Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Andrićeva zapažanja o Prvom svetskom ratu i revizionistička istoriografija
Kulturna politika

Andrićeva zapažanja o Prvom svetskom ratu i revizionistička istoriografija

PDF Štampa El. pošta
Marinko Lolić   
subota, 28. jun 2014.

Posmatrana sa vremenske distance od jednog veka, politička uloga i moralni lik Gavrila Principa, i dalje su jedno od ključnih mesta spora stručne i političke javnosti o Sarajevskom atentatu i uzrocima izbijanja Prvog svetskog rata. Stoga nije nimalo slučajno da je poznati srpski pisac Branko Ćopić, šezdesetih godina prošlog veka, u svom intervjuu NIN-u, izjavio da je čitajući stenografske beleške sa sudske rasprave o Sarajevskom atentatu stekao utisak, da još uvek nije napisana knjiga dostojna članova Mlade Bosne i vremena koje su oni obeležili. Ne bi trebalo zaboraviti da je ta izjava data 1964. godine, dakle, iste one godine kada se pojavilo prvo izdanje poznate studije Vladimira Dedijera, Sarajevo 1914, koja je, temeljitošću obrade zadate teme, ne samo u našoj, nego i u svetskoj istoriografiji ostala sve do danas neprevaziđena.

Upravo povodom obeležavanja pola veka Sarajevskog atentata, jedan autor označio je čin Gavrila Principa, poznatom metoforom Štefana Cvajga „zvezdani čas“, videvši u tiranoubistvu austrougarskog prestolonaslednika jedan od ključnih momenata borbe za oslobođenje našeg naroda od modernog političkog, ekonomskog i kulturnog kolonijalizma.

Emancipatorski značaj Principovog dela i njegova slava u drugoj polovini XX veka počela je, međutim, sve više da bledi, sa porastom istoriografskog revizionističkog talasa, ne samo u evropskoj, nego i u svetskoj istorijskoj nauci, a koji je i u jugoslovenskoj sredini pronašao pogodno tlo, naročito u krvavom razaranju jugoslovenske države devedesetih godina minulog veka. Promena političke globalne konstelacije, nakon rušenja komunističkog poretka u Istočnoj Evropi, bila je izuzetna prilika da se u novonastalom istorijskom kontekstu izvrši radikalna revizija ključnih istorijskih događaja u XX veku.

Istine radi, treba reći, da su se revizionističke tendencije u interpretaciji Sarajevskog atentata pojavile još za života Gavrila Pricipa i njegovih drugova, simboličnim postavljanjem prve table na mesto gde je atentat izvršen. Naime, sama činjenica da je do sada, na tom mestu, četiri puta menjana tabla sa različitim tekstom, jasno govori o uticaju političke ideologije na kulturu sećanja i nastojanju da se u našoj javnosti promeni istorijska percepcija ovog epohalnog istorijskog događaja. Rat oko interpretacije uzroka, posledica i smisla Sarajevskog atentata, već na simboličkom planu političke prezentacije istine o Velikom ratu, pokazuje koliko su uticajne revizionističke struje u evropskoj i domaćoj istoriografiji, i koliko su zainteresovane da u kulturi sećanja ponište emancipatorski karakter borbe jednog malog naroda.

Revizionističke struje u savremenoj istoriografiji, poduprte snažnom političkom logistikom, nastoje da optužujući Srbe i Srbiju za sarajevski atentat prošire svoju optužnicu, i proglase ih glavnim pokretačima militarizma koji je odveo celu Evropu u Veliki rat početkom XX veka. Zastupnici ove struje mišljenja u savremenoj istorijskoj nauci negiraju da je Princip žrtvovao svoj mladi život za slobodu svoga naroda. Oni tvrde da je on terorista, koji je sa dva metka uspeo da pokrene svetsku ratnu mašinu globalnih razmera. Dominirajuće revizionističke strategije u svojim tumačenjima uzroka Prvog svetskog rata nastoje da ospore sve što ima emancipatorski karakter u savremenoj istoriji malih naroda. Stoga, obeležavanje stogodišnjice početka Velikog rata protiče uglavnom u znaku borbe protiv agresivne reinterpretacije najnovije istorije savremenog sveta, koja dovodi u pitanje najvrednija postignuća socijalne i nacionalne emancipacije malih naroda.

Ako bismo hteli da u ovom neprincipjelnom sporu pronađemo bar neki pozitivan aspekt obeležavanja velike obletnice, onda bismo mogli reći da je revizionistička histerija koja je, povodom obeležavanja početka Velikog rata, zahvatila ne samo političke, već i stručne krugove, ozbiljna opomena svima onima koji se zalažu za odbranu istine i slobode, da se o slobodi ne može govoriti nezavisno od ropstva i novih oblika porobljavanja. Tako se i na primeru tumačenja i razumevanja uloge Sarajevskog atentata u svetskoj i nacionalnoj istoriji, potvrđuje Hegelov duboki filozofski uvid, da se „čovečanstvo nije toliko oslobodilo ropstva, koliko pomoću ropstva“, ili kako, tumačeći ovu misao, kaže jedan naš savremeni filozof (Zdravko Kučinar), „da je svako oslobođenje praćeno novim oblicima ropstva, koje ga nagriza i uništava, ostavljajući samo iluziju postignutog oslobođenja“

Pripadnik Mlade Bosne Ivo Andrić uhapšen je pred početak Prvog svetskog rata i sve do 1917. godine proveo je u tamnici. On nije posebno pisao o Prvom svetskom ratu, ali u njegovim pripovetkama, romanima, pesmama, esejima i drugim zapisima, ostalo je više karakterističnih detalja, koji govore o njegovom dubokom doživljaju tog vremena i tog epohalnog događaja.

Pažljivim izborom Andrićevih detalja o Prvom svetskom ratu mogao bi se napraviti impresivan mozaik, koji bi na upečatljiv način svedočio o ključnim momentima i suštinskim aspektima te još uvek nedovoljno razjašnjene svetske kataklizme. Najširi osvrt o Velikom ratu, tačnije, o njegovom predvečerju, dat je u završnim poglavljima romana Na Drini ćuprija, u Andrićevom opisu leta 1914. godine, koje je pisac označio poslednjom, i ujedno najznačajnijom, godinom hronike mosta na Drini.

„Tog leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko, pa i svetsko i opšte. (...)

Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje će pesnici i naučnici idućih epoha ispitivati, tumačiti, i vaskrsavati sredstvima i načinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošću duha koji će biti daleko iznad našeg. Njima će verovatno poći za rukom da i za ovu čudnu godinu nađu objašnjenje i da joj odrede pravo mesto u istoriji sveta i razvoju čovečanstva“.

Posle atentata u Sarajevu, u Bosni su počela masovna hapšenja i represalije protiv srpskog stanovništva. Život je poprimio sasvim haotičan i nepredvidiv tok. Stvarnost u kojoj je do tada vladao krhki mir i poredak odjednom je počela da tone u sve veći haos i neizvesnost. Među ljudima je zavladao strah. Taj strah pojačavala je pojava sve češćih i sve brojnijih policijskih patrola. Svojom pojavom i prisustvom te patrole najavljivale su prekid normalnog toka svakodnevnog života i među stanovništvo unosile veliku uznemirenost.

Iako je u središtu Andrićeve pažnje sudbina mosta na Drini, on u svom romanu, pored promena u svakodnevnom životu ljudi koje su nastupile posle Sarajevskog atentata, ukazuje i na znake koji najavljuju mnogo šira, epohalna istorijska kretanja i događaje.

„A onda se, jednog od poslednjh dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja koja će se vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom toliko zemalja i gradova, ...“ (271)

Pored globalnih istorijskih kretanja, Andrić se u svojim zapisima o Prvom svetskom ratu bavi i životnom sudbinom pojedinca, koji se, izbijanjem ratnog požara, iznenada našao u vrtlogu velike svetske katastrofe. U pripovetci Zanos i stradanje Tome Galusa, u kojoj se pominju prva hapšenja, posle atentata u Sarajevu, Andrić na upečatljiv način nagoveštava sasvim novu sliku jednog jezivog rata, čije razmere do tada nisu bile poznate i koji će izmeniti karakter naše civilizacije. Prve simptome o dolasku tih strašnih vremena Andrićev junak naslutio je u svojoj ćeliji slušajući prodorni zvuk trube koji je dolazio spolja. „To su bile prve trube novih vremena u kojima će nestati, možda zauvek, radosti slobodna života, i kojima će na kraju čovek jesti čoveka kao zver što jede zver, samo sa manje smisla.“ (170)

Andrić, međutim, nije pisao o Prvom svetskom ratu samo u svojim romanima-hronikama, već je, ponekad, na implicitan način, iznosio svoje refleksije o dešavanjima koja su prethodila tom događaju. Jedno takvo zapažanje predstavlja, nesumnjivo, i ono u kojem pisac govori o mostovima, koji su najviše zadržali i zaneli njegovu pažnju i njegov radoznali duh. Zanimljivo je da, pre svih, među te mostove spadaju oni na Miljacki o kojima naš nobelovac, u svom konciznom zapisu o Mostovima, kaže:

„Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameni pršljenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde“. Među sarajevskim mostovima, Andrić posebno želi da istakne onaj „koji nosi sudbinsko ime jednog mladića“, za koji kaže da je „malen ali stalan, uvučen u se kao dobra ćutljiva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju.“ (Staze, lica, predeli, 14)

Upečatljiv detalj o Velikom ratu predstavlja i Andrićeva svojevrsna „molitva za Bosnu“, kojom se završava njegova skici za moralni portret mladog učitelja Danila Ilića, jednog od mučenika Mlade Bosne, čiju je dušu „ispunila i zanela želja za pravdom i slobodom da je odlučio da uzme na se najteži od svih krstova. Da bude u isto vreme ubica i žrtva, sudija i mučenik (...)“. (60)

U stvarnoj ili fiktivnoj poseti Ilićevoj ulici u Sarajevu, nastala je i ova, Andrićeva „molitva“, inspirisana Ilićevim herojskim delom i njegovom žrtvom za slobodu, mir i ljudsko dostojanstvo:

„Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molim te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za što te dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni.

Pogledaj nas, Gospode, i uslišaj ne radi nas zlih i nesložnih, nego radi ovog velikog pravednika i mučenika, sarajevskog učitelja, Danila Ilića.“ (60-61)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner