Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Rodoljublje izdajnika
Kuda ide Srbija

Rodoljublje izdajnika

PDF Štampa El. pošta
Milanko Šekler   
ponedeljak, 14. april 2014.

Mnogi zlurado primećuju da izdaja u Srbiji više nije moguća, pogotovo od vremena kada najviša politička i intelektualna elita države kao svoj jedini način opstanka i svrhe postojanja vidi borbu za što bolji pristup bogatim „stranim fondovima“ i „donotorskim organizacijama“, koji im u regularnom procesu „aplikacije“ omogućavaju lagodno bitisanje, i što posebno ističu naši istaknuti intelektualci-vlasnici raznih nevladinih organizacija, kakvo finansiranje daje im potpunu slobodnu delanja i mišljenja u odnosu na njihovu sopstvenu državu, vladu i narod, ili kratko rečeno Srbiju! I kažu da je to baš suštinski i jako važno za njihov neometan rad i uticaj na javno mnjenje Srbije, i promenu naših loših i primitivnih navika, u koje spada i ljubav prema domovini.

Ali, ja vas pitam, a kako stojimo u odnosu na slobodu delanja i mišljenja u odnosu na strane države i njihove vlade, koje odobravaju finansijska sredstva, koja potom pune račune opet njihovih donatorskih organizacija i fondova, iz kojih se naša nesretna političko-intelektualna elita „legalno podmićuje“? To nikoga od naših kvazivođa, političkih šarlatana i idejnih golubova prevrtača i ne sme da zanima, jer i oni to rade.

Zamislite kad posle svakih izbora naši „veliki političari i vođe“ poletno potrče da razgovaraju sa ambasadorima zemalja „donatora njihove politike“, da vide kakva bi vlada mogla da se formira! To je stanje kulminiralo današnjom gotovo komičnom situacijom, kada jedna stranka dobije natpolovičnu većinu, dovoljnu za samostalno formiranje vlade, a ona, ignorišući tu činjenicu, krene u pregovore i razgovore o formiranju vlade sa skoro svim ostalim političkim strankama! Zašto? Pa zato što su različiti strani sponzori uložili svoj novac na ovu svojevrsnu kladionicu trke pasa, pa sada svi oni žele, zarad što lakšeg ostvarenja svojih državnih ciljeva i interesa (ponekad i interesa njihovih bogatih privatnika), da i njihovi puleni na koje su se kladili (finansirali ih) budu u vladi i dobiju neko posebno važno, za njihove interese vezano ministarsko mesto! Zamislite kako bi reagovala Velika Britanija, SAD, Nemačka, ili, na primer, Austrija da se otkrije da njihova politička partija prima finansijska sredstva iz budžeta Srbije, a zauzvrat ta partija zastupa potpuno prosrpske pozicije u svojoj politici!

Šta bi ja trebalo javno da uradim i priznam da bi me ova država optužila za pokušaj izdaje i uhapsila? Mislite da je to moguće postići tako što kršiš ustav, kao i sve njegove najvažnije odredbe, ili ako kršiš teritorijalni integritet države, ili pozivaš na otcepljenje dela državne teritorije u skupštini ili kao član vlade? Ne, varate se. To tako nije moguće postići. A u Italiji su šaline (ljude koji su skloni šali uvek), njih 24, koji su preko interneta napravili, potpuno zakonski, anketu i glasanje za otcepljenje Venecije od Italije, odmah uhapsili! Ovde je moguće biti optužen od strane sopstvene države ako da ugrožavate njene interese i političku stabilnost samo ako uporno pokazujete preveliku ljubav prema sopstvenoj zemlji!

Da li danas uopšte postoje rodoljubi i patriote u državi Srbiji? Da li danas oni smeju javno da pokazuju svoj osećaj duboke, nematerijalne, bezinteresne, visoko moralne i uzvišene ljubavi prema svojoj državi i društvu?

Da li danas država Srbija uopšte ima potrebe za rodoljubljem i patriotizmom svojih građana? S obzirom na to da za te vrste aktivnosti i ljubavi nijedna od stranih zemalja, kao ni članice evropske unije, ne iskazuje želju i nameru da iste promoviše i finansira u Srbiji, naši političari su to shvatili kao jasnu poruku „svojih partnera“ da se ni oni time ne treba da bave! Kada bi ta ljubav naših građana prema sopstvenoj zemlji i narodu bila, na primer, usmerena prema pripadnicima istog pola (homoseksualna), pa i životinjama (zoofilija), mrtvim ljudima (nekrofilija) ili deci i mlađim maloletnicima (pedofilija), brzo bi se našao neki fond i finansijska sredstva za krajnje pozitivnu promociju takvih u Evropi današnjice, modernih i prihvatljivih vrednosti i stavova. Siguran sam da naši toliko puta dokazani prijatelji iz Evrope znaju da je Srbiji sa ovakvim demografskim problemima (svake godine manje 30-40 hiljada stanovnika) to jedini izlaz i put u bolju budućnost, koju nam naši evropski partneri tako iskreno žele.

Stvarno, šta će zemlji Srbiji nečije rodoljublje i patriotizam kada naš vrli predsednik države kaže da naša zemlja više neće nikada ratovati i dozvoliti da bude uvučena u takva dešavanja? Zamislite težinu i snagu ovih reči čoveka koga su svojevremeno evropske vrednosti, u njegovoj mladosti i periodu sazrevanja, dovodile do takvog stanja ludila da su ga inspirisale na snažan politički aktivizam, u kome se direktno angažovao i protiv svega evropskog borio svim snagama, i bio spreman da se pri tome koristi i oružanim sredstvima! Zamislite samo tu snagu kompleksa, koji su skoro deceniju i po oblikovani pod budnim okom njegovog čvrstog i karakternog, i od njega samog višestruko inteligentnijeg i obrazovanijeg kuma, doveli do nastanka tog neobičnog karaktera, ispoljenog prvi put u životu javno, tek nekoliko godina nakon potpunog svog fizičkog odvajanja od prisustva moćnog kuma (jer je on otišao u Hag).

Koliko odsustva volje, snage i karaktera je trebalo imati da se toliko dugo čeka da bi se moglo jednom javno progovoriti u Srbiji, i to u tako beživotnim i prizemnim frazama i floskulama, koje čak i svaki vispreniji stariji čovek u Srbiji može, i dok cepa drva, da pravilno rastumači i negira! Stvarno je samo znak naše teške sudbine mogao da se tako surovo poigra s ovom zemljom da bude vođena od ovog kasno sazrelog, ali ne i ikada potpuno zrelog i mudrog predsednika, koji pripada i vrlo retkoj kategoriji najstarijih svršenih studenata i magistranata u istoriji visokog školstva u Srbiji. Čak i ako zanemarimo činjenicu da se ovo "bludno delo" protiv zdravog razuma odigralo na privatnom fakultetu, ostaje činjenica da je „u studentskim danima već odavno bio deda“. Naravno, ovde ne računamo nipošto kao konkurenciju našem predsedniku za ovu laskavu titulu najstarijeg diplomca i magistra Srbije učesnike takozvanog programa „Treće doba“, kada ljudi nakon završene karijere i ostvarene penzije, samo zarad sopstvene ispunjenosti životnih ciljeva, upišu neki fakultet. Nije ni čudno da takav čovek, bogat samo lošim političkim iskustvom, još uvek ne uspeva da dokuči da je za ljubav, kao i za mir, uvek potrebna potpuna saglasnost i razumevanje dve strane, a da je za rat ponekad dovoljna i samo jedna! I povrh svega, ne zaboravite da je ovu izjavu da Srbija nikada više neće u svojoj istoriji ratovati izgovorio i čovek koji odlazi na teritorije susednih država da bi tamo u ratovima dobrovoljno učestvovao i pri tom, još zaradi i titulu vojvode, koju sada ne bi javno pomenuo, makar ga pekli na vatri pod njegovim rakijskim kazanom!

Dakle, ne ulazeći u razloge njegovog angažovanja u ratu susednih zemalja, kojih se danas očigledno stidi i ne sme ni ih da pomene, nije ni čudno da rodoljublje i patriotizam u Srbiji preživljavaju svoje najgore dane. Dajem sebi za pravo da pitam: Na čemu možeš da izradiš društvo i modernu državu, ako za to nemaš sva potrebna i velika finansijska sredstva, ako ne na dubokom i snažnom entuzijazmu i zanosu ljudi, pogotovu mladih, nahranjenih najvišim moralnim i etičkim vrlinama! Niko od nas, pa ni oni najbogatiji, ne mogu sve snove i ciljeve ostvariti samo dobrom organizacijom i plaćanjem svih ispostavljenih računa! Ne! To nikada ne može da stvori životnu snagu, koja se oseća kao sreća i radost srca. Za najviše ciljeve moraš biti spreman da se bez zadrške boriš, spreman čak da prvo sebe žrtvuješ pred svim svojim saradnicima, a zarad ispunjenja tog svog cilja! Tek tada, kad svi tebi najbliži saradnici uvide zaista tvoju odlučnost i spremnost da sve daš na oltar svoje ljubavi prema realizaciji sopstvene vizije i ideje, možeš računati na njeno eventualno ostvarenje! Zato je istorija sveta, i kada je u pitanju rat, prepuna primera gde su borbu za svoju domovinu i njenu pobedu odneli siromašni, slabo opremljeni, dobrovoljno angažovani, i sasvim neplaćeni vojnici, i to protiv mnogostruko jačih i bolje opremljenih plaćenika, jer su za razliku od njih samo mnogo više voleli svoju zemlju i zahvaljujući toj razlici bili spremni na mnogo veća naprezanja i žrtve! Mnogi ne znaju da se takve bitke vode i u miru! Te bitke, iako nisu tako atraktivne, nisu ništa manje surove i ništa manje bitne!

Čak su se i ishodi mnogih velikih istorijskih ratova i sukoba u stvari rešili mnogo pre nego su se i desili, dok su mudre vođe radile zajedno sa narodom na razvoju svoje otadžbine, jačanju njene moći, prvo ekonomske, a onda i vojne! Do mnogih ratova u istoriji baš zato nije ni došlo! Koliko je samo života sačuvano nesebičnom borbom u miru! Ne treba nikoga izazivati svojom slabošću! A borbe u miru, isto kao i one u ratu, znaju biti surove, neravnopravne i teške. I borbe u miru imaju svoje „žrtve“, ništa manje tragične, i ništa manje vredne! I takve „žrtve“ država mora da bezuslovno zahteva, ali i da sve borce svoje nesebično pomaže, najbolje nagrađuje, i javno promoviše! Ali i u toj borbi u miru, pa zvali je makar i reformom ili modernizacijom, ne možete nikada ništa veliko i važno učiniti ako ljudi ne osećaju ljubav prema svojoj zemlji, ljubav prema svojoj rodnoj grudi, prema svojoj otadžbini, i narodu svom koji živi u njoj. Ta ljubav, kada je pravilno usmeravana, negovana i uzdizana, nema ništa manju snagu od ljubavi prema svojoj deci i svojoj porodici! Rodoljublje i patriotizam ne mogu biti kupljeni, kao što ni prava ljubav ne može biti kupljena, jer tim činom postaje samo obična prostitucija. A to više nije ono što može samo da se potpuno, do kraja života, i bez ikakvih uslova, voli jedino iz srca, pa bila to ljubav prema voljenoj ženi ili otadžbini, i zbog čega jedino naše srce zna da snažno zalupa i zadrhti, pokušavajući da uhvati taj pravi ritam!

Pouka za kraj

Kada neka zemlja, kao današnja Srbija, potpuno zanemari značaj postojanja i razvoja sopstvenog rodoljublja i patriotizma, kao osnovnog integrativnog faktora u formiranju i funkcionalnom opstanku države, onda nije ništa neobično da njen narod, kad u nekom trenutku prepozna postojanje i ispoljavanje tih u svojoj državi nepostojećih iskonskih osećanja, ali kod nekog drugog njemu srodnog naroda, iznenada počne da ispoljava snažno rodoljublje i patriotizam, ali prema toj drugoj zemlji, spreman da se za nju čak i žrtvuje, i to samo zato što je ona njena najbliža duhovna i verska srodnica! Znate na koju državu mislim.

Bojim se da baš zbog toga ova naša slaba, neuka i nepismena vlast sa vođama frustriranim i samoljubljivim, očajnim zbog ispoljavanja snažne i potpuno iracionalne ljubavi sopstvenog naroda prema toj drugoj bliskoj zemlji i njenom vođi, ne krene da iz čistog inata naruši odnose sa tom zemljom, i tim činom iskopa sebi prostran grob. Tu činjenicu treba prihvatiti mirno i dostojanstveno, jer možda nam je to poslednja nada!

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner