недеља, 18. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > „Мушкомрзачка” литература - клатно је отишло на другу страну
Културна политика

„Мушкомрзачка” литература - клатно је отишло на другу страну

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Ђорђевић   
петак, 08. март 2013.

1. Увод

Значајан број феминисткиња је књижевно образован. У тој скупини феминисткиња превладава тренд трагања за „мизогиним” књижевним делима. Када се оно открије – одмах се о томе обавештава јавност.

Зачетник овог лова на „мизогина” књижевна дела је Кејт Милет (Kate Millett, 1934). Онa је у студији „Сексуална политика” („Sexual Politics”, 1970) анализирала романе неких књижевника – посебно Д. Х. Лоренса, Хенрија Милера и Нормана Мајлера – и указала на њихов „мизогини” подтекст. Од тада је лов на „мизогина” дела постао феминистичка опсесија.

Уопште узев, феминистичка борба против „мизогиније” је успела. Данашњи мушки писци су увелико свесни феминистичког лова на „мизогина” дела па прибегавају аутоцензури – самосвесном избацивању свега што би и најмање могло да личи на „мизогинију”. Започета борба у „другом таласу” феминизма (грубо говорећи од 70-их година до 90-их година) доживелa је успех: данас су „мизогина” дела реткост.

Али феминистичка борба није се на томе зауставила. У „трећем таласу” феминизма (грубо говорећи од 90-их година до данас) настао је тренд „мушкомрзачке” литературе. Будући да реч мрзим на грчком гласи „мисео” (miseō), а мушкарац „анер” или „анир” (ном. аnēr, ген. andrós), „мушкомрзачка” литература се може звати и „мизандријска” литература. Будући да распирује женски шовинизам, може се звати и „женскошовинистичка” литература.

2. Примери „мушкомрзачке” књижевности

Колико је мени познато, прва која је код нас почела да пише „мушкомрзачке” текстове била је хрватска феминисткиња Славенка Дракулић. Један њен чланак, касније објављен у књизи „Смртни гријеси феминизма” (1984), носи наслов „Како згужвати мушкарца”. Није реч о томе како „згужвати”, него како завести мушкарца, и то не из материјалне користи (то је класично искоришћавање), него из чистог задовољства. Иако ауторка појаву више описује, него што је препоручује, њени ставови су ипак јасни: жене треба да гледају себе и своје интересе, а о мушкарчевим интересима не треба да брину. По овом „женскоцентричном” ставу, жене треба да буду егоцентичне и да се не се брину за последице таквог става. А последице су катастрофалне.

Роман француске књижевнице Франсоаз Саган (Françoise Sagan) „La laisse” (1991) наши издавачи, имајући у виду „мушкомрзачку” атмосферу која се полако стварала, превели су као „Мушкарац на ланцу” (1996). Могу замислити реакције феминисткиња када би једна књига носила наслов „Жена на ланцу”. Сигуран сам да би је одмах прогласили за „мизогину”! А када се распирује потцењивање и омаловажавање мушкараца нико не протестује!

У Србији 80-их и 90-их ретко су се појављивали „мизандријски” текстови. Али у првој деценији XX века доживели су бум. Постало је модерно објављивати романе који вређају и потцењују мушкараце.

Један од романа „женскоцентричног” жанра је и „Мушкарац је као чоколада” (2000). У њему се не вређа мушкарац, али се представља као млакоња. Приказивање мушкарца у „родно” обрнутим улогама је омиљени књижевни поступак „еманципаторских” списатељица.

Слично обртање традиционалних „родних” улога налазимо и у роману „Женски водич за лов и риболов” (2001). По овом роману, не „лове” мушкарци жене, него обрнуто. Колико је тај реверзибилитет у „родним” улогама срећан експеримент види се по стању брака и наталитета: потпуна катастрофа!

У Србији је објављен и роман хрватске књижевнице Алке Вујице „Критика мушког ума” (2003). Претпостављам да има пуно разлога да се критикује мушки ум. Али претпостављам и то да би феминисткиње жестоко реаговале када би се појавио роман „Критика женског ума”. Сигурно би га прогласили „мизогиним”, „андроцентричним” и „фалоцентричним”. Али када имамо роман чији је наслов „мушкомрзачки” то никоме не смета.

Oбјављен је и роман „Дресирани мушкарац” (2004). Можете ли замислити реакције феминисткиња када би се појавио роман „Дресирана жена”? Не брините! Нема шансе да се такав роман појави!

Један од многобројних „мушкомрзачких” романа је и  „Како да убијете свог мужа (и остали корисни савети за домаћице)” (2006). Можете ли да замислите реакције феминисткиња када би се појавио роман „Како да убијете своју супругу (и остали корисни савети за домаћине)”?

У „мушкомрзачки” жанр може да се уброји и роман „Како откачити мушкарца” (2007). Можете ли претпоставити реакције феминисткиња када би се појавио роман „Како откачити жену”? Одмах би га прогласили „мизогиним”. А на наслов управо поменутог романа нема никаког протеста.

Популарна култура нуди младим девојкама роман „Инстант дечко” (2007). Када би се појавио роман „Инстант девојка” одмах би био проглашен за најновији вид позива на искоришћавање жена. Нисам приметио да икоме смета када се младићи третирају као потрошна, „инстант” роба. Сви ти романи женама, поготово младим, отворено препоручују манипулативност.

Један од новијих романа „мушкомрзачког” носи наслов „Како дресирати дечка” (2007). Чини се да је дресура омиљена метафора „мушкомрзачког” жанра. Могу замислити какву би реакцију изазвао роман под насловом „Како дресирати девојку”!

Недавно је издат и роман „Мој мужић” (2008), чиме се свесно деградира и омаловажава муж.

Колико су наши издавачи склони да повлађују ниском женском читалачком укусу види се и по томе што је издавач романа „Мушкарац за удају” (2008) нашао за сходно да књигу рекламира отвореним позивом на манипулативност: „Воли га, остави га, врати га…” Овакви савети не откривају патријархалну средину, него средину у којој се прихвата и чак подстиче женска манипулативност.

Један од новијих примера „мушкомрзачког” жанра је и роман „Како убити супруга без непотребних зашто” (2009). Истини за вољу, аутор тог романа, Aнтионио Амури, написао је и роман „Како убити супругу и зашто” (2009). Ипак, и ту постоји суптилна, али индикативна разлика: док за за убиство супруге (жене) настоје пронаћи разлози („зашто”), за убиство супруга (мужа) не траже се, као да је то нешто што се сáмо по себи подразумева („без непотребних зашто”).

Један од новијих романа „мушкомрзачког” жанра носи наслов „Игра завођења” (2009). Уз роман су дата и „Упутства за употребу мушкараца”. Она говоре о томе које су добре и лоше стране веза са: старијим мушкарцем, ожењеним, самцем, заводником, уметником, тајкуном, политичаром, боемом, спортистом… С обзиром да се савремене жене уче како да „заводе” и „употребе” мушкарце није ни чудо што смо сведоци катастрофе у успостављању нормалних међуполних односа.

Један од најновијих романа „мушкомрзачког” жанра носи наслов „Лоше девојке” (2012). Будући да се младе жене васпитавају да буду „лоше”, није чудо што имамо општу кризу на пољу успостављања квалитетних веза и бракова.

Типично „женскошовинистичку” агенду има и роман „Нокаутирани мушкарац” (2012). У њему се истиче да су жене боље од мушкарца у свему. Будући да се савремене девојке напајају нарцисоидном „женскошовинистичком” литературом није ни чудо што имамо кризу брака и породице.

3. „Љубавни роман”

Већина наведених романа припада жанру „љубавног романа” или „женског романа”. Књиге тог жанра преплавиле су полице наших књижара. Очекивало би се да о тој упадној појави постоји озбиљна студија. Колико је мени познато, тако нешто не постоји. Постоји бар два разлога за то. Први је снобизам: наши интелектуалци сматрају да је тај жанр недостојан њихових „узвишених умова”. Други је идејно-политички: наши интелектуалци страхују да би се – на дај Боже! – могли замерити феминисткињама. Због снобизма и страха они опортунистички заобилазе тему „љубавног романа”. Требало би написати студију која би феномен „љубавног романа” осветлила са комерцијалног, књижевног, етичког, психолошог, антрополошког, етнолошког и педагошког аспекта.

Док се наша интелигенција не пробуди из „роднофеминистичке” анестезије, закључимо прелиминарно да је тај жанр погубан за успешне односе међу половима. Да би се младе девојке индоктринирале против мушкараца побринуо се један поджанр „љубавног романа” – „чик лит”.

4. „Чик лит”

Један поджанр „женског романа” зове се „чик лит” (chik lit), што дословно значи „литература за пилaд”. То је заправо лака литература за девојке, које се у енглеском сленгу зову пилад – „чикс” (chiks). Без обзира што је реч о романима за разоноду, без озбиљних књижевних претензија, њихов утицај не сме сe потценити. Дела те врсте су често утицајнија него дела „озбиљне” књижевности. Девојке такву литературу „гутају”. А њихов утицај на морал је поражавајући: ти романи уче девојке да младиће третирају као покусне куниће које треба завести и искористити.

Резултати „мушкомрзачких” романа осећају се на сваком кораку жене према мушкарцима све више исказују претерану захтевност, размаженост, арогантност, надменост и охолост. Поред систематске феминистичке „женскоцентричне” литературе није ни чудо што код нас царују многе социопатологије: раставе бракова, „бела куга”, побачаји, беженство…

5. „Мушкомрзачки” поп сајк

„Мушкомрзачка” литаратура није ограничена само на „љубавни роман”, него је распрострањена и међу делима разних других жанрова. Посебно је распрострањена у делима популарне психологије, која се у енглеском сленгу зове „поп сајк” (pop psych).

Најкарактеристичније „мушкомрзачко” дело тог жанра носи наслов „Како дресирати мушкарца” (2002). Још је индикативнији поднаслов: „Како да за 21 дан или мање натерате свог човека да се пристојно понаша користећи тајне професионалних тренера паса”. Није се могло јасније изразити „мушкомрзилаштво”.

На насловној страни књиге „Зашто мушкарци лажу, а жене плачу” (2003) обавештени смо да књига пружа савете о томе „како испећи мушкарца на тихој ватри”. Шта рећи о тој огољено „мушкомрзачкој” метафори? Можда само то да она представља – вероватно ради боље продаје – невероватно подилажење ниском „женскошовинистичком” укусу многих савремених жена.

Дело „101 начин да га заведеш” (2003) може да симболише „женскошовинистички” жанр. Мушкарци и жене су се увек удварали једни другима. У томе нема ничег зазорног. Али сада се женама не препоручује уобичајени шарм и кокетност, а још мање викторијанска уздржаност, чедност и смерност, него огољено „завођење”. Тешко да „завођење” може да води ка хуманим и успешним међуполним односима.

Kод нас je објављен и класик милитантног феминизма „Манифест друштва за уништавање мушкараца” (2005). Та књига, као и многе друге, подстиче жене на неповерење, чак и мржњу према мушкарцима. Његова ауторка је проститутка, па се вероватно том чињеницом може објаснити њен антимушки „Sturm und Drang”.

Писци и издавачи на тржиште све више избацују књиге из популарне психологије које девојкама безочно препоручују „мушкомрзилаштво”. Тако је нпр. женски часопис „Сигурна и своја” (јул 2008) напомиње да књига „О звоцању и љубави” (2005) говори о „седам мушких смртних грехова, десет великих женских истина и заповести, мушким глупостима изреченим женама” (стр. 32). Дакле, оно што мушкарац учини је одмах „смртни грех”, а што каже „глупост”. А оно што жена каже је аксиоматски „истина” и „заповест”. Где је ту осећај за објективност? Пред нама је огољена „женскошовинистичка” пристрасност.

Немали број књига подстичу девојке на нарцисоидност. Књига „Зашто мушкарци воле кучке” (2007) Шери Аргов носи поднаслов: „Од несигурне до девојке из снова: женски водич за терање по свом у вези”. Ниједан међуполни однос, па ни брачни, не може да опстане уколико један од партнера „тера по свом”. Тај поднаслов не потиче од америчких изавача, него од српских, што сугерише да је српска средина заправо „женскошовинистичкија” него америчка.

Некада су родитељи учили своју женску децу да не буду дроље, „кучке”, јер ће им се то кад-тад осветити. Савремена популарна психологија учи их да буду управо то. Све више се штампају приручници за „кучке”. Једно од дела тог „кучкиног” жанра гласи: „Витка кучка” (2008). Иако је у књизи нагласак на мршављењу, што је опет један вид манупулативности, сâм вулгаризам у наслову указује на то да женска нарцисоидна манипулативност све више постаје друштвена норма, а све мање друштвена аберација.

Женску манипулативност препоручује и књига „Мушкарци су као рибе” (2008). То је један у низу женских „риболовачких” приручника. Да не буде неизвесности у погледу садржаја књиге побринуо се поднаслов: „Шта свака жена треба да зна о пецању мушкараца”. Оно што овај „риболовачки” поджанр карактерише јесте његово огољено преокретање традиционалних полних улога. Традиционално, мушкарац је тај који се сматра „ловцем”. Мушкарци, и поред свих упозорења, често у уличном сленгу жене називају „рибама”. Али модерне „психолошкиње” управо њих проглашавају ловином („рибама”). Популарна психологија чини управо оно што јој предлаже „родни” феминизам: преокреће „родне” улоге. Последице те неприродне „родне револуције” видимо на сваком кораку: расте број особа у невољном целибату и растављених, а и они који су у браку све више су изложени опасностима брачног бродолома.

Допринос „мушкомрзачком” жанру дају и домаће ауторке. Светлана Полак (S. Pollak) и Сања Петровић написале су дело „Емоционална детоксикација за седам дана” (2009). Кључна реч у наслову је „детоксикација”. Она у себи садржи реч токсин – отров. А тај отров је – мушкарац! У књизи се мушкарац стално потцењује и ниподаштава, а жена уздиже и хвали. Тако нпр. у тој брошури стоји: „Мушкарца добро опрати, остругати и пет минута бланширати у топлој води (у зависности од жилавости може и дуже). Затим, добро га оцедити и пустити да се охлади” (стр. 70). Један од наслова те брошуре гласи: „Крмак са одстрањеним папцима, са вином и броколијем” (стр. 71). Наравно, тај „крмак је – мушкарац”! Други наслов гласи: „Дебил на роштиљу” (стр. 73). Наравно, тај „дебил” је – мушкарац! А како ауторке пишу о женама? По њима, жене су „припаднице најфиније феле на овој планети, а и шире”; оне су „ретки истанчани предмети племенита и истанчана мириса и укуса” (стр. 42). Њима се ауторке обраћају узносито: „Драге, најфиније и најплеменитије даме” (стр. 76). Ово дело је огољено „женскошовинистичко”. Разлога за распрострањеност „женскошовинистичких” дела има много, а један је и тај што је лезбејски феминизам доминантна сила у данашњем феминизму.

Шери Аргов је написала књигу „Зашто се мушкарци жене кучкама: женски приручник за освајање његовог срца” (2010) и тиме потврдила своју репутацију водеће списатељице „кучкиног” жанра. Но, „кучкин” жанр је деструктиван по међуполне односе: ниједна љубавна веза, а камоли брак не може да потраје уколико се жена понаша као „кучка” како то врла ауторка препоручује. Уколико послушамо ову психолошкињу имамо сигуран рецепт за неспех у остваривању успешне везе.

Jeдан мушки писац, Стивен Крејг, написао је књигу индикативног наслова „Шест мушкараца које свака жена треба да има” (2012). Будући да је у делу реч о променама у брачном животу, а не о „полиандрији”, аутор је дело могао да назове и „Шест жена које сваки мушкарац треба да има”. Аутор је то свесно избегао да би се лишио могућности да буде оптужен за: „сексизам”, „мизогинију”, „андроцентризам”, „патријархалност”… Он се побринуо да наслов буде из идеолошких, а и комерцијалних разлога „женскоцентричан”. Дела и других мушкараца имају тенденцију да конвергирају женском укусу.

6. „Женски курвински роман”

Феминисткиње су мушким ауторима утерале страх у кости: они живе под сталном претњом да буду оптужени да заговарају: „насиље” над женама, њихову „објектификацију”, „постварење”, „опредмећење”, „сексизам”, „мачизам”, „мизогинију”, „полигамију”, „фалоцентризам”, „патријархалност”… Живећи под тим феминистичким Дамокловим мачем, они о мушким сексуалним потребама пишу све обазривије, чедније, невиније, пуританскије. Са друге стране, женски аутори, као део своје свете феминистичке дужности да „еманципују” жене, о женским сексуалним потребама пишу све отвореније, бестидније, агресивније. Као кулминација тог тренда настао је „женски курвински роман”. Неки романи тог „курвинског” жанра су: „Спонзоруше” (2006), „Грабљивица” (2007), „Гола истина” (2008), „Грабљивица 2” (2009), „Грешница” (2011), „Девојке из краја” (2012), „Дефлорација” (2012) и „Неукротиво срце” (2012). У њима се отворено препоручује женска сексуална похотност и то не толико због уживања колико због манипулације мушкарцима.

7. „Женскошовинистичка” култура, законодавство и просвета

„Женскошовинистички” тренд није ограничен само на белетристику и популарну психологију, него је присутан и у другим медијима популарне културе: новинама, часописима, филмовима, ТВ серијама, позоришним представама, „РС” игрицама… Још је горе то што је „мушкомрзилаштво” постало део законодавства. Данашње законодавство готово у потпуности спроводи агенду „родног” феминизма. „Родни” феминизам се декларативно залаже за равноправност, а фактички за женску привилегованост. Стога је синтагма „родна равноправност” оксиморон, contradictio in adjecto. Наравно, логистичку подршку „роднофеминистичким” културтрегерима и законодавцима дају предавачице „родних студија” на универзитетима. А негативне последице тог удруженог феминистичког подухвата (јoint feminist enterprise) осећају се на сваком кораку.

8. Закључак

У феминизму „другог таласа” (грубо говорећи од 70-их до 90-их година) успостављен је узус лова на „мизогина” дела. Критиковати жене, макар и најмање, постало је „политички некоректно” („politically incorrect”). Свесни тога, аутори, поготово мушки, почели су да се клоне и најмањег негативног писања о женама.

У феминизму „трећег таласа” (грубо говорећи од 90-их година до данас) успостављен је јак тренд „мизандријске” литературе. Она сугерише да мушкарца треба: „згужвати”, држати „на ланцу”, „критиковати”, „дресирати”, „убити”, „откачити”, „оставити”, „употребити”, „нокаутирати”, „натерати”, „испећи”, „завести”, „уништити”, „упецати”, „опрати”, „остругати”, „бланширати”, „оцедити”, „охладити”… У њој се мушкарац блазирано пореди са: „псом”, „рибом”, „крмком”, „дебилом”, „токсином”… Она женама безочно препоручује да буду: „лоше”, „кучке”, „спонзоруше”, „грабљивице”, „грешнице”… да „заводе”, „терају по свом”… Поплаву те нарцисоидне „женскошовинистичке” литературе не треба посматрати само као пуко снисхођење ниском женском читалачком укусу, него и као до екстрема доведену идеологију женског „ослобођења”.

„Женскошовинистичка” дела су по правилу интелектуално и естетски безвредна. Штавише, она су ментално и морално загађујућа. Распирујући женску нарцисоидност, она подстичу стварање навика које отежавају успостављање и одржавање хуманих међуполних односа. С обзиром да су данашње жене, поготово млађе, запљуснуте „женскошовинистичком” литературом није ни чудо што имамо велику кризу брака и наталитета. Утицај „женскошовинистичке” литературе не сме се потценити.

Некада су хуманистички интелектуалци с правом критиковали „мизогину” литературу. Данас би требало да критикују „мизандријску” литературу. Но, наша интелигенција је успавана серумом „родног” феминизма. Горенаведена дела – а могло их се навести још – упозоравају да је крајње време да се пробуди из „роднофеминистичке” наркозе. Један од ретких који је успео да остане трезан усред те „роднофеминистичке” теревенке је Слободан Антонић о чему сведочи његова бриљантна књига „Искушења радикалног феминизма” (2011). Надам се да ће наша интелигенција почети да разликује оправдане феминистичке захтеве од феминистичких нарцисоидних каприца.

Библиографија

  1. Абрамс, Ден, „Нокаутирани мушкарац”, Моно и Мањана, Београд, 2012.

  2. Aмури, Антонио, „Како убити супруга без непотребних зашто”, Логос Арт, Београд, 2009.

  3. Амури, Антонио, „Како убити супругу и зашто”, Логос Арт, Београд, 2009.

  4. Aнтонић, Слободан, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, Службени гласник, Београд, 2011.

5.      Аргов, Шери, „Зашто се мушкарци жене кучкама: приручник за освајање његовог срца”, Лагуна, Београд, 2010.

6.      Аргов, Шери, „Зашто мушкарци воле кучке: од несигурне до девојке из снова: женски водич за терање по свом у вези”, Esotheria, Београд, 2007.

7.      Бенк, Meлиса, „Женски водич за лов и роболов”, Plato books, Београд, 2001.

  1. Брикнер, Паскал, „Мој мужић”, BeoBook, Београд, 2008.

9.      Vilar, Еsther, „Дресирани мушкарац”, Добра књига, Нови Бановци, 2004.

  1. Вујица, Алка, „Критика мушког ума”, Народна књига, Београд, 2003.

11. Девић, Наталија, „Игра завођења”, Лагуна, Београд, 2009.

12. Дракулић, Славенка, „Смртни гријеси феминизма”, Знање, Загреб, 1984.

13. Јовановић, Небојша, „О звоцању и љубави”, Беокњига, Београд, 2005.

14. Керол, Жаклин, „Како дресирати дечка”, Чигоја штампа, Београд, 2007.

15. Крејг, Стивен, „Шест мужева које свака жена треба да има: парови кoји се мењају заједно – остају заједно”, Моно и Мањана, Београд, 2012.

16. Лет, Кети, „Како да убијете свог мужа (и остали корисни савети за домаћице)”, Лагуна, Београд, 2006.

17. Манчић, Сузана, „Неукротиво срце”, Алнари, Београд, 2012.

  1. Мillett, Kate, „Sexual Politics”, Doubleday, New York, 1970.

  2. Милојковић, Симонида, „Грабљивица 2”, Ало новине, Београд, 2009.

  3. Милутиновић, Сања Анамари, „Дефлорација”, Millennium print, Нови Сад, 2012.

21. Накамото, Стив, „Мушкарци су као рибе: шта свака жена треба да зна о пецању мушкараца”, Бабун, Београд; Библионер, Бања Лука, 2008.

22. Пиз, Барбара и Алан, „Зашто мушкарци лажу, а жене плачу”, Моно и Мањана; Моћ књиге, Београд, 2003.

23. Pollak, Светлана и Сања Петровић, „Емоционална детоксикација за седам дана: приручник за жене”, Удружење писаца „Поета”, Београд, 2009.

24. Радусиновић, Весна, „Грешница”, Лагуна, Београд, 2011.

25. Радусиновић, Весна, „Мушкарци су као чоколада”, Народна књига, Београд, 2000.

  1. Ребић, Маша, „Девојке из краја”, Лагуна, Београд, 2012.

27. Ребић, Маша, „Спонзоруше”, Народна књига, Београд, 2006.

28. Саган, Франсоаз, „Мушкарац на ланцу”, I. P. Book, Земун; Марго, Нови Београд, 1996.

29. Салмасон, Карен, „Како дресирати мушкарца: како да за 21 дан или мање натерате свог човека да се пристојно понаша користећи тајне професионалних тренера паса”, Народна књига; Полиграф, Београд, 2002.

30. Сетран, Памела Редмонд, „Мушкарац за удају”, Stylos, Нови Сад, 2008.

31. Соланас, Валери, „Манифест друштва за уништавање мушкараца”, Бранко Кукић, Београд; Уметничко друштво Градац, Чачак, 2005.

32. Стајн, Меган, „Инстант дечко”, Чигоја штампа, Београд, 2007.

33. Станковић, Симонида, „Грабљивица”, Ало новине, Београд, 2007.

34. Фелон, Џејн, „Како откачити мушкарца”, Евро Giunti, Београд, 2007.

35. Фридмен, Рори и Ким Барнуин, „Витка кучка”, Leo commerce, Београд, 2008.

36. Чанс, Ребека, „Лоше девојке”, Алнари, Београд, 2012.

37. Џонс, Аманда, „101 начин да га заведеш”, Полиграф, Београд, 2003.

38. Целзијус, Нивес, „Гола истина: аутобиографија с групним искуством”, Ало новине, Београд; Pemier media, Загреб, 2008. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер