Učesnici šou-biz šablona su, po pravilu, ili olinjali političari (demokratski izbor je, u načelu, uvek izbor između istih) ili novodošli partijski anonimusi koji treba režirano da se posvađaju oko neke, za narod potpuno nebitne, a zadate, teme.

Miloševićevsko "nacifikovanje" Hrvata i Albanaca i ugričićevsko "nacifikovanje" Srba bazirani su na identičnoj logici i nose iste opasnosti. S jedne strane nacifikacija može obične građane pretvoriti u "dobrovoljne izvršioce" masovnih zločina.

Oni su sve ono što mi nismo. Oni su uzeli sve ono što smo mi trebali. Oni su radili ono što smo mi potcenjivali. Oni su igrali fudbal, mi smo se igrali fudbala. Mi smo pobeđivali, oni su osvajali.

Reč je o prvoj istinskoj indiciji da su jugoslovenske vlasti posle Drugog svetskog rata nezvanično, ali s dugoročnim i sistematski sprovođenim planom radile na potiskivanju ćirilice i favorizovanju latinice u FNRJ (kasnije SFRJ).

Slobodan Jovanović je bio svedok engleske, titoističko-jugoslovenske i hrvatske politike. Englesku politiku je sopstvenoj sestri opisao rečima da su oni (Engleti) za nas fatalniji nego Nemci, u kojima možemo raspoznati gorčinu, ali i jednu posebnu poruku za sve nas.

Nastavnik je nekako postao smetnja koja se isprečila detetu na putu ka dobrim ocenama i koji, kada kritikuje detovo ponašanje, kvari sliku koju roditelj ima o sebi kao dobrom i uspešnom vaspitaču.

A nadasve mi se dopala izjava g. Verana da treba „slaviti život“, ne samo zato što počinje vreme slava, već i zato što sam ga zamislila kao „violinistu na krovu“ sa inkubatorom u rukama, odnosno sa inkubatorom u jednoj, a najavljenim humanitarnim respiratorom u drugoj ruci.

Na plakatu jedna ruka pokazuje simbol muškog polnog organa drugoj ruci koja ima tri raširena prsta, što je postao neformalni srpski simbol. Kako da se osećam povodom toga, s obzirom na to da sam Srbin i to u Srbiji, a ovo je film srpske filmske elite?