среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Андрићева запажања о Првом светском рату и ревизионистичка историографија
Културна политика

Андрићева запажања о Првом светском рату и ревизионистичка историографија

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко Лолић   
субота, 28. јун 2014.

Посматрана са временске дистанце од једног века, политичка улога и морални лик Гаврила Принципа, и даље су једно од кључних места спора стручне и политичке јавности о Сарајевском атентату и узроцима избијања Првог светског рата. Стога није нимало случајно да је познати српски писац Бранко Ћопић, шездесетих година прошлог века, у свом интервјуу НИН-у, изјавио да је читајући стенографске белешке са судске расправе о Сарајевском атентату стекао утисак, да још увек није написана књига достојна чланова Младе Босне и времена које су они обележили. Не би требало заборавити да је та изјава дата 1964. године, дакле, исте оне године када се појавило прво издање познате студије Владимира Дедијера, Сарајево 1914, која је, темељитошћу обраде задате теме, не само у нашој, него и у светској историографији остала све до данас непревазиђена.

Управо поводом обележавања пола века Сарајевског атентата, један аутор означио је чин Гаврила Принципа, познатом метофором Штефана Цвајга „звездани час“, видевши у тираноубиству аустроугарског престолонаследника један од кључних момената борбе за ослобођење нашег народа од модерног политичког, економског и културног колонијализма.

Еманципаторски значај Принциповог дела и његова слава у другој половини XX века почела је, међутим, све више да бледи, са порастом историографског ревизионистичког таласа, не само у европској, него и у светској историјској науци, а који је и у југословенској средини пронашао погодно тло, нарочито у крвавом разарању југословенске државе деведесетих година минулог века. Промена политичке глобалне констелације, након рушења комунистичког поретка у Источној Европи, била је изузетна прилика да се у новонасталом историјском контексту изврши радикална ревизија кључних историјских догађаја у XX веку.

Истине ради, треба рећи, да су се ревизионистичке тенденције у интерпретацији Сарајевског атентата појавиле још за живота Гаврила Приципа и његових другова, симболичним постављањем прве табле на место где је атентат извршен. Наиме, сама чињеница да је до сада, на том месту, четири пута мењана табла са различитим текстом, јасно говори о утицају политичке идеологије на културу сећања и настојању да се у нашој јавности промени историјска перцепција овог епохалног историјског догађаја. Рат око интерпретације узрока, последица и смисла Сарајевског атентата, већ на симболичком плану политичке презентације истине о Великом рату, показује колико су утицајне ревизионистичке струје у европској и домаћој историографији, и колико су заинтересоване да у култури сећања пониште еманципаторски карактер борбе једног малог народа.

Ревизионистичке струје у савременој историографији, подупрте снажном политичком логистиком, настоје да оптужујући Србе и Србију за сарајевски атентат прошире своју оптужницу, и прогласе их главним покретачима милитаризма који је одвео целу Европу у Велики рат почетком XX века. Заступници ове струје мишљења у савременој историјској науци негирају да је Принцип жртвовао свој млади живот за слободу свога народа. Они тврде да је он терориста, који је са два метка успео да покрене светску ратну машину глобалних размера. Доминирајуће ревизионистичке стратегије у својим тумачењима узрока Првог светског рата настоје да оспоре све што има еманципаторски карактер у савременој историји малих народа. Стога, обележавање стогодишњице почетка Великог рата протиче углавном у знаку борбе против агресивне реинтерпретације најновије историје савременог света, која доводи у питање највреднија постигнућа социјалне и националне еманципације малих народа.

Ако бисмо хтели да у овом непринципјелном спору пронађемо бар неки позитиван аспект обележавања велике облетнице, онда бисмо могли рећи да је ревизионистичка хистерија која је, поводом обележавања почетка Великог рата, захватила не само политичке, већ и стручне кругове, озбиљна опомена свима онима који се залажу за одбрану истине и слободе, да се о слободи не може говорити независно од ропства и нових облика поробљавања. Тако се и на примеру тумачења и разумевања улоге Сарајевског атентата у светској и националној историји, потврђује Хегелов дубоки филозофски увид, да се „човечанство није толико ослободило ропства, колико помоћу ропства“, или како, тумачећи ову мисао, каже један наш савремени филозоф (Здравко Кучинар), „да је свако ослобођење праћено новим облицима ропства, које га нагриза и уништава, остављајући само илузију постигнутог ослобођења“

Припадник Младе Босне Иво Андрић ухапшен је пред почетак Првог светског рата и све до 1917. године провео је у тамници. Он није посебно писао о Првом светском рату, али у његовим приповеткама, романима, песмама, есејима и другим записима, остало је више карактеристичних детаља, који говоре о његовом дубоком доживљају тог времена и тог епохалног догађаја.

Пажљивим избором Андрићевих детаља о Првом светском рату могао би се направити импресиван мозаик, који би на упечатљив начин сведочио о кључним моментима и суштинским аспектима те још увек недовољно разјашњене светске катаклизме. Најшири осврт о Великом рату, тачније, о његовом предвечерју, дат је у завршним поглављима романа На Дрини ћуприја, у Андрићевом опису лета 1914. године, које је писац означио последњом, и уједно најзначајнијом, годином хронике моста на Дрини.

„Тог лета 1914. године, кад су господари људских судбина повели европско човечанство са игралишта општег права гласа у већ раније спремљену арену опште војне обавезе, касаба је пружала мален али речит образац првих симптома једног обољења које ће с временом постати европско, па и светско и опште. (...)

Али све су то ствари које само узгред напомињемо и које ће песници и научници идућих епоха испитивати, тумачити, и васкрсавати средствима и начинима које ми не слутимо, а са ведрином, слободом и смелошћу духа који ће бити далеко изнад нашег. Њима ће вероватно поћи за руком да и за ову чудну годину нађу објашњење и да јој одреде право место у историји света и развоју човечанства“.

После атентата у Сарајеву, у Босни су почела масовна хапшења и репресалије против српског становништва. Живот је попримио сасвим хаотичан и непредвидив ток. Стварност у којој је до тада владао крхки мир и поредак одједном је почела да тоне у све већи хаос и неизвесност. Међу људима је завладао страх. Тај страх појачавала је појава све чешћих и све бројнијих полицијских патрола. Својом појавом и присуством те патроле најављивале су прекид нормалног тока свакодневног живота и међу становништво уносиле велику узнемиреност.

Иако је у средишту Андрићеве пажње судбина моста на Дрини, он у свом роману, поред промена у свакодневном животу људи које су наступиле после Сарајевског атентата, указује и на знаке који најављују много шира, епохална историјска кретања и догађаје.

„А онда се, једног од последњх дана месеца јула, проломи ту на граници олуја која ће се временом проширити на цео свет и постати судбином толико земаља и градова, ...“ (271)

Поред глобалних историјских кретања, Андрић се у својим записима о Првом светском рату бави и животном судбином појединца, који се, избијањем ратног пожара, изненада нашао у вртлогу велике светске катастрофе. У приповетци Занос и страдање Томе Галуса, у којој се помињу прва хапшења, после атентата у Сарајеву, Андрић на упечатљив начин наговештава сасвим нову слику једног језивог рата, чије размере до тада нису биле познате и који ће изменити карактер наше цивилизације. Прве симптоме о доласку тих страшних времена Андрићев јунак наслутио је у својој ћелији слушајући продорни звук трубе који је долазио споља. „То су биле прве трубе нових времена у којима ће нестати, можда заувек, радости слободна живота, и којима ће на крају човек јести човека као звер што једе звер, само са мање смисла.“ (170)

Андрић, међутим, није писао о Првом светском рату само у својим романима-хроникама, већ је, понекад, на имплицитан начин, износио своје рефлексије о дешавањима која су претходила том догађају. Једно такво запажање представља, несумњиво, и оно у којем писац говори о мостовима, који су највише задржали и занели његову пажњу и његов радознали дух. Занимљиво је да, пре свих, међу те мостове спадају они на Миљацки о којима наш нобеловац, у свом концизном запису о Мостовима, каже:

„Пре свега, сарајевски мостови. На Миљацки, чије је корито кичма Сарајева, они су као камени пршљенови. Видим их јасно и бројим редом. Знам им лукове, памтим ограде“. Међу сарајевским мостовима, Андрић посебно жели да истакне онај „који носи судбинско име једног младића“, за који каже да је „мален али сталан, увучен у се као добра ћутљива тврђава која не зна за предају ни издају.“ (Стазе, лица, предели, 14)

Упечатљив детаљ о Великом рату представља и Андрићева својеврсна „молитва за Босну“, којом се завршава његова скици за морални портрет младог учитеља Данила Илића, једног од мученика Младе Босне, чију је душу „испунила и занела жеља за правдом и слободом да је одлучио да узме на се најтежи од свих крстова. Да буде у исто време убица и жртва, судија и мученик (...)“. (60)

У стварној или фиктивној посети Илићевој улици у Сарајеву, настала је и ова, Андрићева „молитва“, инспирисана Илићевим херојским делом и његовом жртвом за слободу, мир и људско достојанство:

„Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молим те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злим задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни.

Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића.“ (60-61)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер