Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Dijaspora, jezik, pismo... i još ponešto
Kulturna politika

Dijaspora, jezik, pismo... i još ponešto

PDF Štampa El. pošta
Vasilije Kleftakis   
ponedeljak, 09. april 2012.

U poslednje vreme, a naročito u vezi sa predstojećim izborima, aktuelizovano je staro pitanje veza dijaspore sa Srbijom, kao i ostvarenja političkih i imovinskih prava srpske dijaspore. Od strane države, izražava se želja za povećanjem novčanih doprinosa dijaspore Srbiji (koji ni sada nisu bili mali – ali to su, uglavnom, novčane doznake srodnicima). Naročito se naglašava potreba povećanja investicija iseljenika u srpsku privredu – što bi trebalo da bude na obostranu korist. Dosadašnja iskustva u tome nisu nepodeljeno pozitivna. Dovoljno je setiti se samo ulaganja i "ulaganja" u turizam i u farmaceutsku industriju... Analiza uzroka tome je kompleksna i odvela bi nas predaleko, ali – treba imati u vidu sastav srpske dijaspore. Nju bismo, u grubim crtama, mogli podeliti na dve grupe: staru i novu.

Ni one nisu unutar svoje grupe homogene, ali u praktične svrhe bi se moglo reći da je ona stara sastavljena od još preostalih živih pojedinaca koji su odbili da se posle Drugog svetskog rata iz nemačkog zarobljeništva vrate u novi, silom nametnuti komunistički sistem koji je zavladao u zemlji, kao i malobrojnije grupe koja je krajem rata uspela da se povuče pod oružjem pred nadirućim Titovim partizanima, kao i od retkih pojedinaca kojima je pedesetih godina uspelo da prebegnu preko hermetički zatvorenih granica (ali, uglavnom od mase potomaka tih podgrupacija). Novi, posleratni komunistički režim je na njih gledao i prema njima se ponašao kao prema neprijateljima – a ni oni mu nisu ostajali dužni. Sadašnje vlasti, koje su dobrim delom duhovni – pa i biološki – naslednik komunističkog režima, ipak, uprkos izražavanju svojih želja za pomirenjem, nisu u tome još potpuno uspele.

Nova dijaspora je, isto tako, složena. Njen prvobitni deo potiče iz vremena izvesnog popuštanja komunističke diktature, kada je početkom šezdesetih godina XX veka ljudima dozvoljavano da odu "na privremeni rad" u inostranstvo. Mnogima je to zaista i bilo privremeno, pa su se posle nekoliko godina vraćali – ali najveći deo je ostao da živi u inostranstvu, doveo porodice, ili tamo stupio u brakove i izrodio decu – novu generaciju, koja sada ima i unuke. Oni su održavali i održavaju znatno tešnju vezu sa starom domovinom od onih starih grupacija. Pored toga, tokom i posle građanskih ratova devedesetih godina, njima se pridružio i veliki broj izbeglica, čije su ratne i izbegličke traume danas još sveže. Najnoviji talas je takozvani "odliv mozgova" i o njemu je zasad rano nešto određenije reći – ali oni su nekako najbliži onom "prastarom" – iz XIX veka, kada se uprkos Šantićevom "Ostajte ovdje", odlazilo "trbuhom za kruhom".

Imajući u vidu ovako heterogeni sastav teško je govoriti o dijaspori kao o homogenom pojmu, jer svaka od navedenih grupa ima unekoliko različito socijalno poreklo, političke poglede, socijalno-obrazovni i uzrasni sastav, životna iskustva, društveni položaj u novoj sredini, materijalni položaj... Ali, ostavimo to sadašnjim državnim funkcionerima, političkim strankama koje se trude da – slikovito govoreći – dijasporu "upregnu u svoja kola", kao i raznim udruženjima dijaspore i njihovim večitim funkcionerima. Vreme će pokazati sa kolikim uspehom će im to poći za rukom, ali odmah da kažem: što se masovnosti tiče – ja sam skeptik. Isto tako, nisam pristalica biračkog prava onih članova dijaspore koji stalno (a da ne govorim već generacijama) žive u inostranstvu. Ja (ponovo sam uzeo državljanstvo – sada Srbije) to ne činim, zato što smatram da nemam pravo da učestvujem u odlučivanju o životu u zemlji u kojoj ne živim, ma koliko mi ona bila draga.

Ipak, uprkos heterogenosti sastava, postoji i nešto što je zajedničko svima – kako grupama tako i pojedincima u dijaspori, bili oni svesni toga, ili ne – a to je, za one koji imaju potomstvo, pitanje sudbine i očuvanja jezika, pisma, znanja i svesti o poreklu...

Mada nisam ni sociolog, ni čistokrvni Srbin, ipak – na neki način u ovom pitanju posedujem viševekovno, skoro nasledno, a i stečeno "dijasporsko iskustvo", pa ću pokušati da ga podelim sa čitaocima. Ako ništa drugo – uz zahvalnost velikom Čika Jovi Zmaju – biće to možda nešto kao ono "Uz`o deda svog unuka, metn`o ga na krilo, pa uz gusle pevao mu što je negda bilo..." (a preporučujem da saslušate i ovu lepu staru verziju sa tamburaškim orkestrom: http://www.youtube.com/watch?v=-VnU5tyykUc).

U međuvremenu ću u pomoć pozvati još jednog srpskog pesnika, Petra Preradovića:

Rodu o jeziku

"O jeziku, rode da ti pojem,

O jeziku milom i tvojem i mojem!………

Po njemu si sve što jesi:

Bez njega si bez imena,

bez djedova bez unuka,

u prošlosti sjena puka

u buduće niti sjena!..."

Teška, ozbiljna i za mnoge od nas bolna tema:

Kako se, živeći decenijama (a da i ne govorimo – generacijama) u stranim zemljama, treba i može držati ovog potresnog zaveta Petra fon Preradovića (1818-1872)? Istina, ni njemu to nije pošlo za rukom; prešao je još u mladosti, zbog karijere, u rimokatolicizam, kasnije se bavio i spiritizmom, a već unuka mu, Paula von Preradovic (1887-1951), postala je austrijska pesnikinja, poznata po tome što je i autor teksta austrijske nacionalne himne.

Ako si sa bračnim drugom došao u inostranstvo iz Srbije sedamdesetih godina prošlog veka na – za nas, odrasle dođoše – "privremeni rad" na Zapad (tadašnji eufemizam komunističkih vlastodržaca), "u kući" je sa jezikom bilo lako. Mi međusobno govorimo srpski; za našu decu, koja su bila mala kada smo došli, bilo je već malo složenije, trebalo je da nauče novi jezik i praktično odmah počnu školovanje na njemu; a tek za unuke, pogotovo one iz mešovitih brakova?!

Odluka o odlasku iz Titove Jugoslavije nije bila nimalo teška, ni traumatična. Nije se radilo o odlasku "trbuhom za kruhom". Bili smo zaposleni i živeli "kao svi". Mnogi su time bili zadovoljni – ja nisam; želeo sam da prestanem da se stalno kontrolišem, da mislim i da govorim slobodno, čitam i pišem šta hoću – a to u Titovoj Jugoslaviji nije bilo moguće i preporučljivo. Odrastao sam u porodici "belogardejskih" izbeglica iz Rusije – dakle, po tadašnjoj definiciji – "reakcionarnoj", a tako sam i bio vaspitavan, i što je još "najgore", tim poreklom sam se ponosio. Detetu i mladom čoveku koji je tako odgajan nije bilo lako živeti i snalaziti se u ulozi "dvostruke" ličnosti, uspešno skrivati svoje prave misli i osećanja i igrati, nimalo laku, ulogu lojalnog i zadovoljnog, pokornog građanina... Kada sam se oženio Srpkinjom – na moju sreću, takođe iz "reakcionarne" porodice – masku sam mogao skidati bar u kući; ali kada su došla deca, nismo nikako želeli da i ona odrastaju pod društvenim i političkim uslovima u kojima smo mi bili prinuđeni da odrastamo. Čim sam video prvu povoljnu priliku, odselili smo se u Holandiju – prethodno, po jednom oglasu, našavši zaposlenje u struci, dok je špediter novog poslodavca regulisao sva pitanja preseljenja iz Beograda (nameštaj, biblioteke, slike itd.). One su nas dočekale u novom stanu, u zemlji u kojoj smo (uglavnom) i ostali...

Od trenutka kada smo se, te 1971, doselili u Holandiju i počeli život u njoj sve je išlo "kao po loju". Nije bilo nikakvih egzistencijalnih problema. U početku nam je tečno znanje engleskog, dok nismo naučili holandski, bilo od pomoći; radili smo uspešno u svojoj profesiji, nismo osećali nikakvu diskriminaciju i jedino čega smo se jako čuvali bili su kontakti sa jugoslovenskom ambasadom, konzulatom, jugoslovenskim klubovima i restoranima, jugoslovenskim dopunskim školama, jer znali smo – to su sve dugački pipci tadašnjeg komunističkog režima zbog koga smo i otišli iz zemlje. Prema tom sistemu sam se i iz daljine, dok nismo dobili holandsko državljanstvo i ispisali se iz jugoslovenskog, držao principa mlekadžije Tevja iz "Violiniste na krovu": Bože, čuvaj cara... ali, drži ga što dalje od nas!

Rezultat: deca nisu ni znala šta je to i gde je "jugoslovenska dopunska škola" (srpskih tada, naravno, nije ni bilo). Sa nama, sa posetama iz zemlje: babom, dedom, ujacima, sestrićima, govorili su srpski; naučili smo ih ćirilicu. Ipak, godine i život neumoljivo čine svoje (znam da je otrcano tako reći, ali – neizbežno, tako je). Danas, oni su odrasli, univerzitetski obrazovani, sa nama govore srpski – ali međusobno ipak holandski. U mešovitim su brakovima, pa naši unučići, neizbežno, govore samo holandski – i mi sa njima. I tako – srpski jezik se izgubio već u prvoj sledećoj generaciji. Greh (?) je moj – ne opravdavam se, ali objašnjenje imam. To sam svesno učinio, poučen istorijskim iskustvom svog roda.

Rođen sam u Beogradu, poslednjih godina Kraljevine, ali u mešovitom braku (mati Srpkinja) a usred velike ruske izbegličke (belogardejske) kolonije u Beogradu, koja je imala bogat kulturni i politički život, ali je ubrzo nestala; međutim, to je druga i nimalo jednostavna politička priča. Prvi jezik mi je bio ruski, a maternji – srpski, naučio sam tek u osnovnoj školi. Tome su se odmah pridružili francuski i engleski – pravi galimatijas. Kasnije sam otkrio da nisam ni Rus, ni Srbin, nego Grk, jer su se moji grčki preci doselili u Rusiju u XVIII veku, i to pod istovetnim okolnostima kao i oni Srbi iz "Seoba" Crnjanskog. Već deda i otac mi više nisu znali grčki (majke su im bile Ruskinje). Tako je moj pradeda, rođen u Rusiji, od oca i majke Grka, doživeo isto ono što sto godina kasnije doživeh i ja – recidivista (kazna?). Unuci mu više nisu govorili jezik predaka! Ruski bi i ostao jezik našeg roda, da se nije umešala Istorija sa krvavim ruskim građanskim ratom i odnela, "nas - Bele", 1920. na svojim talasima u Srbiju.

Tu je došao i srpski jezik, a odatle je posle pauze od 50 godina sa jezicima već išlo brže. U svom okruženju, u Holandiji, imam nekoliko primera univerzitetski obrazovanih Srba koji nemaju multietničku pozadinu kao ja, ali ipak imaju slično iskustvo: deca su im rođena u mešovitim brakovima, neka su postala advokati, lekari, jedno čak i profesor univerziteta. Srpski jezik je toj mlađoj generaciji (skoro) izgubljen. Unuci pogotovo ne govore srpski. Ostaje samo uspomena da imaju srpske korene – ako se i ta uspomena neguje. Ipak, uspomena je važna i bar nju je sigurno moguće i potrebno čuvati jer – na svom primeru sam video da – ako potomstvo zna o prošlosti može da dobije volju i da je istraži. To sam učinio i sâm sa svojim grčkim korenima i istražio ih, sve do odlaska mojih predaka sa Peloponeza u Rusiju, 1784, i naučio pomalo da govorim grčki, jer skoro 20 godina živim sa suprugom leti na Krfu, a selo predaka, u planinama Peloponeza, posećujem često. Uz to, naravno, ostaju i porodični običaji, predanja i vera... a i zapisi koje ću unucima ostaviti. Da li će ih zanimati je drugo pitanje, ali – imaće ih.

Ovu sumornu, ali realnu, priču nastaviću vedrijom epizodom (tako će možda ovo ispasti i tragikomedija). Nju mogu razumeti samo oni koji su gledali američki film "Moja velika mrsna pravoslavna svadba": Moja kći nije želela da se uda za svog momka,  Holanđanina, dok ovaj ne pređe u pravoslavlje! Pristao je, bez dvoumljenja. Tako je moj budući zet, Holanđanin Piter, u ruskoj Zagraničnoj crkvi u Briselu postao Pjotr (jer, tada smo živeli jedno vreme u Belgiji). Nije bio samo poprskan svetom vodicom, nego po ruskom propisu tri puta potpuno zagnjuren u bure sa vodom, pod zapanjenim pogledima svojih holandskih roditelja, ateista, koje je taj egzotični prizor toliko fascinirao da su kasnije u briselsku rusku crkvu na sinovljevu svadbu, koja je trajala satima, iz Holandije doveli ceo autobus svojih prijatelja, članova holandskog "Rotarija".

Moj sin nije bio toliki fanatik, pa svoju suprugu nije naterao da menja veru – ali sve naše četvoro unučića (troje od kćeri i jedno od sina) je kršteno – što u ruskoj Zagraničnoj, što – posle pomirenja dveju ruskih crkava,  u "moskovskoj" crkvi u Roterdamu.

Ja o gorepomenutom filmu ništa nisam znao, dok nekoliko godina posle venčanja moj zet, Pjotr Robertovič (ovo sasvim "po ruski", sa otčestvom!) nije doneo jedan film ("My Big Fat Greek Wedding") koji "obavezno moramo zajedno gledati". Gledajući ga (i nebrojeno puta ponavljajući) bio sam zapanjen – zacenjivao sam se, plakao od smeha: filmski otac/deda, Grk, bio je pljunuti ja!

Znao je da nipodaštava Amerikance (kao i ja Holanđane, ponekad, i iz nekog prkosa, a – u stvari –potpuno neosnovano) istovetnim pričama o grčkoj superiornosti – o tome kako su "oni" u dalekoj prošlosti maltene visili po drveću obešeni o repove, dok smo "mi" u Atini diskutovali i pisali o filosofiji i demokratiji i poeziji (falili su mi još samo zlatni stoni noževi i viljuške sa dvora Nemanjića – ali, to je srpski specijalitet) i kako sve apstraktne reči njihovog jezika imaju grčki koren (onaj deda sa filma je čak "uspešno" izveo i lingvističku akrobaciju "dokazavši" da čak i japanska reč "kimono" ima grčki koren).

Najsmešnije i potpuno pogođeno bilo je i to da i naše dve kuće razdvajaju samo jedna vrata, kroz koja unučići svaki čas vrše invaziju babine i dedine kuće zahtevajući ovo ili ono, a pri tom jedine dve srpske reči koje znaju su "baba" (vrhovni komandant našeg zajedničkog života) i "deda".

U Holandiji postoje dve stare grupacije doseljenika koje su se potpuno utopile i izgubile jezik, ali ne i religiju i prezimena. Jedna su francuski Hugenoti koji su, bežeći od progona u Francuskoj, u XVII veku naselili u Amsterdamu jedan deo grada, nazvavši ga "vrt" (jardin) – od čega je vremenom nastao kvart Jordan (i ubrzo zaboravili francuski), a druga su Jevreji, portugalski – Sefardi, koji su od rimokatoličkog progona i inkvizicije u istom periodu izbegli u Holandiju i danas niko od njih ne govori ladino jezik. To isto važi i za drugu, veću, grupacija Jevreja doseljenih sa istoka (Nemačka, Poljska, Rusija), koji su takođe izgubili svoj jezik – jidiš. I od jedne i od druge grupe ostaju jedino prezimena (a i svoje vere su zadržali) i obe grupe Jevreja u verskom životu čuvaju stari biblijski jezik – hebrejski.

Najstariji trag srpstva na koji sam u svakodnevnom životu u Holandiji naišao je bio ovaj: početkom devedesetih godina, naša kći, tada student, iz Amsterdama je došla kući na slavu (devojačku slavu moje srpske majke – sv. Nikolu, koju slavimo), noseći odatle – na moje zaprepašćenje, malu tacnu sa slavskim žitom! Dobila ju je od jedne drugarice, čistokrvne Holanđanke. Prabaka te devojke se krajem 1912. sa mužem (stručnjakom za duvan) doselila iz Vranja, jer je njihov gazda, Turčin, vlasnik neke duvanske firme, posle Prvog balkanskog rata izbegao i preneo svoje poslove u Holandiju, pa poveo i njih. Familija se posle širila, u njoj su odmah prevladali Holanđani, ali prabaka je živela dugo i bila je toliko omiljena da su – u spomen na nju i još dugo posle njene smrti za pravoslavnog sv. Nikolu kuvali žito (sv. Nikola po novom kalendaru je, inače, najvažniji porodični i narodni praznik svih Holanđana). I tako, u toj porodici je ostao i neki trag pravoslavnog sv. Nikole...

U detinjstvu, pred spavanje, babuška mi je pričala bajke na ruskom; svojoj deci sam ih pričao na srpskom, i ne sanjajući da ću ih unucima pričati na holandskom… A kako li će ići dalje? Ali, najvažnije je da se bajke deci ipak uvek pričaju.

Jezik se lakše može očuvati i preživeti kroz generacije samo u većim kolonijama useljenika, koje ne pate još i od političkih podela, kao npr. srpska. To, između ostalih, imaju Poljaci, Grci i Italijani u Americi i Australiji, a mi – ostali,  u evropskim zemljama se neumitno pretapamo: ko brže, ko sporije, ko dobrovoljno, ko potrebom, ostavljajući za sobom možda i poneki nejasni trag. Ali njega, kao i tragove u pesku na morskoj obali, ubrzo i neizbežno prelivaju i brišu talasi integracija i asimilacija.

Koliko je sve to dobro, ili loše, samo Bog zna, ali On je i učinio da to bude neizbežno, a svi koji se odluče na ozbiljni korak odlaska iz rodne zemlje trebalo bi toga da budu svesni. To se naročito odnosi na ovu, najnoviju, grupu iz "odliva mozgova", kojima se obraćam kao deda koji je svog unuka "metn`o na krilo....".

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner