Gej evrovizija u Beogradu

Nedavno je na jednoj televiziji, u nekoj stranoj seriji, prikazan razgovor dvoje ljudi o njihovom muškom poznaniku. Muškarac je devojci izneo sumnju u pogledu seksualne opredeljenosti njihovog drugara, rekavši da je on „gej“, na šta mu je devojka odgovorila da u to ne veruje, jer ovaj nije „toliko napredan“.

Ma kako bizarno i izdvojeno delovao taj dijalog, on i te kako nalazi potvrdu u realnosti. Danas je, naročito u državama Zapada, u modi promovisati seksualne slobode, biti homo ili biseksualac, ili barem – ako neko ima tužnu sudbinu da je u dubini duše „samo“ hetero – boriti se za prava ugrožene gej manjine.

Mediji su najavili dolazak oko 25.000 tzv. gej aktivista na takmičenje za pesmu Evrovizije, koje će se održati krajem maja u Beogradskoj areni. „Jako mnogo ljudi se spremalo da dođe, ali je zbog naše političke situacije dosta toga poremećeno, tako da ne znam koliko će ih zaista doći. Oni koji dođu u Beograd ostaće bar nedelju dana“, rekao je Predrag Azdejković, domaći gej aktivista. Ovakva najava nije prošla bez odgovora. Predstavnici organizacije „Obraz“ obećali su da će ukoliko do toga dođe, „ulice srpskog Beograda biti krvave“ (Gazeta, 10 april). Na internet forumima brojni pojedinci najavili su učešće u takvoj borbi protiv najavljene gej parade, a predstavnici organizatora izjavili su da oni ne učestvuju u njihovom dolasku, pa ne mogu ni da brinu o njihovoj bezbednosti.

Zbog takvih najava udruženje Kvirija centar prosledilo je izjave Mladena Obradovića („Obraz“) i Aleksandra Radoša (PR Evrovizije) zvaničnicima i nacionalnim udruženjima fanova Evrovizije, i istovremeno od policije zatražilo da preventivno uhapsi ekstremiste da bi zaštitili „Paradu ponosa“, kojoj bi oni bili domaćini. Nekoliko dana kasnije, 14 aprila, ovo udruženje pokrenulo je akciju „Ljubav na ulice, huligane u zatvore“. Ne znam šta tačno znači prvi deo tog naslova, ali se apsolutno slažem sa drugim delom, zato što smatram da su huligani pre svega oni koji organizuju takva dešavanja. Svako ko paradira svojom seksualnošću po ulicama je barem isto onoliko huligan koliko i onaj koji ga u tome sprečava. I to ne samo zato što su takvi homoseksualci-egzibicionisti huligani nad moralom, pristojnošću i kulturom. Voditelj Evrosonga Per Sunders je na sajtu Nettavisen izjavio povodom parade u Beogradu kako se nimalo ne plaši. „Pre svega, ovo nije nikakva parada“, rekao je. „Mislim da će se oni uplašiti, i mislim da treba da shvate dokle mogu da idu i da napuste grad pre nego što stignemo.“ Ispada, dakle, da ni homoseksualci nisu bezopasni kad su u većini, i da gej nisu tako „veseli“ kad su u grupi.

Zahtevi koji su izneti u aktuelnoj kampanji Kvirije uglavnom su opšta mesta i nešto što svaki građanin može da potpiše. Jedino za šta se konkretno zalažu su jednaka prava za „gej osobe“, kao što ih imaju i ostali građani, i bezbednost u prostorima koji pripadaju svima.

Moram da priznam da mi ti zahtevi nisu jasni. Koliko znam, „gej osobe“ imaju ista prava kao i ostali građani, niko im ne sudi zbog njihovog opredeljenja i ponašanja, slobodno se zapošljavaju i žive kao i svi ostali. I što se tiče bezbednosti, uveren sam da su bezbedni isto onoliko koliko i ostali građani. Ni više ni manje. Ako baš očekuju da u Srbiji mogu da odu na bilo koje mesto i javno rade ono što inače javno rade momak i devojka u sličnoj prilici, onda mislim da su to nerealna očekivanja, i da ne postoji zakon čijim bi se usvajanjem to sprečilo. Svojim pristajanjem da sopstvenu seksualnost iznesu iz spavaće sobe na ulice, pristali su da postanu deo supkulture. A tad privatno prestaje da bude samo to, i postaje slika životnog stava i deo imidža. Zbog toga ne mogu da očekuju da neki zakon reguliše međusobnu aktivnost između pojedinih grupacija koje su na ulicama grada. I eventualni napadi na njih ne mogu se onda tretirati kao napadi na privatno opredeljenje, nego su to napadi na javnu, gradsku, umetničku pozu koju su zauzeli. Može i jednostavnije – ako je nekome malo da uživa u krevetu, pa pored toga želi da se javno mazi sa svojim partnerom istog pola, istovremeno obučen u obeležja koji predstavljaju potkulturu kojoj pripada, ne može da očekuje da neko ko sledi suprotne životne šablone mirno prođe pored njega i da zbog toga ignoriše pravila grupe kojoj pripada. Ne postoji zakon koji bi određivao tu vrstu pravila urbanog, gradskog, uličnog života, niti bi postojao policajac koji bi takav zakon mogao da sprovede u praksu.

Pored toga, ne vidim kako bi neka bizarna i dekadentna parada mogla da utiče na to da zakonodavac usvoji nešto što bi išlo njima u korist. Da bi se uticalo na parlament, obično se organizuje potpisivanje peticija, otvaranje javne rasprave, tribine... Meni lično je potpuno svejedno šta ko radi ispod svog krova, ali ne razumem potrebu da to javno pokazuje, i da još to naziva „paradom ponosa“. Koliko znam, ustanovljeno je da je egzibicionizam bolest, i mislim da oni koji vole da u parkovima pokazuju svoj „ponos“ zbog toga idu u zatvor, a ne proglašavaju se naprednim ljudima koji slobodno ispoljavaju svoju seksualnost.

Zbog toga mislim da je na delu teror manjine nad osećanjima većine. I nije sporno ni ono što se uglavnom uzima kao argument protiv održavanje takve dekadentne parade, da to nije u redu jer su deca na ulici i da je problem kako to njima objasniti. Ni beskrajne rasprave o tome da li je homoseksualnost na neki način „zarazna“, da li može da bude veštački izazvana, da li je ta slika na ulicama lepa ili ružna, moralna ili ne, i slično. Najbitnije je da takvo dešavanje vređa osećanja većine. Kakva god da je ta većina, neka je i nazadna, neka nije u pravu, ipak je većina. Valjda je jedan od postulata demokratije i briga da se svojim postupcima ne povrede osećanja drugih ljudi.

Zato verujem da su insistiranje da se najavljena gej parada održi i kampanja Kvirije samo deo demonstracije sile i pokazatelj onoga što mogu da urade. Koliko je gej lobi u Srbiji bitan faktor, pokazalo se zimus kada je direktor jedne velike televizijske kuće morao da se javno izvini homoseksualcima zbog uvredljive jedne ili dve rečenice koje su se čule uživo u „Velikom bratu“. Istovremeno, nije osuđena izjava protiv žena („Volim žene, ali samo kad ih kupujem“), emitovana u istoj emisiji. Ali je zato snažno osuđeno pokajničko priznanje mladoženje, koji je u emisiji javnog servisa rekao da je tukao svoju buduću ženu, da se zbog toga kaje i da se to više neće dešavati. Postoji, naravno, snažna veza između ovoga. Iako su obe izjave samo priznanje o učinjenom delu – pri čemu je jedna samo konstatacija radnje koja traje („kupovina“ žena), a druga kajanje i ispovest – osuđena je samo ova druga, jer je prva izjava emitovana na privatnoj televiziji iza koje stoji strani kapital i ljudi koji finansiraju neke nevladine organizacije. I ne samo što obe izjave nisu tretirane barem istovetno, nego je drugu priču, ispovest, jedan poznati NVO aktivista pokušao da predstavi kao krivično delo.

Postoji, dakle, veza i između nevladinog sektora i Kvirija centra. Dok se Kvirija trudi da stalno održi tenziju promovisanjem lažnog morala i lažne borbe za slobodu koju već imaju, pojedine NVO imaju ulogu da tome pruže ubedljivo i artikulisano opravdanje, istovremeno napadajući sve one pojave koje nisu pod „kišobranom“ istih NVO. Da je, na primer, u istoj emisiji RTS-a („24 sata svadba“) bila emitovana neka homoseksualna svadba, u kojoj je mladoženja izjavio da on i mladoženja upražnjavaju sado-mazo odnose, i da vikendima i praznicima rade i druge bizarnosti, isti aktivisti NVO bi, pretpostavljam, našli opravdanje u slobodi ispoljavanja seksualnosti, nalazeći u tome prihvatljivo „moderno“ razmišljanje.

Nažalost, postoji i dodatak koji bi mogao da čitavu ideologiju ovog dueta sprovede u političku praksu. Kvirija je javno podržala LDP i time praktično stala uz listu onih NVO koje su, manje ili više javno, isto uradile. Time je praktično stvoren jedan trozubac, „trojni pakt“ i zaokružen krug dejstva. Kvirija centar i NVO se nadopunjuju, pri čemu ovi drugi imaju daleko širi krug delovanja, i služe da opravdaju pojave i van oblasti borbe za prava homoseksualaca, a LDP je zasad samo snažno podržan od obe grupacije, kao stranka od koje se očekuje da bi u budućnosti mogla najviše da učini za interese ove „troglave“ organizacije, koja je u stvari trojna manifestacija istog političkog bića.

Zbog svega ovoga mislim da bi svaki pokušaj onemogućavanja gej parade bio prava tragedija za Srbiju. Svaki put kad se ovde dešavalo nasilje nismo dobro prolazili i vreme je da naučimo da je tako. Čak i kad nasilja nije bilo, Zapad ga je izmišljao i pripisivao Srbima da bi na osnovu takvih laži vukao svoje poteze koji su bili pogubni po nas. Gej lobi je u Srbiji već dovoljno jak, a u Evropi i svetu je još jači, i ne bi trebalo da dozvolimo da budemo isprovocirani da uradimo nešto od čega bismo imali samo štetu. Mislim da bi svako kome su interesi Srbije na prvom mestu, a ako mu gej parada toliko smeta, trebalo da ta dešavanja na kraju maja tretira kao elementarnu nepogodu. I da se zbog toga povuče u kuću, navuče zavese i čita knjigu, čekajući da to prođe. Srbija će od tih ljudi imati koristi, a ako ništa drugo, barem će ostaviti puno para u gradskoj i državnoj kasi. To je nešto što nam se odavno nije desilo. Da zaradimo na tuđoj gluposti.