среда, 22. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Родољубље издајника
Куда иде Србија

Родољубље издајника

PDF Штампа Ел. пошта
Миланко Шеклер   
понедељак, 14. април 2014.

Многи злурадо примећују да издаја у Србији више није могућа, поготово од времена када највиша политичка и интелектуална елита државе као свој једини начин опстанка и сврхе постојања види борбу за што бољи приступ богатим „страним фондовима“ и „доноторским организацијама“, који им у регуларном процесу „апликације“ омогућавају лагодно битисање, и што посебно истичу наши истакнути интелектуалци-власници разних невладиних организација, какво финансирање даје им потпуну слободну делања и мишљења у односу на њихову сопствену државу, владу и народ, или кратко речено Србију! И кажу да је то баш суштински и јако важно за њихов неометан рад и утицај на јавно мњење Србије, и промену наших лоших и примитивних навика, у које спада и љубав према домовини.

Али, ја вас питам, а како стојимо у односу на слободу делања и мишљења у односу на стране државе и њихове владе, које одобравају финансијска средства, која потом пуне рачуне опет њихових донаторских организација и фондова, из којих се наша несретна политичко-интелектуална елита „легално подмићује“? То никога од наших квазивођа, политичких шарлатана и идејних голубова превртача и не сме да занима, јер и они то раде.

Замислите кад после сваких избора наши „велики политичари и вође“ полетно потрче да разговарају са амбасадорима земаља „донатора њихове политике“, да виде каква би влада могла да се формира! То је стање кулминирало данашњом готово комичном ситуацијом, када једна странка добије натполовичну већину, довољну за самостално формирање владе, а она, игноришући ту чињеницу, крене у преговоре и разговоре о формирању владе са скоро свим осталим политичким странкама! Зашто? Па зато што су различити страни спонзори уложили свој новац на ову својеврсну кладионицу трке паса, па сада сви они желе, зарад што лакшег остварења својих државних циљева и интереса (понекад и интереса њихових богатих приватника), да и њихови пулени на које су се кладили (финансирали их) буду у влади и добију неко посебно важно, за њихове интересе везано министарско место! Замислите како би реаговала Велика Британија, САД, Немачка, или, на пример, Аустрија да се открије да њихова политичка партија прима финансијска средства из буџета Србије, а заузврат та партија заступа потпуно просрпске позиције у својој политици!

Шта би ја требало јавно да урадим и признам да би ме ова држава оптужила за покушај издаје и ухапсила? Мислите да је то могуће постићи тако што кршиш устав, као и све његове најважније одредбе, или ако кршиш територијални интегритет државе, или позиваш на отцепљење дела државне територије у скупштини или као члан владе? Не, варате се. То тако није могуће постићи. А у Италији су шалине (људе који су склони шали увек), њих 24, који су преко интернета направили, потпуно законски, анкету и гласање за отцепљење Венеције од Италије, одмах ухапсили! Овде је могуће бити оптужен од стране сопствене државе ако да угрожавате њене интересе и политичку стабилност само ако упорно показујете превелику љубав према сопственој земљи!

Да ли данас уопште постоје родољуби и патриоте у држави Србији? Да ли данас они смеју јавно да показују свој осећај дубоке, нематеријалне, безинтересне, високо моралне и узвишене љубави према својој држави и друштву?

Да ли данас држава Србија уопште има потребе за родољубљем и патриотизмом својих грађана? С обзиром на то да за те врсте активности и љубави ниједна од страних земаља, као ни чланице европске уније, не исказује жељу и намеру да исте промовише и финансира у Србији, наши политичари су то схватили као јасну поруку „својих партнера“ да се ни они тиме не треба да баве! Када би та љубав наших грађана према сопственој земљи и народу била, на пример, усмерена према припадницима истог пола (хомосексуална), па и животињама (зоофилија), мртвим људима (некрофилија) или деци и млађим малолетницима (педофилија), брзо би се нашао неки фонд и финансијска средства за крајње позитивну промоцију таквих у Европи данашњице, модерних и прихватљивих вредности и ставова. Сигуран сам да наши толико пута доказани пријатељи из Европе знају да је Србији са оваквим демографским проблемима (сваке године мање 30-40 хиљада становника) то једини излаз и пут у бољу будућност, коју нам наши европски партнери тако искрено желе.

Стварно, шта ће земљи Србији нечије родољубље и патриотизам када наш врли председник државе каже да наша земља више неће никада ратовати и дозволити да буде увучена у таква дешавања? Замислите тежину и снагу ових речи човека кога су својевремено европске вредности, у његовој младости и периоду сазревања, доводиле до таквог стања лудила да су га инспирисале на снажан политички активизам, у коме се директно ангажовао и против свега европског борио свим снагама, и био спреман да се при томе користи и оружаним средствима! Замислите само ту снагу комплекса, који су скоро деценију и по обликовани под будним оком његовог чврстог и карактерног, и од њега самог вишеструко интелигентнијег и образованијег кума, довели до настанка тог необичног карактера, испољеног први пут у животу јавно, тек неколико година након потпуног свог физичког одвајања од присуства моћног кума (јер је он отишао у Хаг).

Колико одсуства воље, снаге и карактера је требало имати да се толико дуго чека да би се могло једном јавно проговорити у Србији, и то у тако беживотним и приземним фразама и флоскулама, које чак и сваки виспренији старији човек у Србији може, и док цепа дрва, да правилно растумачи и негира! Стварно је само знак наше тешке судбине могао да се тако сурово поигра с овом земљом да буде вођена од овог касно сазрелог, али не и икада потпуно зрелог и мудрог председника, који припада и врло реткој категорији најстаријих свршених студената и магистраната у историји високог школства у Србији. Чак и ако занемаримо чињеницу да се ово "блудно дело" против здравог разума одиграло на приватном факултету, остаје чињеница да је „у студентским данима већ одавно био деда“. Наравно, овде не рачунамо нипошто као конкуренцију нашем председнику за ову ласкаву титулу најстаријег дипломца и магистра Србије учеснике такозваног програма „Треће доба“, када људи након завршене каријере и остварене пензије, само зарад сопствене испуњености животних циљева, упишу неки факултет. Није ни чудно да такав човек, богат само лошим политичким искуством, још увек не успева да докучи да је за љубав, као и за мир, увек потребна потпуна сагласност и разумевање две стране, а да је за рат понекад довољна и само једна! И поврх свега, не заборавите да је ову изјаву да Србија никада више неће у својој историји ратовати изговорио и човек који одлази на територије суседних држава да би тамо у ратовима добровољно учествовао и при том, још заради и титулу војводе, коју сада не би јавно поменуо, макар га пекли на ватри под његовим ракијским казаном!

Дакле, не улазећи у разлоге његовог ангажовања у рату суседних земаља, којих се данас очигледно стиди и не сме ни их да помене, није ни чудно да родољубље и патриотизам у Србији преживљавају своје најгоре дане. Дајем себи за право да питам: На чему можеш да израдиш друштво и модерну државу, ако за то немаш сва потребна и велика финансијска средства, ако не на дубоком и снажном ентузијазму и заносу људи, поготову младих, нахрањених највишим моралним и етичким врлинама! Нико од нас, па ни они најбогатији, не могу све снове и циљеве остварити само добром организацијом и плаћањем свих испостављених рачуна! Не! То никада не може да створи животну снагу, која се осећа као срећа и радост срца. За највише циљеве мораш бити спреман да се без задршке бориш, спреман чак да прво себе жртвујеш пред свим својим сарадницима, а зарад испуњења тог свог циља! Тек тада, кад сви теби најближи сарадници увиде заиста твоју одлучност и спремност да све даш на олтар своје љубави према реализацији сопствене визије и идеје, можеш рачунати на њено евентуално остварење! Зато је историја света, и када је у питању рат, препуна примера где су борбу за своју домовину и њену победу однели сиромашни, слабо опремљени, добровољно ангажовани, и сасвим неплаћени војници, и то против многоструко јачих и боље опремљених плаћеника, јер су за разлику од њих само много више волели своју земљу и захваљујући тој разлици били спремни на много већа напрезања и жртве! Многи не знају да се такве битке воде и у миру! Те битке, иако нису тако атрактивне, нису ништа мање сурове и ништа мање битне!

Чак су се и исходи многих великих историјских ратова и сукоба у ствари решили много пре него су се и десили, док су мудре вође радиле заједно са народом на развоју своје отаџбине, јачању њене моћи, прво економске, а онда и војне! До многих ратова у историји баш зато није ни дошло! Колико је само живота сачувано несебичном борбом у миру! Не треба никога изазивати својом слабошћу! А борбе у миру, исто као и оне у рату, знају бити сурове, неравноправне и тешке. И борбе у миру имају своје „жртве“, ништа мање трагичне, и ништа мање вредне! И такве „жртве“ држава мора да безусловно захтева, али и да све борце своје несебично помаже, најбоље награђује, и јавно промовише! Али и у тој борби у миру, па звали је макар и реформом или модернизацијом, не можете никада ништа велико и важно учинити ако људи не осећају љубав према својој земљи, љубав према својој родној груди, према својој отаџбини, и народу свом који живи у њој. Та љубав, када је правилно усмеравана, негована и уздизана, нема ништа мању снагу од љубави према својој деци и својој породици! Родољубље и патриотизам не могу бити купљени, као што ни права љубав не може бити купљена, јер тим чином постаје само обична проституција. А то више није оно што може само да се потпуно, до краја живота, и без икаквих услова, воли једино из срца, па била то љубав према вољеној жени или отаџбини, и због чега једино наше срце зна да снажно залупа и задрхти, покушавајући да ухвати тај прави ритам!

Поука за крај

Када нека земља, као данашња Србија, потпуно занемари значај постојања и развоја сопственог родољубља и патриотизма, као основног интегративног фактора у формирању и функционалном опстанку државе, онда није ништа необично да њен народ, кад у неком тренутку препозна постојање и испољавање тих у својој држави непостојећих исконских осећања, али код неког другог њему сродног народа, изненада почне да испољава снажно родољубље и патриотизам, али према тој другој земљи, спреман да се за њу чак и жртвује, и то само зато што је она њена најближа духовна и верска сродница! Знате на коју државу мислим.

Бојим се да баш због тога ова наша слаба, неука и неписмена власт са вођама фрустрираним и самољубљивим, очајним због испољавања снажне и потпуно ирационалне љубави сопственог народа према тој другој блиској земљи и њеном вођи, не крене да из чистог ината наруши односе са том земљом, и тим чином ископа себи простран гроб. Ту чињеницу треба прихватити мирно и достојанствено, јер можда нам је то последња нада!

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер