Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Zašto ne možemo mnogo očekivati od izbora 2012.
Kuda ide Srbija

Zašto ne možemo mnogo očekivati od izbora 2012.

PDF Štampa El. pošta
Vasilije Kleftakis   
četvrtak, 15. decembar 2011.

Uvod

Ako je verovati anketama, biračko telo Srbije će na izborima 2012. godine biti podeljeno otprilike ovako: 30% glasova DS-u, i direktnim satelitima, 30% SNS-u, a sve ostale stranke (tuce, ili koliko već njih?) dobiće 40% glasova birača izašlih na izbore. Što odziv birača bude manji, sve izvesniji će biti konačni viši rezultat DS u zajednici sa sitnim strankama koje će joj prići, jer će se teško SNS-u, u prvi mah, pridružiti još koja stranka sa “mirazom“ u vidu značajnijog broja glasova . Nabrajanje je izlišno (sada), jer će se proizvoljno grupisanje manjih stranaka (oko DS-a) posle izbora odigravati shodno njihovom broju osvojenih poslaničkih mesta i srazmeri njihovih apetita i prednosti u vlasti koje im DS obeća. Tako će biti – bez obzira na njihovu političku “boju“, njihove principe i programe, njihova predizborna obećanja biračima i ostale (folklorne) parafernalije sa sve žirafama i betovenima. Konačni rezultat će ići direktno protiv ideje i želja tradicionalne Srbije – jer samo postojanje i opstanak jakog SNS-a, novog igrača na ovim izborima, obezbeđuje da se u korenu sasecaju šanse za uticaj te, tradicionalne Srbije, u vlasti i državnoj politici zemlje. Fenomen očekivanog uspeha SNS-a i paradoksalno osvajanje visokog mesta u predizbornim anketama, uz praktično odsustvo bilo kakve novosti u njihovoj “političkoj ponudi“, može se delimično tumačiti nezadovoljstvom građana dosadašnjom politikom vladajuće koalicije, ali to ipak nije dovoljno. Za verovanje da u praznoj SNS retorici ima sadržaja, kao i da u njihovom mađioničarskom cilindru zaista čuči neki zeka (ili golub u njihovoj maramici) potrebno je, uz pomenuto nezadovoljstvo dosadašnjom vladom, imati veliku dozu neobaveštenosti i naivnosti – a o tome malo kasnije. Kada bi u Srbiji postojala dovoljno snažna i utemeljena građanska klasa, koja služi kao rezervoar za razvoj nacionalne elite iz koje bi se regrutovali političari, verujem da bi stvari na političkoj sceni u Srbiji stojale znatno drugačije, ali nažalost toga (još uvek) nema.

Srpska građanska klasa i “građansko društvo“

Istorijski gledano, za stvaranje građanskog društva (a građanska klasa je njegova osnova i izvor nacionalne elite) potrebno je imati (dugo)trajnu stabilnost, evolutivni razvoj i duhovni kontinuitet.

Svi znaju da se tim pojmovima danas vrlo rado i najupadljivije kite krugovi oko “nevladinih“ organizacija, DS-a i LDP-a – koji za to zaista imaju najmanje realnih osnova. Istorijski gledano, za stvaranje građanskog društva (a građanska klasa je njegova osnova i izvor nacionalne elite) potrebno je imati (dugo)trajnu stabilnost, evolutivni razvoj i duhovni kontinuitet. U svojoj novijoj istoriji – od 1804-e preko 1830-e, pa 1878-e, 1903, 1908-e, 1912-1913, 1914-1918, 1941-1944-e, 1944/45, 1948-ih, 1950-ih, pa 1990-ih godina, Srbija je preživljavala takve dramatične i tragične istorijske, društvene, pa i biološke katastrofe (gubitak trećine odraslog muškog stanovništva tokom I svetskog rata!), da nije bilo ni vremena ni uslova za stabilno formiranje tradicionalne građanske klase i elite. Svaki njihov začetak – od najranijih godina nadalje je, posle (u najboljem slučaju) decenije-dve, bivao (neretko i bukvalno) sasecan u korenu. Dovoljno je samo se podsetiti višekratnih dinastičkih obračuna (obrenovićevci-krađorđevićevci) u XIX/početku XX veka, zaključno sa majskim prevratom 1903-e, sa posledičnim guranjem u pozadinu obrenovićevaca (kakvog-takvog začetka građanske klase), građanskog rata 1941-1944-e i dopunskog komunističkog masakra 1944/45-e (uslovno: karađorđevićevske) građanske klase i elite, zatim – međukomunističkog nemilosrdnog obračuna 1948-1950-tih godina (eliminacija jednog dela klice titovske “elite“ – ma kako perverzna ona bila), pa onda postaje jasno zašto se u Srbiji teško može govoriti o građanskom društvu u tradicionalnom smislu. Tome treba dodati i spoljnopolitičko-geografski aspekt: Balkan, i mesto Srbije na njemu u istorijskom, bespoštednom sukobu: Zapad-Rusija, još od “Istočnog pitanja“, koji još uvek i te kako traje, i u kome je Srbija ne tako retko bila – a plašiti se, i biće “kolateralna šteta/korist“ (zavisno od tačke gledišta, i kako za koga). U njemu je Zapad stalno strana-agresor protiv Rusije, i u tome se zvanična Srbija, kolebajući se tokom XIX-XX veka priklanjala čas Zapadu (kao sada), čas Rusiji – i onda slika postaje još kompleksnija. To je imalo i te kako velikog uticaja i na formiranje srpske građanske klase (koja još uvek nikako da se oformi).

Ta nekadašnja deca iz četrdesetih-pedesetih godina XX veka su očevi i majke sadašnje post-titovske anacionalne građanske klase, perjanica i krema “nevladinih“ organizacija, kao i rukovodstava praktično svih političkih stranaka.

Ja nisam ni profesionalni sociolog, ni profesionalni istoričar – ali, “neopterećen“ profesionalnim znanjima, usuđujem se da kažem da smatram da je neophodno, ako se o tradicionalnoj građanskoj klasi kao rezervoaru za nastanak nacionalne elite govori, da začetnik/ca porodice, člana te klase, bude u proseku bar jedan/jedna od pradeda/prababa – tj. prvi predak porodice koja toj klasi od onog trenutka pripada. Prevedeno na kalendar to bi značilo da – ako sadašnji član građanske klase Srbije ima npr. 40 godina onda bi trebalo da ta porodica ima građansku tradiciju koja počinje od 90-ih godina XIX veka. Koliko njih je preživelo istorijska i društvena iskušenja od početka XX veka do II svetskog rata? Koliko je tih porodica bez teških psiholoških i moralnih trauma preživelo taj – za Srbiju nemilosrdni, i u suštini građanski rat, kao i komunističke pokolje i sve društvene čistke i društveno-ekonomske degradacije posle njih? Preživelim članovima građanske klase, koji se nisu želeli odreći moralnih i društvenih principa na kojima su vaspitavani, u tim godinama nije preostajalo ništa drugo sem bukvalne emigracije – bilo putem visoko riskantnih begstava preko zatvorenih granica od 1945. do 1960, bilo pomoću kasnijih legalnih odlazaka “na privremeni rad u inostranstvo“ (kakav lep eufemizam!) koji se pretvarao u iseljeništvo. Većini njih alternativa (zapazite – čak i tada je bilo neke alternative, a ne kao danas kada se propagira bezalternativnost) bila je ostanak u zemlji, uz početno instinktivno odbijanje da prihvate silom nametnute društvene promene, i – opet emigracija, ali tzv. “unutrašnja emigracija“ sa društvenom mimikrijom. Može se reći da je većina takvih porodica već u sledećoj generaciji nevoljno “legla na rudu“ komunistima, jer je prenošenje tradicionalnih društvenih vrednosti i porodičnih tradicija potomcima rođenim neposredno pred, tokom i neposredno posle II svetskog rata (naročito u periodu 1945-1970) bilo veoma riskantno. To je kod tih potomaka rezultiralo u fragmentarnim, maglovitim i često iskrivljenim predstavama o precima i njihovim društvenim i političkim vrednostima – drugim rečima, došlo je do prekida evolucije srpske građanske klase. Mali deo prethodne građanske klase se odmah pomirio sa gubitkom (konfiskovanih) materijalnih dobara i dobrovoljno se pokorio komunističkim vlastodršcima. To se ne tako retko dešavalo čak i putem prostituisanja sopstvenih kćeri, ili u “boljem“ slučaju njihovom udajom za komunističke funkcionere. Novim vlastodršcima, koji nisu baš patili od preterane obrazovanosti i društvenog “šlifa“, takvi aranžmani su odgovarali. Putem njih se dolazilo do, novoj vlasti naizgled (pa i stvarno), vernih obrazovanih ljudi sa znanjem stranih jezika i pravila uglađenog društvenog ponašanja. To je u početku komunističke vladavine, do formiranja sopstvenih novih kadrova, sve bilo od koristi u spoljnoj trgovini, obrazovanju novih diplomatskih kadrova, na Univerzitetu, u Akademiji nauka i naučnim institutima (Srpsku pravoslavnu crkvu koja nikako nije bila pošteđena od toga, ovde ostavljam po strani). Takvi ketmani su i od svoje dece krili sopstvena ubeđenja i tradicije – a njihova deca i unuci su odrastali zajedno sa svojim privilegovanim vršnjacima – direktnim potomcima većinom neotesanih i neukih komunističkih uzurpatora. Tako se – kao nezdravi amalgam novog i starog – formirala titovska “Nova klasa“ ali bez onog, po autentičnu i zdravu građansku klasu neophodnog duhovnog kontinuiteta sa prošlošću i tradicijom. Ta nekadašnja deca iz četrdesetih-pedesetih godina XX veka su očevi i majke sadašnje post-titovske anacionalne građanske klase, perjanica i krema “nevladinih“ organizacija, kao i rukovodstava praktično svih političkih stranaka – a naročito DS-a, LDP-a, SPS-a, SPO-a, SNS-a, PUPS-a i čega sve još ne...

Očekivani izborni rezultati

Zajednički izborni kapacitet DS-a sa sigurnim pratiocima je oko 52% (a biće i vrlo važno: ko, i kako će zbrajati glasove).

Zajednička religija rukovodstava tih stranaka je slepo pokloništvo bogu Mamonu i goloj sili – prihvatanje realnosti – how yes no? Jer, oni tačno znaju da se ne mogu sabirati grandmothers and frogs. Svi oni za manipulisanje i zaslepljivanje birača veoma rado i uspešno zloupotrebljavaju pojmove: sloboda, vladavina zakonitosti, demokratija, transparentnost, edukacija, progres, uz besmislene parole tipa “EU nema alternative“, “I Kosovo i EU“, koje nisu ništa drugo do bezočno izrugivanje logici i inteligenciji, ali – ma kako paradoksalno – sve to ima uspeha u nedovoljno opšte, a posebno politički, obrazovanom narodu, lišenom nacionalne elite koja nije imala nacionalnu građansku klasu kao podlogu iz koje bi trebalo da iznikne. Zajednički izborni kapacitet DS-a sa sigurnim pratiocima je oko 52% (a biće i vrlo važno: ko, i kako će zbrajati glasove). Ma koliko oni međusobno bili u suštini suprotstavljeni – jedno ih ujedinjuje: vlast i korist od nje, a to je vrlo čvrst politički lepak. Važno je naglasiti i da oni – direktno ili indirektno – drže pod potpunom kontrolom praktično sve vrste medija u zemlji.

Nasuprot njima stoji slabašna nacionalna opozicija: DSS, SRS i pokret (stranka u formiranju?) Dveri. Koliki je njihov izborni kapacitet? Biću “velikodušan“ i kazaću: uz očekivan visok stepen apstinencije, zbirno 18%.

Nasuprot njima stoji slabašna nacionalna opozicija: DSS, SRS i pokret (stranka u formiranju?) Dveri. Ostaci ostataka duhovnih vrednosti tradicionalne Srbije, uz ostatke tradicionalnih vrednosti građanske klase i njene svesti se mogu nazreti jedino u inertnom DSS-u; ostaci tradicionalnih duhovnih vrednosti – u dosta haotičnom pokretu Dveri, a bunta, inata i ratobornosti u SRS-u, koji u sebi objedinjuje razumljivu, slepu ogorčenost običnog, malog čoveka protiv svih gadosti sa kojima je svakodnevno suočen. Koliki je njihov izborni kapacitet? Biću “velikodušan“ i kazaću: uz očekivan visok stepen apstinencije, zbirno 18%, pod uslovom da svi oni, nastupajući posebno, pređu cenzus – što je jedino sigurno za SRS, postaje pomalo sumnjivo za DSS, dok je vrlo sumnjivo za Dveri. Izvesna šansa nacionalnoj opoziciji za dobijanje većeg procenta glasova je u upravljanju značajnog kapaciteta oštrice predizborne kampanje protiv pseudoopozicije i u radu na aktiviranju i privlačenju za izlazak na izbore što je moguće većeg broja potencijalnih apstinenata – jer se među njima nalazi i najveći rezervoar glasova za te stranke.

Pseudoopozicija

Ta zla kob po nacionalnu opoziciju – sa oportunističkim NS-om ili bez njega – izuzetno je vešt potez majstora, koji su formiranjem SNS-a za jedan (možda i duži?) period izbacili iz koloseka srpsku nacionalnu opoziciju.

I pre dolaska SNS-a postojala je jedna pseudoopoziciona stranka – LDP, ali to, očigledno, nadležnim “spin-doktorima“ nije bilo dovoljno. LDP-u se makar mora priznati da ima potpuno koherentnu, jasno antitradicionalnu i antinacionalnu političku platformu, sa kojom birač zna na čemu je. SNS je u tome sušta suprotnost, a baš u tome je u ovom trenutku i njegova (pred)izborna prednost. Ta zla kob po nacionalnu opoziciju – sa oportunističkim NS-om ili bez njega – izuzetno je vešt potez majstora, koji su formiranjem SNS-a za jedan (možda i duži?) period izbacili iz koloseka srpsku nacionalnu opoziciju. Sigurno je da ti majstori ne žive u Srbiji, ali dugim prstima drže pod svojom pouzdanom kontrolom skoro sve dirke na njenoj političko-ekonomskoj klavijaturi. Razbijanjem SRS-a, odnošenjem od nje glavnine pristalica, privlačenjem birača DSS-a nezadovoljnih njenim nedostatkom dinamičnosti i inicijative, kao i privlačenjem nešto birača DS-a koji su po pogledima bili bliski DSS-u – izgleda da je oformljeno biračko telo koje može doneti 30% glasova, i time u korenu saseći svaku praktičnu mogućnost nacionalnoj opoziciji da oformi vladu. Istovremeno, SNS može poslužiti svojim tvorcima (a to nisu njeni čelnici, koji su u ovoj igri samo marionete), još i kao stožer rezervne prozapadne koalicije za slučaj (ne baš verovatnog, ali ... ko zna?) fijaska DS-a na ovim izborima.

Jedna stranka tipa SNS-a, verovatno danas u Srbiji i ima toliko izgleda za uspeh, što nije ni malo utešno, ali – i to je realnost.

Kako je moguće objasniti realnost očekivanja da će SNS svojom praznom retorikom i hroničnim izbegavanjem “otvaranja karata“ uspeti da privuče tako značajan deo (30%) srpskog biračkog tela? Mislim da se objašnjenje može naći i u ovom: Za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja u postkomunističkoj tranziciji (ovde naglašeno izuzimam Albaniju, Bugarsku i Rumuniju, koje su dosta slične Srbiji), Srbija je u trenutku komunističkog uzurpiranja vlasti imala, kako brojčano tako i po svojoj tradiciji, najnerazvijeniju građansku klasu/elitu, koja je pod komunistima prošla golgotu opisanu na početku teksta. Toga nisu bile pošteđene (u većoj ili manjoj meri) ni građanske klase/elite ostalih istočnoevropskih zemalja, ali njihovi “rezervoari“ su bili znatno veći i, verovatno, kvalitetniji – pa zato ni posledice nisu tako katastrofalne kao u Srbiji. Osim toga, Srbija nije – za razliku od Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske i baltičkih zemalja – imala ni plemstvo. Ma sa koliko prezira mnogi danas gledali na istorijsku i društvenu ulogu plemstva, nikako ne treba zaboravljati ono “noblesse oblige” – jer to nije potpuno “isisano iz prsta“. Ne treba zaboraviti ni to da je od svih nabrojanih zemalja komunizam u Srbiji bio “najautohtoniji“, a i prosečni nivo obrazovanosti stanovništva i državne i društvene organizovanosti Srbije bio je niži. Zbog svih tih razlika i njihovih sadašnjih posledica, jedna stranka tipa SNS-a, verovatno danas u Srbiji i ima toliko izgleda za uspeh, što nije ni malo utešno, ali – i to je realnost. Da li se s njom treba miriti, i šta dalje činiti da se takvo stanje popravi, trebalo bi da bude predmet daljih diskusija.

Zaključak

Za spoljne i unutrašnje snage suprotstavljene interesima tradicionalne, nacionalne Srbije, to će biti (najmanje) “dve muve istim udarcem“ - uspešni izbori za vladu i uspešni izbori protiv opozicije.

U ovom tekstu sam namerno izostavio pominjanje, po Srbiju pogubne uloge stvaranja prve i raspada druge Jugoslavije, pitanje srpskog naroda van granica države Srbije, NATO rata protiv Srbije sa bombardovanjima i protivpravnim otimanjem Srbiji Kosova i Metohije od strane Zapada, priznavanja/nepriznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, dobijanja/nedobijanja suštinski besmislenog statusa kandidata za EU, pitanja članstva u NATO-u, pretnje centrifugalnih tendencija/pokreta (Vojvodina, Raška oblast – tzv. “Sandžak“). Jer – to sve jesu pitanja od veoma velikog značaja, ali ona neosporno iziskuju i posebna razmatranja u svetlu predstojećih izbora.

Ovi, srpski izbori u 2012. godini će, zahvaljujući očekivanom uspehu pseudoopozicije, pripadati izborima retke vrste: Za spoljne i unutrašnje snage suprotstavljene interesima tradicionalne, nacionalne Srbije, to će biti (najmanje) “dve muve istim udarcem“ – uspešni izbori za vladu i uspešni izbori protiv opozicije – a plašim se, biće to i pogubni izbori po tradicionalnu, nacionalnu Srbiju, jer će nova vlada u bilo kom sastavu, nastaviti sa sprovođenjem dosadašnje “bezalternativne“ politike.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner