U čijim rukama će se naći prirodna bogatstva Kosova i Metohije?

Nedavno je srpsku javnost iznenadila vest da će Amerikanci ulagati u rudarski kombinat „Trepča“. Mediji su stvorili sliku o tome kako će Srbija prosperirati od ugovora sa američkom kompanijom „Nju dženerejšn pauer“ oko ulaganja u rudarsko-topionički kombinant „Trepču“ koji predstavlja giganta svoje vrste na Balkanu. Ministar rudarstva Republike Srbije Milan Bačević optimistično tvrdi da će rudno bogatstvo ostati u Srbiji i da će profit koji se ostvari prilikom iskopavanja ruda ostati u Srbiji od čega će prosperirati građani Srbije ali i Srbi sa severa Kosmeta. Ministar Bačević je pri tome izjavio sledeće: „Veliki uspeh Vlade Srbije je što je pronašla nekoga ko razume šta je `Trepča` i kakvi su odnosi. Sva ruda koja se eksploatiše u `Trepči` vadi se izvan administrativne granice Kosova i Metohije, i tu neće biti promena“.[1]

Sve bi bilo u savršenom redu po srpske vitalne interese kada je u pitanju ogromno prirodno bogatstvo KiM da se američka ambasada u Prištini nije oglasila sa stavom da je Stejt department savetovao američkog investitora da se obrati tzv. Vladi Kosova jer SAD priznaju nezavisnost Prištine. U međuvremenu, tzv. „Kosovska agencija za privatizaciju“ je ocenila da je ugovor sa američkim konzorcijumom protivzakonit i nesprovodiv. U ambasadi Sjedinjenih Država u Prištini ističu da nisu angažovani u pregovorima kompanije iz Ilinoisa sa „Trepčom“, ali da su zvaničnici Stejt departmenta u Vašingtonu savetovali investitore da je Kosovo suverena država i da Vlada Srbije nema nadležnost nad rudarskim kompleksom „Trepča“.

Ipak, ministar prostornog planiranja i rudarstva Milan Bačević ostaje optimista i navodi da potpisani ugovor tzv. Vlada Kosova ne može da promeni. Ministar ima određene argumente koji su na njegovoj odnosno srpskoj strani, ali su oni veoma slabi. Ministar Bačević je izjavio da je u potpisivanju ugovora o saradnji RK „Trepča“ i američke kompanije sve bilo transparentno i da je potpisivanju pomenutog ugovora prethodilo potpisivanje sporazuma koji je on potpisao sa guvernerom države Ilinois Petom Kvinom u ime Vlade Srbije.

Prema procenama iz 2001. godine preostali kapacitet „Trepče“ je oko 29 miliona tona rude, od čega je 3,45 procenata tj. 999.000 tona olova, 2,36 procenata odnosno 670 000 tona cinka i 2. 200 tona zlata. Čija je onda zapravo „Trepča“ i ko će imati pravo da uživa u prihodu od ovog neprocenjivog blaga?

RK „Trepča“ koji se nalazi u Kosovskoj Mitrovici na obroncima Kopaonika i koji je još u ranom srednjem veku služio kao rudnik danas zapravo funkcioniše kao kompanija sa dva apsolutno nezavisna dela. Jedan deo funkcioniše na prostoru sa većinskim srpskim stanovništvom, a drugi sa većinskim albanskim stanovništvom. Pitanje „Trepče“ kao i ostalih izvora prirodnog bogatstva Kosova ostaje otvoreno i sporno pitanje. Međutim, možemo nažalost da zaključimo da je optimizam ministra Bačevića bez osnova, jer krajnja odluka je na Stejt departmentu koji u dogovoru sa prištinskim vlastima vrlo lako može da poništi ugovor koji je u ime Vlade Srbije ministar Bačević potpisao sa guvernerom Ilinoisa. Time bi se podrilo i pravno važenje ugovora sa američkom kompanijom.

„Teško je da se sa sigurnošću kaže kolika je zaista vrednost mineralnih sirovina na jugu Srbije, ali različite procene govore da je reč o enormnim zalihama rude koje se mere u stotinama milijardi evra. Zbog toga, onaj ko kontroliše teritoriju Kosova i Metohije zapravo kontroliše i eksploataciju sirovina, ubira profit, ali i u svojim rukama drži ključ za dugoročnu energetsku bezbednost ovog dela Evrope i sveta.“[2]

Različite institucije koje su kompetentne po pitanju prirodnog bogatstva, kao i pojedinci koji su zaduženi za procenu količine minerala su svesni činjenice koliko je Kosovo važno i bitno nalazište rudnih bogatstava i koliko je ono bogato. Zvanični Beograd nije nikada okupio stručnjake na jednom mestu koji bi ocenili koliko je rudno bogatstvo Kosova.

Gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje prostire se upravo na Kosovu i Metohiji i ne čudi to što mediji kolokvijalno pišu da sve ono što od rudnog bogatstva postoji na Kosovu vredi minimum 1.000 milijardi dolara. Početkom 2008. godine o vrednosti blaga na Kosovu i Metohiji piše beogradski list „Ekonomist“, u kome je inače prikriveno vlasništvo imao visoki funkcioner Demokratske stranke i potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić. Ovaj list je objavio da je odvajanjem Kosova od Srbije naša država izgubila najmanje 85 milijardi evra, koliko vrede rezerve uglja lignita, ali i 50 miliona tona cinka i olova, što vredi oko osam milijardi evra. „Ove rezerve su pete po veličini u svetu i čini ih oko 15 milijardi tona lignita, što je 75 odsto ukupnih rezervi tog uglja u Srbiji, a bez tih kosovskih rezervi, naša država bi već polovinom 21. veka svoj energetski razvoj morala da temelji na uvozu“, objavio je „Ekonomist“. Prema pisanju ovog beogradskog lista, Srbija ne računa na kosovske resurse pri izradi godišnjih energetskih bilansa i strateškog plana razvoja energetike do 2015. godine, iako joj po Rezoluciji 1244 SB UN pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji.

„Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.“

„Međuetničke nesuglasice na Kosovu i Metohiji uglavnom su poslužile kao dobar izgovor, kako Šiptarima tako i predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni“.

List „Kurir“ je u nekoliko navrata objavljivao transkripte obaveštajnih službi, kao i razgovore Havijera Solane sa Veslijem Klarkom u kojima se ističe da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region“.

Vesli Klark je razgovarao i sa sadašnjim kosovskim „premijerom“ Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije.

Evo jednog tipičnog razgovora koji se odnosi na vlasništvo nad rudnim blagom: Beogradski dnevnik „Kurir“ je objavio i transkripte presretnutih razgovora Klarka i Hašima Tačija, iz kojih se vidi da vlasti u Prištini za uzurpaciju srpskih prirodnih resursa na Kosovu navodno imaju podršku od značajnih političara iz Beograda:

VESLI KLARK: Ništa ne brinite... Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

HAŠIM TAČI: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

VESLI KLARK: To je dobro.

HAŠIM TAČI: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

VESLI KLARK: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju.

Ova Klarkova poslednja rečenica je ključna jer nam govori o tome kakav je stav zvaničnog Beograda po pitanju vlasništva nad bogatstvom naše južne pokrajine. Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije“ imenovani su čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su i učestvovali u otimanju Kosova od Srbije. NATO je 1999. vodio jedan prljavi rat koji nije imao nikakve veze sa navodnim kršenjem ljudskih prava već je u pitanju bila kolonijalna otimačina prirodnih bogatstava. Sve ovo nam ne daje za pravo da budemo optimisti kada je u pitanju vlasništvo nad neprocenjivim prirodnim bogatstvom južne srpske pokrajine koje vredi više nego i samo članstvo u EU.

Ukoliko je zaista tako i podršku za uzurpaciju srpskih prirodnih resursa na Kosovu i Metohiji Zapad i Priština imaju od političara u Beogradu, onda zaista možemo da se oprostimo od neprocenjivog blaga koje se nalazi u južnoj srpskoj pokrajini. U svakom slučaju, zapadne kompanije vrlo dobro znaju koliko je rudno i mineralno bogatstvo Kosova i neće tako lako prepustiti Srbiji da uzme ono što joj po svakom prirodnom i međunarodnom pravu i pripada jer je rezolucijom 1244 predviđeno i da rudna bogatstva Kosova i Metohije ostanu u Srbiji. Ali aktuelna vlast kao da nije mnogo zainteresovana za neprocenjivo blago na Kosovu, jer će implementacijom Briselskog sporazuma samo biti omogućeno da tzv. nezavisna država Kosovo eksploatiše rudna bogatstva a svi znamo u čijim će rukama ona na kraju završiti.

(Najsrdačnije se zahvaljujem Aleksandru Popoviću na podsticajnim idejama za tekst.)