Fransoaz Sagan (Françoise Sagan) „La laisse” (1991) naši izdavači, imajući u vidu „muškomrzačku” atmosferu koja se polako stvarala, preveli su kao „Muškarac na lancu” (1996). Mogu zamisliti reakcije feministkinja kada bi jedna knjiga nosila naslov „Žena na lancu”. Siguran sam da bi je odmah proglasili za „mizoginu”! A kada se raspiruje potcenjivanje i omalovažavanje muškaraca niko ne protestuje!

U Srbiji 80-ih i 90-ih retko su se pojavljivali „mizandrijski” tekstovi. Ali u prvoj deceniji XX veka doživeli su bum. Postalo je moderno objavljivati romane koji vređaju i potcenjuju muškarace.

Jedan od romana „ženskocentričnog” žanra je i „Muškarac je kao čokolada” (2000). U njemu se ne vređa muškarac, ali se predstavlja kao mlakonja. Prikazivanje muškarca u „rodno” obrnutim ulogama je omiljeni književni postupak „emancipatorskih” spisateljica.

Slično obrtanje tradicionalnih „rodnih” uloga nalazimo i u romanu „Ženski vodič za lov i ribolov” (2001). Po ovom romanu, ne „love” muškarci žene, nego obrnuto. Koliko je taj reverzibilitet u „rodnim” ulogama srećan eksperiment vidi se po stanju braka i nataliteta: potpuna katastrofa!

U Srbiji je objavljen i roman hrvatske književnice Alke Vujice „Kritika muškog uma” (2003). Pretpostavljam da ima puno razloga da se kritikuje muški um. Ali pretpostavljam i to da bi feministkinje žestoko reagovale kada bi se pojavio roman „Kritika ženskog uma”. Sigurno bi ga proglasili „mizoginim”, „androcentričnim” i „falocentričnim”. Ali kada imamo roman čiji je naslov „muškomrzački” to nikome ne smeta.

Objavljen je i roman „Dresirani muškarac” (2004). Možete li zamisliti reakcije feministkinja kada bi se pojavio roman „Dresirana žena”? Ne brinite! Nema šanse da se takav roman pojavi!

Jedan od mnogobrojnih „muškomrzačkih” romana je i  „Kako da ubijete svog muža (i ostali korisni saveti za domaćice)” (2006). Možete li da zamislite reakcije feministkinja kada bi se pojavio roman „Kako da ubijete svoju suprugu (i ostali korisni saveti za domaćine)”?

U „muškomrzački” žanr može da se ubroji i roman „Kako otkačiti muškarca” (2007). Možete li pretpostaviti reakcije feministkinja kada bi se pojavio roman „Kako otkačiti ženu”? Odmah bi ga proglasili „mizoginim”. A na naslov upravo pomenutog romana nema nikakog protesta.

Popularna kultura nudi mladim devojkama roman „Instant dečko” (2007). Kada bi se pojavio roman „Instant devojka” odmah bi bio proglašen za najnoviji vid poziva na iskorišćavanje žena. Nisam primetio da ikome smeta kada se mladići tretiraju kao potrošna, „instant” roba. Svi ti romani ženama, pogotovo mladim, otvoreno preporučuju manipulativnost.

Jedan od novijih romana „muškomrzačkog” nosi naslov „Kako dresirati dečka” (2007). Čini se da je dresura omiljena metafora „muškomrzačkog” žanra. Mogu zamisliti kakvu bi reakciju izazvao roman pod naslovom „Kako dresirati devojku”!

Nedavno je izdat i roman „Moj mužić” (2008), čime se svesno degradira i omalovažava muž.

Koliko su naši izdavači skloni da povlađuju niskom ženskom čitalačkom ukusu vidi se i po tome što je izdavač romana „Muškarac za udaju” (2008) našao za shodno da knjigu reklamira otvorenim pozivom na manipulativnost: „Voli ga, ostavi ga, vrati ga…” Ovakvi saveti ne otkrivaju patrijarhalnu sredinu, nego sredinu u kojoj se prihvata i čak podstiče ženska manipulativnost.

Jedan od novijih primera „muškomrzačkog” žanra je i roman „Kako ubiti supruga bez nepotrebnih zašto” (2009). Istini za volju, autor tog romana, Antionio Amuri, napisao je i roman „Kako ubiti suprugu i zašto” (2009). Ipak, i tu postoji suptilna, ali indikativna razlika: dok za za ubistvo supruge (žene) nastoje pronaći razlozi („zašto”), za ubistvo supruga (muža) ne traže se, kao da je to nešto što se sámo po sebi podrazumeva („bez nepotrebnih zašto”).

Jedan od novijih romana „muškomrzačkog” žanra nosi naslov „Igra zavođenja” (2009). Uz roman su data i „Uputstva za upotrebu muškaraca”. Ona govore o tome koje su dobre i loše strane veza sa: starijim muškarcem, oženjenim, samcem, zavodnikom, umetnikom, tajkunom, političarom, boemom, sportistom… S obzirom da se savremene žene uče kako da „zavode” i „upotrebe” muškarce nije ni čudo što smo svedoci katastrofe u uspostavljanju normalnih međupolnih odnosa.

Jedan od najnovijih romana „muškomrzačkog” žanra nosi naslov „Loše devojke” (2012). Budući da se mlade žene vaspitavaju da budu „loše”, nije čudo što imamo opštu krizu na polju uspostavljanja kvalitetnih veza i brakova.

Tipično „ženskošovinističku” agendu ima i roman „Nokautirani muškarac” (2012). U njemu se ističe da su žene bolje od muškarca u svemu. Budući da se savremene devojke napajaju narcisoidnom „ženskošovinističkom” literaturom nije ni čudo što imamo krizu braka i porodice.

3. „Ljubavni roman”

Većina navedenih romana pripada žanru „ljubavnog romana” ili „ženskog romana”. Knjige tog žanra preplavile su police naših knjižara. Očekivalo bi se da o toj upadnoj pojavi postoji ozbiljna studija. Koliko je meni poznato, tako nešto ne postoji. Postoji bar dva razloga za to. Prvi je snobizam: naši intelektualci smatraju da je taj žanr nedostojan njihovih „uzvišenih umova”. Drugi je idejno-politički: naši intelektualci strahuju da bi se – na daj Bože! – mogli zameriti feministkinjama. Zbog snobizma i straha oni oportunistički zaobilaze temu „ljubavnog romana”. Trebalo bi napisati studiju koja bi fenomen „ljubavnog romana” osvetlila sa komercijalnog, književnog, etičkog, psihološog, antropološkog, etnološkog i pedagoškog aspekta.

Dok se naša inteligencija ne probudi iz „rodnofeminističke” anestezije, zaključimo preliminarno da je taj žanr poguban za uspešne odnose među polovima. Da bi se mlade devojke indoktrinirale protiv muškaraca pobrinuo se jedan podžanr „ljubavnog romana” – „čik lit”.

4. „Čik lit”

Jedan podžanr „ženskog romana” zove se „čik lit” (chik lit), što doslovno znači „literatura za pilad”. To je zapravo laka literatura za devojke, koje se u engleskom slengu zovu pilad – „čiks” (chiks). Bez obzira što je reč o romanima za razonodu, bez ozbiljnih književnih pretenzija, njihov uticaj ne sme se potceniti. Dela te vrste su često uticajnija nego dela „ozbiljne” književnosti. Devojke takvu literaturu „gutaju”. A njihov uticaj na moral je poražavajući: ti romani uče devojke da mladiće tretiraju kao pokusne kuniće koje treba zavesti i iskoristiti.

Rezultati „muškomrzačkih” romana osećaju se na svakom koraku žene prema muškarcima sve više iskazuju preteranu zahtevnost, razmaženost, arogantnost, nadmenost i oholost. Pored sistematske feminističke „ženskocentrične” literature nije ni čudo što kod nas caruju mnoge sociopatologije: rastave brakova, „bela kuga”, pobačaji, beženstvo…

5. „Muškomrzački” pop sajk

„Muškomrzačka” litaratura nije ograničena samo na „ljubavni roman”, nego je rasprostranjena i među delima raznih drugih žanrova. Posebno je rasprostranjena u delima popularne psihologije, koja se u engleskom slengu zove „pop sajk” (pop psych).

Najkarakterističnije „muškomrzačko” delo tog žanra nosi naslov „Kako dresirati muškarca” (2002). Još je indikativniji podnaslov: „Kako da za 21 dan ili manje naterate svog čoveka da se pristojno ponaša koristeći tajne profesionalnih trenera pasa”. Nije se moglo jasnije izraziti „muškomrzilaštvo”.

Na naslovnoj strani knjige „Zašto muškarci lažu, a žene plaču” (2003) obavešteni smo da knjiga pruža savete o tome „kako ispeći muškarca na tihoj vatri”. Šta reći o toj ogoljeno „muškomrzačkoj” metafori? Možda samo to da ona predstavlja – verovatno radi bolje prodaje – neverovatno podilaženje niskom „ženskošovinističkom” ukusu mnogih savremenih žena.

Delo „101 način da ga zavedeš” (2003) može da simboliše „ženskošovinistički” žanr. Muškarci i žene su se uvek udvarali jedni drugima. U tome nema ničeg zazornog. Ali sada se ženama ne preporučuje uobičajeni šarm i koketnost, a još manje viktorijanska uzdržanost, čednost i smernost, nego ogoljeno „zavođenje”. Teško da „zavođenje” može da vodi ka humanim i uspešnim međupolnim odnosima.

Kod nas je objavljen i klasik militantnog feminizma „Manifest društva za uništavanje muškaraca” (2005). Ta knjiga, kao i mnoge druge, podstiče žene na nepoverenje, čak i mržnju prema muškarcima. Njegova autorka je prostitutka, pa se verovatno tom činjenicom može objasniti njen antimuški „Sturm und Drang”.

Pisci i izdavači na tržište sve više izbacuju knjige iz popularne psihologije koje devojkama bezočno preporučuju „muškomrzilaštvo”. Tako je npr. ženski časopis „Sigurna i svoja” (jul 2008) napominje da knjiga „O zvocanju i ljubavi” (2005) govori o „sedam muških smrtnih grehova, deset velikih ženskih istina i zapovesti, muškim glupostima izrečenim ženama” (str. 32). Dakle, ono što muškarac učini je odmah „smrtni greh”, a što kaže „glupost”. A ono što žena kaže je aksiomatski „istina” i „zapovest”. Gde je tu osećaj za objektivnost? Pred nama je ogoljena „ženskošovinistička” pristrasnost.

Nemali broj knjiga podstiču devojke na narcisoidnost. Knjiga „Zašto muškarci vole kučke” (2007) Šeri Argov nosi podnaslov: „Od nesigurne do devojke iz snova: ženski vodič za teranje po svom u vezi”. Nijedan međupolni odnos, pa ni bračni, ne može da opstane ukoliko jedan od partnera „tera po svom”. Taj podnaslov ne potiče od američkih izavača, nego od srpskih, što sugeriše da je srpska sredina zapravo „ženskošovinističkija” nego američka.

Nekada su roditelji učili svoju žensku decu da ne budu drolje, „kučke”, jer će im se to kad-tad osvetiti. Savremena popularna psihologija uči ih da budu upravo to. Sve više se štampaju priručnici za „kučke”. Jedno od dela tog „kučkinog” žanra glasi: „Vitka kučka” (2008). Iako je u knjizi naglasak na mršavljenju, što je opet jedan vid manupulativnosti, sâm vulgarizam u naslovu ukazuje na to da ženska narcisoidna manipulativnost sve više postaje društvena norma, a sve manje društvena aberacija.

Žensku manipulativnost preporučuje i knjiga „Muškarci su kao ribe” (2008). To je jedan u nizu ženskih „ribolovačkih” priručnika. Da ne bude neizvesnosti u pogledu sadržaja knjige pobrinuo se podnaslov: „Šta svaka žena treba da zna o pecanju muškaraca”. Ono što ovaj „ribolovački” podžanr karakteriše jeste njegovo ogoljeno preokretanje tradicionalnih polnih uloga. Tradicionalno, muškarac je taj koji se smatra „lovcem”. Muškarci, i pored svih upozorenja, često u uličnom slengu žene nazivaju „ribama”. Ali moderne „psihološkinje” upravo njih proglašavaju lovinom („ribama”). Popularna psihologija čini upravo ono što joj predlaže „rodni” feminizam: preokreće „rodne” uloge. Posledice te neprirodne „rodne revolucije” vidimo na svakom koraku: raste broj osoba u nevoljnom celibatu i rastavljenih, a i oni koji su u braku sve više su izloženi opasnostima bračnog brodoloma.

Doprinos „muškomrzačkom” žanru daju i domaće autorke. Svetlana Polak (S. Pollak) i Sanja Petrović napisale su delo „Emocionalna detoksikacija za sedam dana” (2009). Ključna reč u naslovu je „detoksikacija”. Ona u sebi sadrži reč toksin – otrov. A taj otrov je – muškarac! U knjizi se muškarac stalno potcenjuje i nipodaštava, a žena uzdiže i hvali. Tako npr. u toj brošuri stoji: „Muškarca dobro oprati, ostrugati i pet minuta blanširati u toploj vodi (u zavisnosti od žilavosti može i duže). Zatim, dobro ga ocediti i pustiti da se ohladi” (str. 70). Jedan od naslova te brošure glasi: „Krmak sa odstranjenim papcima, sa vinom i brokolijem” (str. 71). Naravno, taj „krmak je – muškarac”! Drugi naslov glasi: „Debil na roštilju” (str. 73). Naravno, taj „debil” je – muškarac! A kako autorke pišu o ženama? Po njima, žene su „pripadnice najfinije fele na ovoj planeti, a i šire”; one su „retki istančani predmeti plemenita i istančana mirisa i ukusa” (str. 42). Njima se autorke obraćaju uznosito: „Drage, najfinije i najplemenitije dame” (str. 76). Ovo delo je ogoljeno „ženskošovinističko”. Razloga za rasprostranjenost „ženskošovinističkih” dela ima mnogo, a jedan je i taj što je lezbejski feminizam dominantna sila u današnjem feminizmu.

Šeri Argov je napisala knjigu „Zašto se muškarci žene kučkama: ženski priručnik za osvajanje njegovog srca” (2010) i time potvrdila svoju reputaciju vodeće spisateljice „kučkinog” žanra. No, „kučkin” žanr je destruktivan po međupolne odnose: nijedna ljubavna veza, a kamoli brak ne može da potraje ukoliko se žena ponaša kao „kučka” kako to vrla autorka preporučuje. Ukoliko poslušamo ovu psihološkinju imamo siguran recept za nespeh u ostvarivanju uspešne veze.

Jedan muški pisac, Stiven Krejg, napisao je knjigu indikativnog naslova „Šest muškaraca koje svaka žena treba da ima” (2012). Budući da je u delu reč o promenama u bračnom životu, a ne o „poliandriji”, autor je delo mogao da nazove i „Šest žena koje svaki muškarac treba da ima”. Autor je to svesno izbegao da bi se lišio mogućnosti da bude optužen za: „seksizam”, „mizoginiju”, „androcentrizam”, „patrijarhalnost”… On se pobrinuo da naslov bude iz ideoloških, a i komercijalnih razloga „ženskocentričan”. Dela i drugih muškaraca imaju tendenciju da konvergiraju ženskom ukusu.

6. „Ženski kurvinski roman”

Feministkinje su muškim autorima uterale strah u kosti: oni žive pod stalnom pretnjom da budu optuženi da zagovaraju: „nasilje” nad ženama, njihovu „objektifikaciju”, „postvarenje”, „opredmećenje”, „seksizam”, „mačizam”, „mizoginiju”, „poligamiju”, „falocentrizam”, „patrijarhalnost”… Živeći pod tim feminističkim Damoklovim mačem, oni o muškim seksualnim potrebama pišu sve obazrivije, čednije, nevinije, puritanskije. Sa druge strane, ženski autori, kao deo svoje svete feminističke dužnosti da „emancipuju” žene, o ženskim seksualnim potrebama pišu sve otvorenije, bestidnije, agresivnije. Kao kulminacija tog trenda nastao je „ženski kurvinski roman”. Neki romani tog „kurvinskog” žanra su: „Sponzoruše” (2006), „Grabljivica” (2007), „Gola istina” (2008), „Grabljivica 2” (2009), „Grešnica” (2011), „Devojke iz kraja” (2012), „Defloracija” (2012) i „Neukrotivo srce” (2012). U njima se otvoreno preporučuje ženska seksualna pohotnost i to ne toliko zbog uživanja koliko zbog manipulacije muškarcima.

7. „Ženskošovinistička” kultura, zakonodavstvo i prosveta

„Ženskošovinistički” trend nije ograničen samo na beletristiku i popularnu psihologiju, nego je prisutan i u drugim medijima popularne kulture: novinama, časopisima, filmovima, TV serijama, pozorišnim predstavama, „RS” igricama… Još je gore to što je „muškomrzilaštvo” postalo deo zakonodavstva. Današnje zakonodavstvo gotovo u potpunosti sprovodi agendu „rodnog” feminizma. „Rodni” feminizam se deklarativno zalaže za ravnopravnost, a faktički za žensku privilegovanost. Stoga je sintagma „rodna ravnopravnost” oksimoron, contradictio in adjecto. Naravno, logističku podršku „rodnofeminističkim” kulturtregerima i zakonodavcima daju predavačice „rodnih studija” na univerzitetima. A negativne posledice tog udruženog feminističkog poduhvata (joint feminist enterprise) osećaju se na svakom koraku.

8. Zaključak

U feminizmu „drugog talasa” (grubo govoreći od 70-ih do 90-ih godina) uspostavljen je uzus lova na „mizogina” dela. Kritikovati žene, makar i najmanje, postalo je „politički nekorektno” („politically incorrect”). Svesni toga, autori, pogotovo muški, počeli su da se klone i najmanjeg negativnog pisanja o ženama.

U feminizmu „trećeg talasa” (grubo govoreći od 90-ih godina do danas) uspostavljen je jak trend „mizandrijske” literature. Ona sugeriše da muškarca treba: „zgužvati”, držati „na lancu”, „kritikovati”, „dresirati”, „ubiti”, „otkačiti”, „ostaviti”, „upotrebiti”, „nokautirati”, „naterati”, „ispeći”, „zavesti”, „uništiti”, „upecati”, „oprati”, „ostrugati”, „blanširati”, „ocediti”, „ohladiti”… U njoj se muškarac blazirano poredi sa: „psom”, „ribom”, „krmkom”, „debilom”, „toksinom”… Ona ženama bezočno preporučuje da budu: „loše”, „kučke”, „sponzoruše”, „grabljivice”, „grešnice”… da „zavode”, „teraju po svom”… Poplavu te narcisoidne „ženskošovinističke” literature ne treba posmatrati samo kao puko snishođenje niskom ženskom čitalačkom ukusu, nego i kao do ekstrema dovedenu ideologiju ženskog „oslobođenja”.

„Ženskošovinistička” dela su po pravilu intelektualno i estetski bezvredna. Štaviše, ona su mentalno i moralno zagađujuća. Raspirujući žensku narcisoidnost, ona podstiču stvaranje navika koje otežavaju uspostavljanje i održavanje humanih međupolnih odnosa. S obzirom da su današnje žene, pogotovo mlađe, zapljusnute „ženskošovinističkom” literaturom nije ni čudo što imamo veliku krizu braka i nataliteta. Uticaj „ženskošovinističke” literature ne sme se potceniti.

Nekada su humanistički intelektualci s pravom kritikovali „mizoginu” literaturu. Danas bi trebalo da kritikuju „mizandrijsku” literaturu. No, naša inteligencija je uspavana serumom „rodnog” feminizma. Gorenavedena dela – a moglo ih se navesti još – upozoravaju da je krajnje vreme da se probudi iz „rodnofeminističke” narkoze. Jedan od retkih koji je uspeo da ostane trezan usred te „rodnofeminističke” terevenke je Slobodan Antonić o čemu svedoči njegova briljantna knjiga „Iskušenja radikalnog feminizma” (2011). Nadam se da će naša inteligencija početi da razlikuje opravdane feminističke zahteve od feminističkih narcisoidnih kaprica.

Bibliografija

  1. Abrams, Den, „Nokautirani muškarac”, Mono i Manjana, Beograd, 2012.

  2. Amuri, Antonio, „Kako ubiti supruga bez nepotrebnih zašto”, Logos Art, Beograd, 2009.

  3. Amuri, Antonio, „Kako ubiti suprugu i zašto”, Logos Art, Beograd, 2009.

  4. Antonić, Slobodan, „Iskušenja radikalnog feminizma: moć i granice društvenog inženjeringa”, Službeni glasnik, Beograd, 2011.

5.      Argov, Šeri, „Zašto se muškarci žene kučkama: priručnik za osvajanje njegovog srca”, Laguna, Beograd, 2010.

6.      Argov, Šeri, „Zašto muškarci vole kučke: od nesigurne do devojke iz snova: ženski vodič za teranje po svom u vezi”, Esotheria, Beograd, 2007.

7.      Benk, Melisa, „Ženski vodič za lov i robolov”, Plato books, Beograd, 2001.

  1. Brikner, Paskal, „Moj mužić”, BeoBook, Beograd, 2008.

9.      Vilar, Esther, „Dresirani muškarac”, Dobra knjiga, Novi Banovci, 2004.

  1. Vujica, Alka, „Kritika muškog uma”, Narodna knjiga, Beograd, 2003.

11. Dević, Natalija, „Igra zavođenja”, Laguna, Beograd, 2009.

12. Drakulić, Slavenka, „Smrtni grijesi feminizma”, Znanje, Zagreb, 1984.

13. Jovanović, Nebojša, „O zvocanju i ljubavi”, Beoknjiga, Beograd, 2005.

14. Kerol, Žaklin, „Kako dresirati dečka”, Čigoja štampa, Beograd, 2007.

15. Krejg, Stiven, „Šest muževa koje svaka žena treba da ima: parovi koji se menjaju zajedno – ostaju zajedno”, Mono i Manjana, Beograd, 2012.

16. Let, Keti, „Kako da ubijete svog muža (i ostali korisni saveti za domaćice)”, Laguna, Beograd, 2006.

17. Mančić, Suzana, „Neukrotivo srce”, Alnari, Beograd, 2012.

  1. Millett, Kate, „Sexual Politics”, Doubleday, New York, 1970.

  2. Milojković, Simonida, „Grabljivica 2”, Alo novine, Beograd, 2009.

  3. Milutinović, Sanja Anamari, „Defloracija”, Millennium print, Novi Sad, 2012.

21. Nakamoto, Stiv, „Muškarci su kao ribe: šta svaka žena treba da zna o pecanju muškaraca”, Babun, Beograd; Biblioner, Banja Luka, 2008.

22. Piz, Barbara i Alan, „Zašto muškarci lažu, a žene plaču”, Mono i Manjana; Moć knjige, Beograd, 2003.

23. Pollak, Svetlana i Sanja Petrović, „Emocionalna detoksikacija za sedam dana: priručnik za žene”, Udruženje pisaca „Poeta”, Beograd, 2009.

24. Radusinović, Vesna, „Grešnica”, Laguna, Beograd, 2011.

25. Radusinović, Vesna, „Muškarci su kao čokolada”, Narodna knjiga, Beograd, 2000.

  1. Rebić, Maša, „Devojke iz kraja”, Laguna, Beograd, 2012.

27. Rebić, Maša, „Sponzoruše”, Narodna knjiga, Beograd, 2006.

28. Sagan, Fransoaz, „Muškarac na lancu”, I. P. Book, Zemun; Margo, Novi Beograd, 1996.

29. Salmason, Karen, „Kako dresirati muškarca: kako da za 21 dan ili manje naterate svog čoveka da se pristojno ponaša koristeći tajne profesionalnih trenera pasa”, Narodna knjiga; Poligraf, Beograd, 2002.

30. Setran, Pamela Redmond, „Muškarac za udaju”, Stylos, Novi Sad, 2008.

31. Solanas, Valeri, „Manifest društva za uništavanje muškaraca”, Branko Kukić, Beograd; Umetničko društvo Gradac, Čačak, 2005.

32. Stajn, Megan, „Instant dečko”, Čigoja štampa, Beograd, 2007.

33. Stanković, Simonida, „Grabljivica”, Alo novine, Beograd, 2007.

34. Felon, DŽejn, „Kako otkačiti muškarca”, Evro Giunti, Beograd, 2007.

35. Fridmen, Rori i Kim Barnuin, „Vitka kučka”, Leo commerce, Beograd, 2008.

36. Čans, Rebeka, „Loše devojke”, Alnari, Beograd, 2012.

37. DŽons, Amanda, „101 način da ga zavedeš”, Poligraf, Beograd, 2003.

38. Celzijus, Nives, „Gola istina: autobiografija s grupnim iskustvom”, Alo novine, Beograd; Pemier media, Zagreb, 2008. 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će zajedno sa beogradskim biti raspisani i vanredni parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner