четвртак, 27. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Правно-теоријски аргументи за одржавање Параде поноса
Куда иде Србија

Правно-теоријски аргументи за одржавање Параде поноса

PDF Штампа Ел. пошта
Лука Божовић   
петак, 27. септембар 2013.

Недавно је на овом сајту објављен мој текст о Паради поноса која ће бити одржана 28. септембра у Београду[1], који је у коментарима читалаца и читатељки изазвао полемику. Нећу се обазирати на увреде и придавати им значај на тај начин, и нећу правдати своје ставове, али сматрам да је важно да се неке теоријске а и практичне поставке доведене у питање разјасне. Два је реда аргумената које бих назвао „правно-теоријски“ и „практични“. Покушаћу да образложим и једне и друге, и да дам веома конкретне одговоре на недоумице око мојих ставова и Параде поноса. У овом тексту ћу се посветити „правно – теоријским“ аргументима, а у наредном, ако за то буде интересовања, и „практичним“.

За почетак, треба разјаснити однос слободе и права у овом случају. Право о коме сам ја причао је право на слободу окупљања, не право на сексуалну оријентацију. У случају Параде поноса, реч је о праву на слободу окупљања које је грађанима и грађанкама Србије гарантовано чланом 20. Универзалне деклерације о људским правима УН[2], затим чланом 21. Међународног пакта о грађанским и политичким правима[3] и чланом 11. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода[4]. У домаћем правном поретку, ово право је гарантованом највишим правним документом – Уставом, у члану 54[5] и одговарајућим законодавством[6]. Право које би се звало „право на сексуално опредељење“ као такво не постоји, што је чак и Коста Чавошки после једине одржане Параде поноса изложио[7]. У вези са овиме, сексуална оријентација не сме бити основ дискриминације[8], али право на њу не постоји. Из тог разлога, бесмислено је критиковати на основу тог права. Људско право може бити „право на слободу на[9]“, и једна од чињеница је и следећа:

„Значај људских права односи се на значај слобода која чине ова права“[10]

У истом тексу вреди поменути и још једну тврдњу:

„Прокламовање људских права подразумева и вредновање кореспондирајућих слобода – оних које су идентификоване и уздигнуте формулисањем конкретног права – и заправо је мотивисано њиховим значењем“[11]

Дакле, право може да буде слобода (било позитивна или негативна) и у овом случају то и јесте, али не слобода на сексуалну оријентацију, већ слобода окупљања.

Право на слободу окупљања је законски ограничено (и у домаћем и у међународном законодавству), и истина је да педофили и нацисти због ствари које заговарају не смеју да имају ово право (примера ради, ја не одобравам протесте Кју Клукс Клана који се под окриљем права на слободу говора дешавају у САД). ЛГБТ популација на Паради поноса не вређа права било које друге особе или групе људи, и то је позната чињеница, коју не могу побити бесмислени аргументи да неко не жели да „то“ гледа. Нико није натеран да „то“ гледа. Бесмислено је и поредити нацизам чије се жртве броје милионима и педофилију која угрожава права детета са ЛГБТ покретом. Истина је и да јавни морал може да буде разлог забране скупа, односно ограничења права на слободу окупљања, али дубоко верујем да јавном моралу много више штети када се скандира о сексуалном општењу са Усташама[12], него када се скандира „Љубав је људско права“ као на Паради поноса 2010. године.

Пошто је постојала нејасноћа и у вези са паралелом коју сам повукао са, на жалост, још увек актуелним протестима против ћирилице у Вуковару, треба разјаснити тај однос. Наиме, исправно је примећено у једном од коментара да закони државе Хрватске прописују шта је потребно за статус националне мањине и каква су права националне мањине. Исто тако је нашим законима прокламовано ко има право на слободу окупљања – СВИ. У случају Хрватске већина грађана и грађанки је против права које гарантује члан 12. Устава Републике Хрватске[13]. Већина грађана и грађанки Србије је против права на слободу окупљања у случају параде Поноса, и то је аргумент који неки противници користе. Принцип је исти – принцип диктатуре или тираније већине. Када је у питању људска права већина није та која сме да се пита да ли нечије људско право треба да буде поштовано – ни у Србији, ни у Хрватској, ни било где другде!

Последња ствар коју треба поменути у овој „правно – теоријској“ групи аргумената је помињање кршења неких права, конкретно социјално економских права која су такође зајемчена законодавством Србије и међународним законодавством[14][15]. Поменуто је право из члана 25. Универзалне деклерације о људским правима. Права друге генерације, како их обично називају, односно социјална и економска права су резултат компромиса Истока и Запада приликом доношења Универзалне деклерације. Већинско становише је да држава ова права (право на здравље, благостање, социјално осигурање, рад, запошљавање, итд) не треба и не може да гарантује већ само да ради на њиховом унапређењу. Становишта на коме ја стојим противи се овоме, и верујем да држава мора да обезбеди права ове генерације свим грађанима и грађанкама. Неолиберално тумачење које одриче гарантовање ових права грађанима видим као дубоко нехумано. У мом систему вредности та права заузимају високу позицију и никада их нећу порицати.

Дубоко верујем да је могуће гарантовање ових права и сматрам их елементарнима уз грађанска и политичка права. Примера ради, право декларисано у члану 11. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, каже да „Државе чланице овог пакта признају право сваком лицу на […], убрајајући ту и довољну храну, одећу и смештај, […].“[16]. Верујем да овакво право не треба само признати, већ и гарантовати, колико год било тешко остварити га у државама са слабим економијама. Ипак, уз добру и паметну прерасподелу ресурса, верујем да није нужно реч о тешко остваривом праву. Доминантан дискурс мишљења потврђен и разним документима је да социјална и економска права не смеју, и не могу, да се ставе испред права прве генерације, грађанских и политичких права. Дакле, социјална и економска права су важна једнако колико и грађанска и политичка права, и не постоји група људских права која је у том смислу преча од неке друге.

Да резимирам, аргументи који су изнети у тексту названи су „правно – теоријски“ и тичу се права, правне праксе и теорије људских права. Питања односа права и слободе, органичења људских права, принципа диктатуре већине, као и статус социјално економских права, су питања покренута у дебати, у контексту противљења одржавању Параде поноса. Изнети аргументи су јасан показатељ да ни један од наведених разлога против није довољно јак, и у ствари је неоснован.


[9] Реч је о такозваној позитивној слободи. Постоји и негативна слобода, која је „слобода од“

[10] Амартја Сен, Елементи теорије људских права, у: Људска права: преиспитивање идеје (приредио Павићевић Ђорђе), Београд: Службени гласник, 2011, страна 26

[11] Амартја Сен, Елементи теорије људских права, у: Људска права: преиспитивање идеје (приредио Павићевић Ђорђе), Београд: Службени гласник, 2011, страна 28 

[12] При том, осим што овакво скандирање вређа морал, оно је и говор мржње, па је проблем тиме и већи

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер