субота, 07. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Поруке и поуке Стојана Новаковића
Куда иде Србија

Поруке и поуке Стојана Новаковића

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко Лолић   
недеља, 08. мај 2011.

Шта би данас могао да нам каже Стојан Новаковић суочен с акутним проблемима балканске, европске и светске кризе? Да ли би знаменити српски филолог, историк, дипломата, министар и председник владе, био изненађен тешким стањем српске просвете, науке, унутрашње и спољне политике? После нешто мање од сто година, од оног времена, када је Србија, захваљујући личностима, којим припада и Стојан Новаковић, успела да обнови своју државу и да крене путем модернизације својих политичких и културних институција, према европском обрасцу – у измењеним историјским околностима, данас се поново постављају она иста питања, на која, још увек, нема поузданог одговора.

Иако се ход ка Европи, који су Срби започели још у XIX веку, приближава свом „крају“, он у себи још увек носи бројне недоумице и неизвесности.

Без обзира на то што су Стојану Новаковићу упућиване многе замерке, нема никакве сумње да је његов научни и политички етос дубоко заснован на „несебичном раду за добро свог народа“, по много чему узоран и поучан и за нас, данашње. Пре свега, својом изузетном политичком актуелношћу, иако нас од времена у којем је живео писац дела Васкрс државе српске, дели један век, а, у духовном и политичком смислу, могли бисмо рећи, цела епоха. Чињеница да су Новаковићеве научне и политичке идеје и данас актуелне представља велики комплимент за нашег научника, али не и за његове потомке, јер се показује да српска држава и друштво, још увек, нису успели да реше проблеме којима се, у свом научном раду, и просветној и политичкој делатности, бавио утемељитељ модерне српске историографије.  

Иако се ход ка Европи, који су Срби започели још у XIX веку, приближава свом „крају“, он у себи још увек носи бројне недоумице и неизвесности. У прошлом веку, постојале су многе станице и раскрснице, отпори (европском варварству и властитом конзервативизму), скретања лево и десно, која су ометала бржи ход Србије ка Европи. Сада, можда, на самом крају тог пута, поставља се питање: шта Србија добија, а шта губи уласком у ЕУ?

У кратком, али изузетно конфликтном и деструктивном XX веку, српска политичка и културна елита, показала је велико несналажење у европској и светској политичкој арени. После рушења берлинског зида и пада железне завесе, политички видик није нимало шири и јаснији. Наша политичка елита није имала довољно политичке мудрости, ни моралне снаге, која би српски државни брод водила сигурнијом трасом и омогућила му да са што мање хаварија стигне до жељеног циља. Све то показује да српска политичка и интелектуална елита, ни после урушавања комунистичког политичког пројекта, распада СФРЈ, увођења политичког плурализма и изградње демократских институција друштва, није имала јасне стратешке политичке циљеве.

Осамдесетих година XIX века, како пише један наш савремени историчар, „Србија је тек једном ногом закорачила из традиционалног у модерно друштво, покушавајући на тај начин да ухвати ‚последњи воз’ за прикључење европској ‚породици народа и држава’.

Приметивши да међу грађанима Србије почиње да опада еврофанатизам, ЕУ, која је деведесетих година прошлог века према Србији показала своје сурово лице, употребивши против ње прво санкције, а затим војну силу, сада с нешто блажом реториком ароганције инсистира на испуњавању тзв. европских стандарда, уз све чешће сигнале из Брисела да ћемо ускоро добити статус кандидата за чланство у ЕУ. Јасно је да тим понудама Брисел настоји да спречи гашење евроентузијазма у земљи у којој је друштвена, привредна и политичка ситуација у горем стању данас, него пре почетка транзиције.

Можда то делује парадоксално, али чини се да политичка атмосфера данас у Србији у много чему подсећа на ону која је владала у последњим деценијама XIX и првој деценији XX века, у време Стојана Новаковића. Осамдесетих година XIX века, како пише један наш савремени историчар, „Србија је тек једном ногом закорачила из традиционалног у модерно друштво, покушавајући на тај начин да ухвати ‚последњи воз’ за прикључење европској ‚породици народа и држава’. Била је то шанса оне генерације некадашњих државних питомаца (Симе Лозанића, Б. Петронијевића и др.), који су походили познате европске универзитете ‚наоружавши’ се знањем и одлучношћу да по повратку у земљу, преузевши одговорност, у исто време промени своју и судбину свога народа. Они су будућност српског народа јасно видели у Европи и зато су је везивали за модернизацију државе и друштва, што је значило изборити се за промену свести и превазилажење провинцијског духа, који је спутавао тек започету модернизацију, коју је са собом носио надолазећи XX век. Промене, које су се дешавале последњих деценија XIX века и почетком XX века, личиле су савременицима на филмску траку која се вртела у европским кафеима, остављајући своје прве посетиоце без даха и често збуњене брзином свакодневних новотарија које су из корена мењале живот, наравно не без отпора и последица по сваког појединца.“ (А. Ђуровић)

Кажемо да данашња друштвена и политичка ситуација, на парадоксалан начин, само подсећа на време у којем је у овом цитату реч, јер треба имати у виду, да се, период после преврата 1903. године, у српској савременој историји, обично сматра „златним добом“ у развитку њене модерне државе и културе. Имaјући у виду дубину кризе кроз коју пролазимо, као држава и друштво, тешко да би било ко, данас, могао рећи, да прва деценија XXI века представља почетак новог „златног раздобља“ Србије у њеном двовековном ходу ка ЕУ, иако су и о овој декади изрицане, бар од стране октобарских победника, узвишене похвале и хвалоспеви о деловању, не само политичке, већ и научне елите у изградњи европских политичких стандарда модерног српског друштва. Додуше, било би некоректно ако бисмо тврдили да одређених резултата није било. Међутим, губици су много већи, па позитивни резултати српског транзиционог периода, пред тим колосалним губицима, постају потпуно минорни.

Ако у прављењу политичког биланса српске транзиције пођемо од унутрашње политике, видећемо да је, осим успостављања плуралистичког политичког система, све остало спорно. Све политичке странке су ауторитарне, без јасне идеологије, са лидерима који нису дорасли политичким изазовима пред којима се Србија данас налази.

Основни економски проблем српског друштва лежи у катастрофалном стању српске привреде која је потпуно разорена пљачкашком приватизацијом и уништавањем домаћих предузећа и домаћих финансијских институција. Огромна незапосленост и пад плата и пензија угрожава живот највећег дела становништва. Младе генерације доведене су у поптуну неизвесност и налазе се у стању безперспективности. Многи од њих будућност не виде као своју шансу, већ у њу гледају као у црну рупу.

У својим политичким лутањима, Србија је остала без искрених савезника.

Најтежа ситуација јесте у спољној политици наше земље. Због огромних притисака САД и ЕУ, Србија се у својој спољној политици стално колебала између Брисела, Вашингтона и Москве. Због ових притисака наша дипломатија била је онемогућена да на прелому векова профилише јасно спољну политику наше земље. У својим политичким лутањима, Србија је остала без искрених савезника. Чак и неки мали успеси у спољној политици били су брзо анулирани, неодговорним понашањем, не само власти, већ и опозиције. Недавне расистичке изјаве, у Скупштини Србије, о нама пријатељски наклоњеним афричким земљама, изазвале су велики скандал у широј политичкој јавности, и нанеле огромну штету нашој земљи.

Ништа мање шокантна ниије ни изјава – поготово, ако се има у виду да је изречена од једног од наших најискуснијих политичара – Драгољуба Мићуновића, који се супротставио предлогу министра спољних послова Вука Јеремића, једног од ретких министара у овој влади који је имао доста успеха, без обзира на своју младост и, још увек, невелико дипломатско искуство. Он је један од ретких политичара који су популарнији у широј јавности него у властитој странци. Његов предлог да се обележи годишњица оснивања покрета несврстаних земаља – несумњиво најзначајнијег покушај да се хладноратовској подели света супротстави једна мирољубива политичка алтернатива, на коју можемо бити поносни без обзира на то што је настала у доба Јосипа Броза – није требало одочекати на такав начин.  

Ипак, највећи проблем српске спољне политике представља одбрана Косова (и дејтонског статуса Републике Српске), у чему, нажалост, нисмо имали довољно ни међународне подршке, али смо и ми често у својој стратегији одбране наше јужне покрајине чинили погрешне кораке, што је нашу борбу чинило још тежом. Наравно, у политици, као и у животу, ништа није изгубљено док се не изгуби, али то, како се према проблему Косова (и Републике Српске) данас, односи држава Србија, потпуно је несхватљиво. Изгледа да се показује на почетку XXI века, да није било довољно, како је мислио највећи српски књижевни критичар Јован Скерлић, да „Србија за сто година клецања, пипања по мраку, посртања и падања, после целог једног низа скупо стечених искустава и задобивених рана, научи ићи својим ногама и својим путем.“

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер