понедељак, 23. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Хрватски језички национализам - име је битно
Културна политика

Хрватски језички национализам - име је битно

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Ђорђевић   
четвртак, 24. јануар 2013.

1. Увод

На Западу је уобичајено да се за распад СФРЈ оптужује српски национализам. Мислим да је потребно да прође неки довољно дуг временски период (нпр. један век) да би неки непристрасан западни историчар могао да утврди оно што је од почетка заправо било очигледно, али што је због пропаганде заташкивано: за распад СФРЈ одговорне су католичке нације – Хрвати и Словенци.

Доказа за гореизречену тврдњу је безброј. Један од њих је владавина хрватског језичког национализма. У Хрватској готово да нема установе која нема етничку ознаку („Хрватски”). У Србији готово да нема оне која га има („Српски”).

2. Између два светска рата (1918-1941)

Између два светска рата све водеће политичке странке Хрвата емфатично су носиле национални предзнак: Хрватска сељачка странка, Хрватска тежачка странка, Хрватска заједница и Хрватска странка права. Најважнија странка Хрвата, Хрватска сељачка странка два пута је мењала име. Основана је 1904. под називом Хрватска пучка сељачка странка, али се 1920. у инат монархистичком Београду преименовала у Хрватску републиканску сељачку странку. Нагодивши се привремено са двором, напустила је придев „републиканска” и постала Хрватска сељачка странка (1925). При свим тим променама назива она није напуштала свој национални предзнак.

И Словенци су поседовали јаку националну свест. Ни они се нису одрицали свог националног имена. Њихова водећа странка тог периода била је Словенска људска странка. И муслимани су имали своју национално-верску станку: Југословенску муслиманску организацију. Чак су и Турци имали националну странку: Националну турску организацију.

Само Срби тада нису имали странку са националним предзнаком. Истина, на изборима 1920. учествовала је Српска народна организација, али она је била толико минорна да није добила ниједан мандат. Срби су у том периоду (а и касније) били веома анационални. Странке које су окупљале већину Срба (Демократска странка, Народна радикална странка, Земљораднички савез) нису носиле национални предзнак. После завођења диктатуре (1929), Срби су приступали формирању разних станака, али такође без националног предзнака. Те странке су: Југословенска радикално-сељачка демократија (1931), односно Југословенска национална странка (1933), Југословенска народна странка (1934) и Југословенска радикална заједница (1935).

Не само да су Срби склони одсуству националног именовања, него и поделама. Хрвати нису. Док су Хрвати између два светска рата били чврсто окупљени око својих националних странака, првенствено око ХПСС/ХРСС/ХСС, Срби су били подељени и завађени. Првенствено су били подељени на демократе и радикале. Лоше стање међу Србима постало је још горе када се један део демократа одвојио у Самосталну демократску странку (1924) и прешао на страну Хрвата оформивши са ХСС-ом Сељачко-демократску коалицију (1927). Ова српска разједињеност посебно се штетном показала 1939. приликом националног разграничавања. Док су Хрвати, предвођени Влатком Мачеком, били јединствени у погледу својих захтева, Срби су били разједињени и расцепкани, па је и резултат тих преговора био доста поразан по Србе. Створена Бановина Хрватска (26. августа 1936) готово у свему је удовољавала хрватским захтевима, а Срби су остали разједињени у много бановина и са нејединственим политичким програмима.

3. После обнове вишестраначја (1990)

После обнове вишестраначја у последњој деценији XX века ситуација се поновила: Срби су се делили и занемаривали свој национални идентитет, а Хрвати били јединствени и национално искључиви. То се види и по називима њихових политичких странка.

Током распада СФРЈ у Хрватској је на власти била Хрватска демократска заједница (HDZ) – странка са емфатично националним предзнаком. У Србији је на власти била Социјалистичка партија Србије (СПС) – странка чији назив не сугерише националну искључивост. Осим тога, идеолошке ознаке су различите. Назив „демократска”, који се налазио у називу владајуће странке у Хрватској, сугерисао је модерност и промене. Насупрот томе, назив „социјалистичка”, који се налазио у називу владајуће странке у Србији, сугерисао је конзервативност и традиционалност. Са аспекта пропаганде, назив хрватске странке био је много бољи: више је одговарао укусу Запада који још увек патио од антикомунистичких предрасуда. У стварности, ХДЗ није била нимало демократичнија од СПС. Заправо, била је национално искључивија.

Осим тога, назив „заједница”, који се налазио у називу водеће хрватске странке, сугерисао је да то није само једна странка, већ општехрватски покрет. Назив „партија”, који се налазио у називу водеће српске странке, сугерисао је комунистичку и класну ексклузувност. У сваком случају, избор назива странке код Хрвата био је много политички мудрији и опортунији.

У Србији је после СПС (2000) на власт дошла политичка групација такође без националног назива: Демократска опозиција Србије (ДОС). Назив ове коалиције сугерисао је да је то опозиција свих грађана Србије, а не само Срба. У језгру ове коалиције била је Демократска странка (ДС) – странка без икакве националне ознаке. Она је и данас једна од најважнијих политичких станака.

Срби имају веома слабу националну свест, а Хрвати веома јаку. О томе сведоче и називи парламентарних странака у Србији и Хрватској. Међу парламентарним станкама у Хрватској доминирају оне које емфатично носе национални предзнак: Хрватска демократска заједница (HDZ), Хрватска народна странка (HNS), Хрватска сељачка странка (HSS) Хрватска социјално либерална странка (HSLS), Хрватска странка права (HSP), Хрватска странка умировљеника (HSU) и Хрватска демократска странка Славоније и Барање (HDSSB).

У Србији су ретке странке које носе национални предзнак. Међу те изузетке спадају: Српски покрет обнове (СПО), Српска радикална странка (СРС) и од ње (од септембра 2008) одвојена Српска напредна странка (СНС). Главна карактеристика ових странака јесте та да су увек биле у опозицији или мањински партнер у влади. Ниједна од њих није била владајућа све до најновијих избора (мај 2012). Заправо и данас у Скупштини Србије доминирају странке анационалне оријентације и назива (ДС, СПС, ЛДП, УРС, ПУПС). Ове чињенице, као и друге, јасно указују да је у Хрватској национализам владајући дискурс, а да то у Србији није.

4. Суд др Радмила Маројевића

Хрвати су – како је приметио др Радмило Маројевић у „Ћирилици на раскршћу векова” (1991) – „народ са снажном етничком самосвешћу” (стр. 59). Исти аутор је с правом додао да се Срби одликују „веома слабом етничком самосвешћу” (стр. 60). Разлози за ту појаву су сложени, али се углавном своде на изразито негативне последице које је по српску националну свест имао период комунистичке диктатуре. Док је за све друге југословенске народе титоизам представљао период јачања националне свести, за Србе је он представљао период гушења националне свести. Од негативних последица титоизма Срби се још нису опоравили.

5. „Југо-махнитање”

Мало институција је у Хрватској за време титоизма носило југословенско име. Међу те изузетке спада „Југославенска академија знаности и умјетности” (JAZU). Али чим је ХДЗ дошао на власт (1990), одмах је назив промењен у „Хрватску академију знаности и умјетности” (HAZU) (1991).

У Србији аналогних промена није било. Иако се СФРЈ распала у Србији је и даље постојала „Југословенска народна армија” (ЈНА), касније „Војска Југославије” (ВЈ), „Народна банка Југославије” (НБЈ), „Југословенске железнице” (ЈЖ) итд. Чак се и држава до 2003. звала Југославија.

Чак и данас, више од две деценије после распада СФРЈ, неке институције у Србији имају југословенски назив. Срби још лете „Југословенским аеротранспортом” (ЈАТ Аirwais), још гледају представе у „Југословенском драмском позоришту” и још се обавештавају од „Телеграфске агенције нове Југославије” (ТАНЈУГ). Такви реликти југословенства у Хрватској су незамисливи.

У Србији и многе привредне организације носe префикс „југо”: „Југоалат” (Нови Сад), „Jугоинвест” (Крагујевац), „Југолаб” (Нови Сад), „Југо-Монт” (Нови Сад), „Југоремедија” (Зрењанин), „Југохемија” (Београд) итд. Taквo „југо-махнитање” незамисливo је у Хрватској.

6. Хрватски језички пуризам

Док у Србији царује национална апатија, чак „југо-махнитање”, у Хрватској неприкосновено царује језички национализам. Он је уочљив и у јаком језичком пуризму.

Док су Срби по питању језика веома толерантни, до границе самопорицања, Хрвати су ватрени језички пуританци. Срби сасвим нормално користе интернационализме (нпр. авион, директор, машина, фабрика, фронт, фудбал, школа итд.), Хрвати их по правилу замењују „славенизмима” (нпр. зракоплов, равнатељ, строј, бојиште, творница, ногомет, училиште итд.). Чистећи „хрватски” језик од интернационализама, Хрвати фактички чисте српски језик од интернационализама. Хрвати су највећи чистачи српској језика у повести.

7. „Хрватски ја волим”

О хрватском језичком национализму сведочи и чињеница да у Хрватској деца уче свој језик из уџбеника „Хрватски ја волим”. На страну чињеница да је тај језик само једна варијанта српског језика. Оно што је битно јесте то да се деца од малих ногу уче да свој језик називају хрватским именом. А код нас излази језикословни часопис „Наш језик”. И сада ви погађајте који је то језик? Разлика у приступима је очигледна.

8. Земљописно називље

Хрватски јазички национализам је видљив и у наглашеном националном именовању географских појмова. Тако нпр. Хрвати говоре о „Хрватском подунављу” (источна Славонија) и о „Хрватском приморју” (Далмација). У Србији влада толики језички анационализам да ретко ко Војводину назива Северном Србијом. Име је битно. Није свеједно.

9. Све је „Хрватски”

Готово да нема појаве коју Хрвати не ките националним предзанком. Тако они радо говоре о „хрватским бранитељима”, „хрватским драговољцима”, „хрватским мученицима” итд. Не само да је новинарски речник у Хрватској запљуснут придевом „хрватски”, већ је то и научни и друштвено-политички.

У Хрватској готово свака институција носи придев „хрватски”. У Србији је нaционално именовање институција права реткост. Док у Србији постоји „Национална служба за запошљавање” (НСЗ), у Хрватској постоји „Хрватски завод за запошљавање” (HZZ). Национална одредница у Србији није споменута, а у Хрватској је наглашена. Док у Србији постоји „Републички завод за статистику” (РЗС), у Хрватској постоји „Хрватски завод за статистику” (HZS). Ни у овом случају национална одредница у Србији није споменута, а у Хрватској је јасно изражена.

Хрвати своје институције по правилу именују тако што на прво место стављају поименичени придев „Хрватски”. Срби своје институције по правилу именују тако да се у њима не појављује национално име. А када се и појављује то је обично тако што се на крају назива институције ставља назив државе у генитиву („Србије”).

Срби имају „Ватерполо савез Србије” (ВСС), а Хрвати „Хрватски ватерполо савез” (HVS). Срби имају „Електропривреду Србије” (ЕПС), а Хрвати „Хрватску електропривреду” (HEP). Срби имају „Железницу Србије” (ЖС), а Хрвати „Хрватску жељезницу” (HŽ). Срби имају „Народну банку Србије” (НБС), а Хрвати „Хрватску народну банку” (NHB). Срби имају „Фудбалски савез Србије” (ФСС), а Хрвати „Хрватски ногометни савез” (HNS). Срби имају „Олимпијски комитет Србије” (ОКС), а Хрвати „Хрватски олимпијски одбор” (HOO). Срби имају „Историјски музеј Србије” (ИМС), а Хрвати „Хрватски повијесни музеј” (HPM). Срби имају „Радио-телевизију Србије” (РТС), а Хрвати „Хрватску радиотелевизију” (HRT). Срби имају „Телеком Србија” (ТС), а Хрвати „Хрватски телеком” (HT). Срби имају „Удружење књижевника Србије” (УКС), а Хрвати „Удружење хрватских књижевника” (UHK). Срби имају „Црвени крст Србије” (ЦКС), а Хрвати „Хрватски црвени криж” (HCK).

Хрвати су свесни да је назив битан. Стога у Хрватској постоји: „Хрватска академија знаности и умјетности”, „Хрватски ауто клуб”, „Хрватске аутоцесте”, „Хрватско биоетичко друштво”, „Хрватска бискупска конференција”, „Хрватске воде”, „Хрватско војно училиште”, „Хрватска господарска комора”, „Хрватско друштво ликовних умјетности”, „Хрватски завод за заштиту здравља”, „Хрватски завод за здравствено осигурање”, „Хрватски завод за јавно здравство”, „Хрватски завод за мировинско осигурање”, „Хрватски завод за пољопривредну савјетодавну службу”, „Хрватски завод за токсикологију и антидопинг”, „Хрватски завод за трансфузијску медицину”, „Хрватска извјештајна новинска агенција”, „Хрватски католички радио”, „Хрватска копнена војска”, „Хрватски кинолошки савез”, „Хрватска лутрија”, „Хрватска ногометна лига”, „Хрватска обртничка комора”, „Хрватски олимпијски центар”, „Хрватско планинарско друштво”, „Хрватски планинарски савез”, „Хрватски популацијски покрет”, „Хрватска пошта и телекомуникације”, „Хрватска поштанска банка”, „Хрватско пчеларско друштво”, „Хрватска ратна морнарица”, „Хрватски ронилачки савез”, „Хрватска свеучилишна наклада”, „Хрватска стамбена штедионица”, „Хрватско сточарско селекцијски центар”, „Хрватске студије”, „Хрватске телекомуникације”, „Хрватска туристичка заједница”, „Хрватско филателистичко друштво”, „Хрватско филолошко друштво”, „Хрватски фонд за приватизацију”, „Хрватске шуме” итд. Помамно стављање хрватског имена испред готово сваке институције јасно сведочи о владавини хрватског језичког национализма.

Језички национализам није одлика Срба. То се види и по томе што у Србији готово не постоји установа која носи национални предзнак. У мали број изузетака спадају: „Српска академија наука и уметности” (САНУ), „Српска књижевна задруга” (СКЗ), „Српско народно позориште” (СНП) и „Српска православна црква” (СПЦ). У свим тим случајевима реч је о институцијама које су настале пре Другог светског рата и које су неким чудом преживеле комунистичку „сечу кнезова”.

10. Српски језички анационализам

Мали број установа се усуђује да истакне српско национално име. Недавно је „Социолошко друштво Србије” (СДС) преименовано у „Српско социолошко друштво” (ССД). Та промена је добродошла, али је нажалост ретка.

Комунистичка борба против српства, под кринком борбе против „српског национализма”, учинила је своје: мало институција данас у Србији носи српско име. Сличан је случај и са странкама. Од првих вишестраначких избора у Србији (1990) до најновијих (маја 2012), на власти никада није била странка са српским предзнаком. Тек после најновијих избора (маја 2012) на власт je дошла странка са националним предзнаком (СНС), али и она дели власт са странком без националног предзнака (СПС).

11. Резиме

Већ више од једног века у Хрватској влада језички национализам. У Србији он не постоји. Хрватски језички национализам је видљив на више нивоа. Најзначајнији је на нивоу лексике: инсистирању на употреби „исправних” речи. У Србији пуризам на постоји: дозвољена је употреба многих дублета. Хрватски национализам је уочљив и на социокултурном нивоу: скоро свака институција емфатично носи национално име („Хрватски”). У Србији постоји мало аналогних примера (нпр. СПЦ).

Хрватски језички национализам доприноси друштвеној и државној кохезији и интеграцији Хрвата. Одсуство српског језичког национализма доприноси друштвеној и државној дезоријентацији и дезинтеграцији Срба. Тим процесима иду на руку и хрватско једноазбучје (латиница) и српско двоазбучје (ћирилица и латиница). Писмо је битно. Није свеједно.

12. Закључак

Период југословенства, посебно титоистичког, за Хрвате је представљао период јачања националне свести. Хрватска национална свест подгревала је хрватски језички национализам и обрнуто: хрватски језички национализам подгревао је хрватску националну свест.

Период југословенства, посебно титоистичког, за Србе је представљао период умањења националне свести. О том паду сведочи и одсуство језичког национализма код Срба.

Југословенство, посебно титоистичко, Србе је потпуно смутило. Од те идеолошке омаме још се нисмо отрезнили. Jугословенство је пало пре више од 20 година, али та антисрпска идеологија и даље Србијом фактички влада. Ми још нисмо доживели наше „пролеће”. Ми још чекамo на наш препород. Учинимо све да он дође што пре! Један од начина на који можемо томе допринети јесте и тај да се не стидимо српске национaлне припадности, и као појединци и као институције!

P.S. Наравно, читајте „Нову српску политичку мисао” и „Српски културни клуб”. Име је битно. Није свеједно.

Аутор је члан Српског културног клуба

Библиографија

Мaројевић, Радмило, „Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српској етничкој и културној самосвести”, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер