Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > „Beogradski fantom“ ubiva „Turneju“
Kulturna politika

„Beogradski fantom“ ubiva „Turneju“

PDF Štampa El. pošta
Miodrag Zarković   
utorak, 14. april 2009.

Znate one žene koje imaju neku očiglednu estetsku manu – velik nos, pegavu kožu, isturene zube, vidljivo opušten i zaobljen stomačić – možda čak i više nedostataka, ali su svejedno izuzetno privlačne? Ove dame ne izgledaju poput raskošnih filmskih i modnih lepotica, a ipak su uvek okružene požrtvovanom pažnjom jačeg pola. Štaviše, takve "lepotice s greškom" često imaju srećniji i raznovrsniji ljubavni život nego lepotice bez greške, koje većini muškaraca izgledaju nedostižno i nepristupačno, pa ih ovi zaobilaze.

Nažalost, u Srbiji je prilično rašireno verovanje da je režim Josipa Broza Tita bio svojevrsna društveno-politička lepotica s greškom. Za neupućene, Broz je najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti čije su slike do nedavno visile na zidovima svih javnih ustanova, a koji je pobio obrazovanu Srbiju (1944. i 1945), pohapsio buntovnu Srbiju (1948), podelio teritorijalnu Srbiju (1974), proganjao verujuću Srbiju (1945-80) i odškolovao Drugu Srbiju (1945-80). Uprkos svemu nabrojanom, Broz je omiljen u Srbiji (1945-danas), a mnogi njegovu vladavinu, zasnovanu na bratstvu i jedinstvu, radničkom samoupravljanju, opštenarodnoj odbrani i jednopartijskom sistemu, predstavljaju kao uređenje koje je imalo neke očigledne nedostatke, ali je u generalnom smislu bilo neodoljivo prijatno.

To infantilno uverenje, kao i mnoge druge autodestruktivne pojave kod Srba, ukorenilo se u mnogim delovima društva, ali nekako najviše u kulturnoj "eliti", onoj koja i dalje pati za "jugoslovenskim kulturnim prostorima". Zato je "Beogradski fantom", rediteljski prvenac Jovana Todorovića koji se od početka aprila prikazuje u bioskopima, a koji ogoljava mračnu prirodu Titovog režima kroz priču o jednom prkosnom ispadu usamljenog pobunjenika, više nego dobrodošlo osveženje za srpsku javnu i kulturnu scenu.

Tito - glavni negativac

Radnja filma vrti se oko stvarnog događaja koji je postao gradska legenda: godine 1979. beogradski mangup (u to vreme, mangup je mahom bilo simpatično zanimanje) Vlada Vasiljević, ukrao je beli "porše" bivšeg teniskog šampiona Ivka Plečevića i potom u ovom vozilu, potpuno superiornom za tadašnje vreme, deset dana zaredom pravio vratolomije po centru jugoslovenske prestonice, izluđujući miliciju i zabavljajući građane. Kao pozornicu za svoje spektakularne jurnjave sa nedoraslim službenim "zastavama 101" najčešće je birao Slaviju, a kako je svoje dolaske čak i najavljivao pozivima "Studiju B", narod se masovno okupljao oko ovog trga i, iz večeri u veče, pravim ovacijama nagrađivao Vladine pogibeljne akrobacije kojima se ismevao organima reda i mira. Na kraju, milicija je uspela da mu namesti zamku koju nije mogao da izbegne i on se zakucao u postavljeni autobus, ali oko smrskanog "poršea" istog časa sjatila se gomila njegovih navijača u koju se Vasiljević utopio i tako izbegao privođenje, jer u tom trenutku još niko nije znao identitet tajanstvenog vozača, od milja prozvanog Fantom. Ipak, Vasiljević je nekoliko dana kasnije uhapšen (ocinkario ga je neko od njegovih poznanika), zatim i osuđen. Nedugo po izlasku iz zatvora poginuo je u saobraćajnoj nesreći.

"Beogradski fantom" nije klasična, dramatizovana ekranizacija istinitih događaja. U filmu se igrani delovi prepliću sa dokumentarnim, odnosno svedočenjima direktnih učesnika tih događaja od pre tri decenije: inspektora koji su radili na hvatanju Fantoma, vlasnika ukradenog "poršea", Vasiljevićevih poznanika i prijatelja, novinara i fotografa koji su pratili ceo slučaj... Sve je to reditelj Todorović, ujedno i glavni scenarista, upakovao u veoma živopisnu i gledljivu celinu, koja traje nepun sat i po. Praktično, dokumentarnim delovima jednaki su po uverljivosti igrani delovi, bilo da je reč o nategnutim dijalozima nemoćnih inspektora, ili o poterama za Fantomom po beogradskim ulicama, valjda prvim dobro urađenim automobilskim jurnjavama u srpskoj kinematografiji.

Nesvakidašnju težinu filmu ipak daju prva i poslednja scena, a to su originalni tadašnji TV žurnali o Titovom odlasku na Kubu, odnosno njegovom povratku iz ove ostrvske države u kojoj je, upravo u vreme kada je Fantom ludovao beogradskim ulicama, održana Konferencija nesvrstanih. Na prvi pogled, arhivski snimci Titove posete Kubi nemaju nikakve veze sa osnovnom pričom, osim što se Brozovo odsustvo iz zemlje i Fantomovi okršaji s milicijom hronološki poklapaju. Ali, Todorović je "Beogradskog fantoma" i otvorio i zatvorio Titom, zbog čega pokojni maršal neminovno postaje, uz samog Vasiljevića, glavni junak cele priče. Tačnije, glavni negativac, jer upravo se u njegovo ime potera za Fantomom transformiše iz prvobitnog, manje-više rutinskog zadatka, u zloslutni obračun državnog aparata sa bilo kakvom vrstom neposlušnosti.

Posebno je zastrašujuća scena u kojoj se pojavljuje uobičajeno maestralni Boris Komnenić, kao neimenovani politički/bezbednosni funkcioner poslat da ispreslišava inspektora Maksića (takođe izuzetni Radoslav Milenković), kojem je dopalo da uhvati Fantoma. Na vešto uvijen način, pritajeno pretećim tonom, Komnenićev lik šalje zbunjenom sagovorniku poruku da to više nije običan slučaj, već bitka do istrebljenja. Posle razgovora, Maksiću je jasno da je situacija – ili on, ili Fantom. Ili milicija, ili Fantom. Ili država, ili Fantom.

Ili Tito, ili Fantom.

Svi koji su doživeli Brozov režim osetiće tihu jezu gledajući ovu scenu. Tačno je da bi svaka vlast na svetu hapsila nekoga ko ukradenim automobilom hara ulicama glavnog grada, to se ni ne spori u „Beogradskom fantomu“. Ali, Titova država je, sećamo se, svakom prestupu pristupala brutalno i pridavala mu suštinski značaj. Uostalom, što kaže Boris Komnenić u pomenutom dijalogu:

- Sve to je nekako naraslo mnogo više nego lude noćne vožnje.

Državni aparati koji tako panično reaguju u situacijama poput ove iz 1979. ili su jadni, ili su smrtonosni. A Titov aparat, barem u tom trenutku, nimalo nije bio jadan.

Ispiranje mozga

Nebrojena su se ovdašnja dramska dela bavila diktatorskom prirodom Brozovog režima. Većina je, međutim, obrađivala teme vezane za dolazak Titovih komunista na vlast, ili pak prve godine njihovog rukovođenja onom zlosrećnom tvorevinom zvanom Jugoslavija. Todorovićev film je važan izuzetak jer govori o samoj završnici Titove vladavine (Broz je umro desetak meseci posle Vasiljevićevih uličnih atrakcija). "Beogradski fantom" nas podseća koliko je Brozova vlast bila surova, opasna i izopačena ne samo na početku, već i na svom vrhuncu. Ukazuje na ono što se često zaboravlja: da Titova država ni u jednom trenutku, pa ni kasnih sedamdesetih, nije bila nikakav multikulturni raj, već duhovna tamnica čuvana represijom i agresivnim jednoumljem. Uvodni i zaključni TV žurnali laserski precizno odslikavaju socrealističko ispiranje mozga kojem smo decenijama bili izloženi.

Moguće da namera Jovana Todorovića i njegovih saradnika nije bila da se obračunavaju sa jugonostalgičnom dogmom srpske kulturne "elite". U samom filmu, kao i u malobrojnim izjavama koje je dao povodom premijere "Beogradskog fantoma", Todorović nije ni pominjao Brozove tekovine, niti njihove današnje posledice. Ipak, zbog autentičnog i istinitog prikazivanja Titove ere, Todorovićevo ostvarenje neizbežno se nalazi u suprotnosti sa „Turnejom“, poslednjim antisrpskim čedom Gorana Markovića koje je pravi primer besramnog veličanja Brozovih „dostignuća“.

Prikazivanje „Turneje“ na RTS-u maltene se poklopilo sa bioskopskom premijerom „Fantoma“, pa se poređenje ove dva filma nameće samo po sebi.

Zarazne bolesti

„Turneja“ je ambiciozan pokušaj da se krvavi raspad SFRJ ne samo prikaže izbliza, već i objasni. I to onom monstruoznom tezom da je srpski nacionalizam pokrenuo celu jugoslovensku tragediju. Rasprava Gordana Kičića i Voje Brajovića u autobusu, pred kraj filma, jasno podvlači tu tezu – Brajović igra književnika Ljubića, nakaradnu karikaturu srpskog rodoljuba, koji bulazni o Srbima kao narodu vanzemaljskog porekla, a Kičić mladog glumca iz koga, kad pobesni na piščeve tvrdnje, progovara Čeda Jovanović.

Ali, da bi srpski nacionalizam bio što veći negativac, a tragedija koju je izazvao što žalosnija, Goranu Markoviću bio je neophodan i romantičarski prikaz Titove Jugoslavije koju su Srbi razorili. Taj prikaz donosi komandant muslimanskih vojnika, koji opkoljavaju autobus i izvode putnike, inače beogradske glumce zalutale na ratnim prostorima 1993. godine. Komandant najpre prepozna Ljubića, koji odjednom, ukočen od straha, ne samo da više ne srbuje, već čak i negira da je ikada srbovao. Normalno, to ga ne spasava kazne koja je, uverava nas Marković sramnim držanjem Ljubića dok ga muslimanski vojnici sprovode na egzekuciju, više nego zaslužna. A onda komandant, kao da „lik i delo“ pisca Ljubića nisu bili dovoljno ponižavajući po Srbe, objasni srpskim glumcima koliko su ga razočarali. Jer, prema muslimanskom komandantu i njegovom tvorcu Goranu Markoviću, Jugoslavija je bila zemlja u kojoj su svi bili opčinjeni beogradskim žargonom, beogradskim klubovima (komandant je navijao za Zvezdu) i beogradskom kulturom, a oni, glumci, njegovi idoli iz mladosti, nisu se ničim suprotstavili Beogradu dok je satirao Jugoslaviju.

Nasuprot ovakvom, perverznom predstavljanju Titove države u „Turneji“, sada imamo prikaz koji nam nudi „Beogradski fantom“. U ovom nenametljivom, ali baš zato vrlo rečitom i poučnom filmu, imamo inspektora Maksića kome establišment, oličen u ulozi Borisa Komnenića, nalaže da PO SVAKU CENU zaustavi momka koji se usudio da prkosi režimu. Imamo arhivske snimke Brankovog mosta koji je zatrpan stotinama jugoslovenskih zastavica – zamislite samo kakvu bi lavinu osuda izručila Druga Srbija kada bi sada neko okačio na tom istom mostu i u toj količini današnje, srpske državne simbole! Imamo, u krajnjem slučaju, očuvanu uspomenu na Vladu Vasiljevića, koga mnogi doživljavaju kao poslednjeg srpskog hajduka – da je jugoslovensko društvo bilo socijalistički Diznilend kakvim ga predstavlja Marković, ne bi onolike hiljade navijale za Fantoma iz večeri u veče, ushićene što se neko najzad suprotstavio „narodnoj miliciji“...

Zaista nikome ne bi trebalo da bude teško da zaključi koji je pogled na Jugoslaviju verodostojniji, onaj iz „Turneje“ ili onaj iz „Beogradskog fantoma“.

Ne, Jugoslavija nije bila nikakva neobjašnjivo privlačna lepotica čije mane blede pred njenom sveukupno zavodljivom pojavom. To je bio sistem u kojem beogradski mangup, ma koliko sposoban i hrabar, nije imao nikakve šanse protiv komunističkog razbojnika rođenog u Kumrovcu. Ako je i bila zanosna, Titova državna tvorevina ostavila je svima nama koji smo s njom „vodili ljubav“ nekoliko zaraznih oboljenja. Prečesto kao društvo zaboravljamo ta oboljenja, jer svest o njima zamagljuju sve one pogubne teškoće koje su nas zadesile devedesetih, kao i ove koje nas sada snalaze.

Todorovićev film, i hvala mu na tome, suočava nas sa svim tim što ponekad zaboravimo. Obavezno pogledajte „Beogradskog fantoma“. Iako znate celu priču, svejedno ćete se dobro zabaviti. Usput ćete i vrlo lako prepoznati gde je uzrok ozloglašenih devedesetih: u neshvatljivo pomilovanim sedamdesetim.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner