Zašto ne možemo mnogo očekivati od izbora 2012.

Uvod

Ako je verovati anketama, biračko telo Srbije će na izborima 2012. godine biti podeljeno otprilike ovako: 30% glasova DS-u, i direktnim satelitima, 30% SNS-u, a sve ostale stranke (tuce, ili koliko već njih?) dobiće 40% glasova birača izašlih na izbore. Što odziv birača bude manji, sve izvesniji će biti konačni viši rezultat DS u zajednici sa sitnim strankama koje će joj prići, jer će se teško SNS-u, u prvi mah, pridružiti još koja stranka sa “mirazom“ u vidu značajnijog broja glasova . Nabrajanje je izlišno (sada), jer će se proizvoljno grupisanje manjih stranaka (oko DS-a) posle izbora odigravati shodno njihovom broju osvojenih poslaničkih mesta i srazmeri njihovih apetita i prednosti u vlasti koje im DS obeća. Tako će biti – bez obzira na njihovu političku “boju“, njihove principe i programe, njihova predizborna obećanja biračima i ostale (folklorne) parafernalije sa sve žirafama i betovenima. Konačni rezultat će ići direktno protiv ideje i želja tradicionalne Srbije – jer samo postojanje i opstanak jakog SNS-a, novog igrača na ovim izborima, obezbeđuje da se u korenu sasecaju šanse za uticaj te, tradicionalne Srbije, u vlasti i državnoj politici zemlje. Fenomen očekivanog uspeha SNS-a i paradoksalno osvajanje visokog mesta u predizbornim anketama, uz praktično odsustvo bilo kakve novosti u njihovoj “političkoj ponudi“, može se delimično tumačiti nezadovoljstvom građana dosadašnjom politikom vladajuće koalicije, ali to ipak nije dovoljno. Za verovanje da u praznoj SNS retorici ima sadržaja, kao i da u njihovom mađioničarskom cilindru zaista čuči neki zeka (ili golub u njihovoj maramici) potrebno je, uz pomenuto nezadovoljstvo dosadašnjom vladom, imati veliku dozu neobaveštenosti i naivnosti – a o tome malo kasnije. Kada bi u Srbiji postojala dovoljno snažna i utemeljena građanska klasa, koja služi kao rezervoar za razvoj nacionalne elite iz koje bi se regrutovali političari, verujem da bi stvari na političkoj sceni u Srbiji stojale znatno drugačije, ali nažalost toga (još uvek) nema.

Srpska građanska klasa i “građansko društvo“

Istorijski gledano, za stvaranje građanskog društva (a građanska klasa je njegova osnova i izvor nacionalne elite) potrebno je imati (dugo)trajnu stabilnost, evolutivni razvoj i duhovni kontinuitet.

Svi znaju da se tim pojmovima danas vrlo rado i najupadljivije kite krugovi oko “nevladinih“ organizacija, DS-a i LDP-a – koji za to zaista imaju najmanje realnih osnova. Istorijski gledano, za stvaranje građanskog društva (a građanska klasa je njegova osnova i izvor nacionalne elite) potrebno je imati (dugo)trajnu stabilnost, evolutivni razvoj i duhovni kontinuitet. U svojoj novijoj istoriji – od 1804-e preko 1830-e, pa 1878-e, 1903, 1908-e, 1912-1913, 1914-1918, 1941-1944-e, 1944/45, 1948-ih, 1950-ih, pa 1990-ih godina, Srbija je preživljavala takve dramatične i tragične istorijske, društvene, pa i biološke katastrofe (gubitak trećine odraslog muškog stanovništva tokom I svetskog rata!), da nije bilo ni vremena ni uslova za stabilno formiranje tradicionalne građanske klase i elite. Svaki njihov začetak – od najranijih godina nadalje je, posle (u najboljem slučaju) decenije-dve, bivao (neretko i bukvalno) sasecan u korenu. Dovoljno je samo se podsetiti višekratnih dinastičkih obračuna (obrenovićevci-krađorđevićevci) u XIX/početku XX veka, zaključno sa majskim prevratom 1903-e, sa posledičnim guranjem u pozadinu obrenovićevaca (kakvog-takvog začetka građanske klase), građanskog rata 1941-1944-e i dopunskog komunističkog masakra 1944/45-e (uslovno: karađorđevićevske) građanske klase i elite, zatim – međukomunističkog nemilosrdnog obračuna 1948-1950-tih godina (eliminacija jednog dela klice titovske “elite“ – ma kako perverzna ona bila), pa onda postaje jasno zašto se u Srbiji teško može govoriti o građanskom društvu u tradicionalnom smislu. Tome treba dodati i spoljnopolitičko-geografski aspekt: Balkan, i mesto Srbije na njemu u istorijskom, bespoštednom sukobu: Zapad-Rusija, još od “Istočnog pitanja“, koji još uvek i te kako traje, i u kome je Srbija ne tako retko bila – a plašiti se, i biće “kolateralna šteta/korist“ (zavisno od tačke gledišta, i kako za koga). U njemu je Zapad stalno strana-agresor protiv Rusije, i u tome se zvanična Srbija, kolebajući se tokom XIX-XX veka priklanjala čas Zapadu (kao sada), čas Rusiji – i onda slika postaje još kompleksnija. To je imalo i te kako velikog uticaja i na formiranje srpske građanske klase (koja još uvek nikako da se oformi).

Ta nekadašnja deca iz četrdesetih-pedesetih godina XX veka su očevi i majke sadašnje post-titovske anacionalne građanske klase, perjanica i krema “nevladinih“ organizacija, kao i rukovodstava praktično svih političkih stranaka.

Ja nisam ni profesionalni sociolog, ni profesionalni istoričar – ali, “neopterećen“ profesionalnim znanjima, usuđujem se da kažem da smatram da je neophodno, ako se o tradicionalnoj građanskoj klasi kao rezervoaru za nastanak nacionalne elite govori, da začetnik/ca porodice, člana te klase, bude u proseku bar jedan/jedna od pradeda/prababa – tj. prvi predak porodice koja toj klasi od onog trenutka pripada. Prevedeno na kalendar to bi značilo da – ako sadašnji član građanske klase Srbije ima npr. 40 godina onda bi trebalo da ta porodica ima građansku tradiciju koja počinje od 90-ih godina XIX veka. Koliko njih je preživelo istorijska i društvena iskušenja od početka XX veka do II svetskog rata? Koliko je tih porodica bez teških psiholoških i moralnih trauma preživelo taj – za Srbiju nemilosrdni, i u suštini građanski rat, kao i komunističke pokolje i sve društvene čistke i društveno-ekonomske degradacije posle njih? Preživelim članovima građanske klase, koji se nisu želeli odreći moralnih i društvenih principa na kojima su vaspitavani, u tim godinama nije preostajalo ništa drugo sem bukvalne emigracije – bilo putem visoko riskantnih begstava preko zatvorenih granica od 1945. do 1960, bilo pomoću kasnijih legalnih odlazaka “na privremeni rad u inostranstvo“ (kakav lep eufemizam!) koji se pretvarao u iseljeništvo. Većini njih alternativa (zapazite – čak i tada je bilo neke alternative, a ne kao danas kada se propagira bezalternativnost) bila je ostanak u zemlji, uz početno instinktivno odbijanje da prihvate silom nametnute društvene promene, i – opet emigracija, ali tzv. “unutrašnja emigracija“ sa društvenom mimikrijom. Može se reći da je većina takvih porodica već u sledećoj generaciji nevoljno “legla na rudu“ komunistima, jer je prenošenje tradicionalnih društvenih vrednosti i porodičnih tradicija potomcima rođenim neposredno pred, tokom i neposredno posle II svetskog rata (naročito u periodu 1945-1970) bilo veoma riskantno. To je kod tih potomaka rezultiralo u fragmentarnim, maglovitim i često iskrivljenim predstavama o precima i njihovim društvenim i političkim vrednostima – drugim rečima, došlo je do prekida evolucije srpske građanske klase. Mali deo prethodne građanske klase se odmah pomirio sa gubitkom (konfiskovanih) materijalnih dobara i dobrovoljno se pokorio komunističkim vlastodršcima. To se ne tako retko dešavalo čak i putem prostituisanja sopstvenih kćeri, ili u “boljem“ slučaju njihovom udajom za komunističke funkcionere. Novim vlastodršcima, koji nisu baš patili od preterane obrazovanosti i društvenog “šlifa“, takvi aranžmani su odgovarali. Putem njih se dolazilo do, novoj vlasti naizgled (pa i stvarno), vernih obrazovanih ljudi sa znanjem stranih jezika i pravila uglađenog društvenog ponašanja. To je u početku komunističke vladavine, do formiranja sopstvenih novih kadrova, sve bilo od koristi u spoljnoj trgovini, obrazovanju novih diplomatskih kadrova, na Univerzitetu, u Akademiji nauka i naučnim institutima (Srpsku pravoslavnu crkvu koja nikako nije bila pošteđena od toga, ovde ostavljam po strani). Takvi ketmani su i od svoje dece krili sopstvena ubeđenja i tradicije – a njihova deca i unuci su odrastali zajedno sa svojim privilegovanim vršnjacima – direktnim potomcima većinom neotesanih i neukih komunističkih uzurpatora. Tako se – kao nezdravi amalgam novog i starog – formirala titovska “Nova klasa“ ali bez onog, po autentičnu i zdravu građansku klasu neophodnog duhovnog kontinuiteta sa prošlošću i tradicijom. Ta nekadašnja deca iz četrdesetih-pedesetih godina XX veka su očevi i majke sadašnje post-titovske anacionalne građanske klase, perjanica i krema “nevladinih“ organizacija, kao i rukovodstava praktično svih političkih stranaka – a naročito DS-a, LDP-a, SPS-a, SPO-a, SNS-a, PUPS-a i čega sve još ne...

Očekivani izborni rezultati

Zajednički izborni kapacitet DS-a sa sigurnim pratiocima je oko 52% (a biće i vrlo važno: ko, i kako će zbrajati glasove).

Zajednička religija rukovodstava tih stranaka je slepo pokloništvo bogu Mamonu i goloj sili – prihvatanje realnosti – how yes no? Jer, oni tačno znaju da se ne mogu sabirati grandmothers and frogs. Svi oni za manipulisanje i zaslepljivanje birača veoma rado i uspešno zloupotrebljavaju pojmove: sloboda, vladavina zakonitosti, demokratija, transparentnost, edukacija, progres, uz besmislene parole tipa “EU nema alternative“, “I Kosovo i EU“, koje nisu ništa drugo do bezočno izrugivanje logici i inteligenciji, ali – ma kako paradoksalno – sve to ima uspeha u nedovoljno opšte, a posebno politički, obrazovanom narodu, lišenom nacionalne elite koja nije imala nacionalnu građansku klasu kao podlogu iz koje bi trebalo da iznikne. Zajednički izborni kapacitet DS-a sa sigurnim pratiocima je oko 52% (a biće i vrlo važno: ko, i kako će zbrajati glasove). Ma koliko oni međusobno bili u suštini suprotstavljeni – jedno ih ujedinjuje: vlast i korist od nje, a to je vrlo čvrst politički lepak. Važno je naglasiti i da oni – direktno ili indirektno – drže pod potpunom kontrolom praktično sve vrste medija u zemlji.

Nasuprot njima stoji slabašna nacionalna opozicija: DSS, SRS i pokret (stranka u formiranju?) Dveri. Koliki je njihov izborni kapacitet? Biću “velikodušan“ i kazaću: uz očekivan visok stepen apstinencije, zbirno 18%.

Nasuprot njima stoji slabašna nacionalna opozicija: DSS, SRS i pokret (stranka u formiranju?) Dveri. Ostaci ostataka duhovnih vrednosti tradicionalne Srbije, uz ostatke tradicionalnih vrednosti građanske klase i njene svesti se mogu nazreti jedino u inertnom DSS-u; ostaci tradicionalnih duhovnih vrednosti – u dosta haotičnom pokretu Dveri, a bunta, inata i ratobornosti u SRS-u, koji u sebi objedinjuje razumljivu, slepu ogorčenost običnog, malog čoveka protiv svih gadosti sa kojima je svakodnevno suočen. Koliki je njihov izborni kapacitet? Biću “velikodušan“ i kazaću: uz očekivan visok stepen apstinencije, zbirno 18%, pod uslovom da svi oni, nastupajući posebno, pređu cenzus – što je jedino sigurno za SRS, postaje pomalo sumnjivo za DSS, dok je vrlo sumnjivo za Dveri. Izvesna šansa nacionalnoj opoziciji za dobijanje većeg procenta glasova je u upravljanju značajnog kapaciteta oštrice predizborne kampanje protiv pseudoopozicije i u radu na aktiviranju i privlačenju za izlazak na izbore što je moguće većeg broja potencijalnih apstinenata – jer se među njima nalazi i najveći rezervoar glasova za te stranke.

Pseudoopozicija

Ta zla kob po nacionalnu opoziciju – sa oportunističkim NS-om ili bez njega – izuzetno je vešt potez majstora, koji su formiranjem SNS-a za jedan (možda i duži?) period izbacili iz koloseka srpsku nacionalnu opoziciju.

I pre dolaska SNS-a postojala je jedna pseudoopoziciona stranka – LDP, ali to, očigledno, nadležnim “spin-doktorima“ nije bilo dovoljno. LDP-u se makar mora priznati da ima potpuno koherentnu, jasno antitradicionalnu i antinacionalnu političku platformu, sa kojom birač zna na čemu je. SNS je u tome sušta suprotnost, a baš u tome je u ovom trenutku i njegova (pred)izborna prednost. Ta zla kob po nacionalnu opoziciju – sa oportunističkim NS-om ili bez njega – izuzetno je vešt potez majstora, koji su formiranjem SNS-a za jedan (možda i duži?) period izbacili iz koloseka srpsku nacionalnu opoziciju. Sigurno je da ti majstori ne žive u Srbiji, ali dugim prstima drže pod svojom pouzdanom kontrolom skoro sve dirke na njenoj političko-ekonomskoj klavijaturi. Razbijanjem SRS-a, odnošenjem od nje glavnine pristalica, privlačenjem birača DSS-a nezadovoljnih njenim nedostatkom dinamičnosti i inicijative, kao i privlačenjem nešto birača DS-a koji su po pogledima bili bliski DSS-u – izgleda da je oformljeno biračko telo koje može doneti 30% glasova, i time u korenu saseći svaku praktičnu mogućnost nacionalnoj opoziciji da oformi vladu. Istovremeno, SNS može poslužiti svojim tvorcima (a to nisu njeni čelnici, koji su u ovoj igri samo marionete), još i kao stožer rezervne prozapadne koalicije za slučaj (ne baš verovatnog, ali ... ko zna?) fijaska DS-a na ovim izborima.

Jedna stranka tipa SNS-a, verovatno danas u Srbiji i ima toliko izgleda za uspeh, što nije ni malo utešno, ali – i to je realnost.

Kako je moguće objasniti realnost očekivanja da će SNS svojom praznom retorikom i hroničnim izbegavanjem “otvaranja karata“ uspeti da privuče tako značajan deo (30%) srpskog biračkog tela? Mislim da se objašnjenje može naći i u ovom: Za razliku od drugih istočnoevropskih zemalja u postkomunističkoj tranziciji (ovde naglašeno izuzimam Albaniju, Bugarsku i Rumuniju, koje su dosta slične Srbiji), Srbija je u trenutku komunističkog uzurpiranja vlasti imala, kako brojčano tako i po svojoj tradiciji, najnerazvijeniju građansku klasu/elitu, koja je pod komunistima prošla golgotu opisanu na početku teksta. Toga nisu bile pošteđene (u većoj ili manjoj meri) ni građanske klase/elite ostalih istočnoevropskih zemalja, ali njihovi “rezervoari“ su bili znatno veći i, verovatno, kvalitetniji – pa zato ni posledice nisu tako katastrofalne kao u Srbiji. Osim toga, Srbija nije – za razliku od Poljske, Češke, Slovačke, Mađarske i baltičkih zemalja – imala ni plemstvo. Ma sa koliko prezira mnogi danas gledali na istorijsku i društvenu ulogu plemstva, nikako ne treba zaboravljati ono “noblesse oblige” – jer to nije potpuno “isisano iz prsta“. Ne treba zaboraviti ni to da je od svih nabrojanih zemalja komunizam u Srbiji bio “najautohtoniji“, a i prosečni nivo obrazovanosti stanovništva i državne i društvene organizovanosti Srbije bio je niži. Zbog svih tih razlika i njihovih sadašnjih posledica, jedna stranka tipa SNS-a, verovatno danas u Srbiji i ima toliko izgleda za uspeh, što nije ni malo utešno, ali – i to je realnost. Da li se s njom treba miriti, i šta dalje činiti da se takvo stanje popravi, trebalo bi da bude predmet daljih diskusija.

Zaključak

Za spoljne i unutrašnje snage suprotstavljene interesima tradicionalne, nacionalne Srbije, to će biti (najmanje) “dve muve istim udarcem“ - uspešni izbori za vladu i uspešni izbori protiv opozicije.

U ovom tekstu sam namerno izostavio pominjanje, po Srbiju pogubne uloge stvaranja prve i raspada druge Jugoslavije, pitanje srpskog naroda van granica države Srbije, NATO rata protiv Srbije sa bombardovanjima i protivpravnim otimanjem Srbiji Kosova i Metohije od strane Zapada, priznavanja/nepriznavanja jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, dobijanja/nedobijanja suštinski besmislenog statusa kandidata za EU, pitanja članstva u NATO-u, pretnje centrifugalnih tendencija/pokreta (Vojvodina, Raška oblast – tzv. “Sandžak“). Jer – to sve jesu pitanja od veoma velikog značaja, ali ona neosporno iziskuju i posebna razmatranja u svetlu predstojećih izbora.

Ovi, srpski izbori u 2012. godini će, zahvaljujući očekivanom uspehu pseudoopozicije, pripadati izborima retke vrste: Za spoljne i unutrašnje snage suprotstavljene interesima tradicionalne, nacionalne Srbije, to će biti (najmanje) “dve muve istim udarcem“ – uspešni izbori za vladu i uspešni izbori protiv opozicije – a plašim se, biće to i pogubni izbori po tradicionalnu, nacionalnu Srbiju, jer će nova vlada u bilo kom sastavu, nastaviti sa sprovođenjem dosadašnje “bezalternativne“ politike.