четвртак, 14. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Подела Косова, или дај шта даш
Косово и Метохија

Подела Косова, или дај шта даш

PDF Штампа Ел. пошта
Младен Ђорђевић   
петак, 20. мај 2011.

Идеју о подели Косова и Метохије коју је још 1990. „лансирао” Добрица Ћосић,[1] поново је ових дана актуелизовао министар унутрашњих послова и председник СПС-а и Ивица Дачић. Потпредседник Владе Србије, ипак није први званичник садашње Владе који се јавно заложио за ту идеју, пошто је две недеље раније и Борко Стефановић, шеф Владиног преговарачког тима, изјавио да је подела Косова само једна од тема о којој је Београд између осталог спреман да разговара. Али, док је Стефановићева изјава прошла готово незапажено, Дачићева је, због функција које обавља већ изазвала бројне реакције и коментаре.

Стара идеја у новом руху

Домаћа јавност је подељена, а званичници ЕУ и САД, као и тзв. Косова, одбиjaју и саму помисао на поделу. Али, према бројним мишљењима то је једна од могућности о којој се и у Србији и у иностранству размишљало свих ових година. Иако се план о подели Косова коси са јавно прокламованом државном политиком, ова идеја је већ дуже време присутна у српских политичким круговима, посебно у Демократској странци, а према неким мишљењима, идеја о подели је је јако присутна и код председника Србије, који сматра да се на неки начин делимично може остварити план Добрице Ћосића.[2] Борис Тадић је у септембру 2008, навео да је спреман да размишља о опцији поделе „ако исцрпемо све претходне“, а према писању Слободне Европе, председник Србије је прошле године покушао у два три наврата да за то лобира у тзв. међународној заједници, али се показало да је расположење Вашингтона да се не улази у ризик прекрајања постојећих граница.[3] .

Идеју поделе Добрица Ћосић је износио још осамдесетих година у неким интелектуалним разговорима, а према сведочењу Борисава Јовића, Ћосић је у двочасовном програмском разговору о начинима решавања српског националног питања, вођеном у септембру 1990. године, изнео процену да се "Косово не може очувати", па је стога саветовао да је реално тражити разграничење, „уз задржавање угља и неких светиња (Грачаницу, Газиместан) ". Ћосић је, према писању НИН-а исцртао и прву мапу поделе Косова и сачинио план о расподели територије у односу 33 према 77 одсто, у корист Србије. Линије тог разграничења повлачене су од Приштине према Пећи, без Дренице, укључујући Призрен, Ђаковицу и Дечане. Овај план ни у тадашњим околностима није реализован, а идеју поделе, али без нужне размене територија (тзв. подела ампутацијом), изнео је и 1996. године, на годишњој скупштини САНУ њен тадашњи председник, Александар Деспић, који је због тога у домаћој јавности оштро нападан. За поделу залагали су се деведесетих и неки западни кругови, попут Ворена Цимермана, последњег америчког амбасадора у Југославији, и лорда Дејвида Овена, некадашњег министра спољних послова Велике Британије и европског преговарча за Босну 1992-1995. Подела Косова била је план и некадашњег премијера Зорана Ђинђића, чију је активност у том правцу прекинула насилна смрт, а иако се од тада чуло још неколико залагања, за поделу јужне покрајине, углавном из иностранства , нико од српских званичника, све до Дачића није овако јавно и отворено поменуо ту могућност.

Борис Тадић је у септембру 2008, навео да је спреман да размишља о опцији поделе „ако исцрпемо све претходне“.

Дачићево залагање за поделу, или како је рекао „разграничење“ на Косову у супротности су са Уставом, резолуцијом Скупштине Србије о Косову, као и са Платформом Владе Србије за разговоре о Косову и Метохији. Реакције Владе на његове ставове биле су међутим врло благе, тако да би се, иако Дачић није ни шеф државе, ни министар спољних послова, ни министар за КиМ, његов став могао окарактерисати и као незванични став Владе и Демократске странке, која га како пише Блиц, прећутно подржава[4]. Ова изјава уједно може бити и опипавање расположења и међународне заједнице и домаће јавности. Сада је очигледно да су српски званичници и раније мислили на поделу када су говорили о потреби „историјског помирења Срба и Албанаца“, и о томе како једна стране не може да добије све а друга ништа. С обзиром на јасне и недвосмислене Дачићеве ставове, чини се да су сада, (додуше највише заслугом председника Тадића) „исцрпљене све могућности“, и да се Влада сада отворено заложила за опцију поделе, а према мишљењу Душана Јањића, Ивица Дачић је изјавом о разграничењу са Косовом, први политичар из владајуће коалиције који је најавио и могућност признања независности Косова уз договор око нове границе.[5]

У Влади сада свакако помно прате реакције из света, које су углавном негативне. Према мишљењу Обрада Кесића, Београд нема подршку Вашингтона за поделу Косова, премда има земаља чланица ЕУ које би радо прихватиле поделу Косова, али ако би то постао већински става ЕУ, то би изазвало и унутрашњи сукоб у ЕУ и сукоб на релацији Вашингтон - Брисел. Међутим, симптоматично је то што је дневник Блиц, који како је недавно Слободан Антонић навео служи за објаве европских и америчких дипломата, у свом ударном тексту од 17. 05 2011, под називом „И подела Косова је могућа“ већ навео да је подела могућа уз услов да се до ње дође договором Београда и Приштине. Према писању Блица, који цитира извор из Владе, међународна заједница разматра три опције као могући исход договора Београда и Приштине: поделу Косова, статус кво и примену модела две Немачке, при чему Београд не би признао Косово, а Приштина не би добила столицу у УН[6]

Пошто ми обични смртници не можемо да сазнамо шта се дешава иза затворених врата дипломатије, засад не знамо да ли ће и која од ове три идеје у будућности бити остварене, а с друге стране, постоји могућност и да је до неког договора већ дошло, а да сада треба убедити грађане са обе стране у неопходност остварења тог плана.

Пошто ми обични смртници не можемо да сазнамо шта се дешава иза затворених врата дипломатије, засад не знамо да ли ће и која од ове три идеје у будућности бити остварене, а с друге стране, постоји могућност и да је до неког договора већ дошло, а да сада треба убедити грађане са обе стране у неопходност остварења тог плана. Стога је и идеја поделе сада на столу, али у много лошијим околностима по Србију него пре 20 или 30 година, тако да је и сам Добрица Ћосић недавно изјавио да је време за њу теже него кад ју је он предлагао[7]. У политици ништа не треба да буде табу, па ни идеја о подели Косова то не би требала да буде, али је питање је на који би се начин она данас одразила на Србију. Према многим мишљењима, имала би катастрофалне последице, не само по Србе јужно од Ибра. Први проблем су захтеви Приштине, која би можда била спремна да се одрекне северног Косова, али тражи оно што се тамо зове „источно Косово“ односно тзв. Прешевска долина са три општине Прешевом, Бујановцем и Медвеђом. Питање је и да и би се Албанци задовољили само с тим територијама, јер они, како је то недавно саопштио Азем Власи, и даље својом сматрају и територију Топлице све до Ниша. Подела Косова би такође значила да Србија призна независно Косово, али би у том случају јужно од Ибра, осим неколико манастира са екстериторијалним стастусом остало огромно културно наслеђе и велики природни и привредни ресурси. Подела Косова би могла бити сигнал и за све остале сепаратисте у Србији, тако да је питање шта би се у том случају десило са Рашком области, која је наша колевка у истој мери као и Косово и Метохија, као и са Војводином. Осим тога, подела Косова отвара и питање БиХ и Македоније, које је мало ко на Западу спреман да отвори.

Кандидатура важнија од Косова

Дискутабилна је и сама тежња да се Србији „прикључи“ само север Косова, јер на пример, крајем педесетих година Петар Стамболић општину Лепосавић са још двадесетак мањих насеља, настањених искључиво српским становништвом, припојио Космету, тако да поделом по садашњем рецепту Тадића и Дачића Србија заправо не би добила готово ништа, а дала би готово све. Упркос таквим аргументима, изгледа да српска влада и председник сматрају да да је подела Косова по њиховом плану уствари једино могуће и прихватљиво решење, како за обе стране тако и за тзв. међународну заједницу. Јер, као је недавно писао НИН, статус кво и пат позиција не одговарају скоро ником, док према оценама „Међународне кризне групе“ проблем у вези са статусом северних делова Косова ће „Србију држати ван ЕЗ, а Косово ван ОУН. Стога се чини се да је један од основних узрока Дачићевих „испада“ управо чињеница да нерешено питање Косова држати Србију ван ЕУ, јер се према изјавама европских званичника питање Косова све више поставља као препрека тзв евроинтеграцијама.[8]

Пошто је заустављање европског пута најгори сценарио за садашњу власт, стиче се утисак да Београд сада жури да питање Косова некако скине с врата, а да се владајућа коалиција у Србији сада јавно и дефинитивно одриче Косова као препреке на путу у ЕУ, иако је то супротно Уставу Србије и Резолуцији СБ бр.1244. Чини се да у врху власти покушавају да реше питање статуса, с циљем добијања статуса кандидата за ЕУ. Јер, ако Србија (читај садашња владајућа коалиција) у октобру не добије статус кандидата – то ће бити разоран ударац, али не Србији, већ читавој политици Демократске странке, њених сателита и целог тзв „проевропског блока“ и проевропске политике. То би био смртни ударац и самој Тадићевој политичкој каријери, која је базирана на обећању да је управо он лидер који ће Србију увести у ЕУ. Био би то застрашујући нокаут и потрес самих темеља тзв. проевропског блока, који такав сценарио изгледа да жели да спречи по сваку цену, па и по цену одрицања од досадашње званичне политике према Косову. О томе сведочи и интервју Борка Стефановића Вечерњим новостима, где он каже да је „циљ је да на трајни начин решимо проблем КиМ и наш однос са Приштином, јер би се тиме избегло да то у неком моменту буде постављено као некаква уцена за даље европске интеграције Србије и за регионалну стабилност“.[9]

Политика према Косову коју води садашња Влада већ дуже време изгледа, благо речено, веома сумљиво, али с друге стране, пуни повратак Косова и Метохије у састав Србије се може остварити само новим ратом. Али, у ситуацији у којој се данас налази Србија и њена војска, и у оваквим међународним околностима, нови рат за Косово би по нас био погубан и у блиској а вероватно и у мало даљој будућности. Ипак, велики аргумент онима који сматрају да се Косово може вратити само ратом је то што се Србија чекала равно 523 године да поврати Косово. Онима који су спрмени да чекају наредних 500 година (а можда и само 100 или 200) остаје да спремају своје потомке, а дотле, у садашњим околностима решење за Косово се мора тражити путем дипломатије. Судбина нашег народа је и раније често је била у рукама оних који су осмишљавали и спроводили њену спољну политику – али ту онда морамо стати и запитати ко је заправо води.

Политика према Косову коју води садашња Влада већ дуже време изгледа, благо речено, веома сумљиво, али с друге стране, пуни повратак Косова и Метохије у састав Србије се може остварити само новим ратом.

Након САД и ЕУ, то је свакако Борис Тадић, који се „одао“ приликом поношења резолуције Србије у Генералној скупштини УН, и који је више пута показао да је спреман да зарад ЕУ интеграција под ноге баци све што Србију „кочи“ у том путу, без обзира на огромне штете које су његови потези изазвали. Дипломатија на крају, зависи и од моћи државе – али какву моћ садашња Србија може да демонстрира, у ситуацији уништене привреде, политичке нестабилности, слабе војске, демографске катастрофе, без ефикасне државне управе и просвете, и са свешћу становништва између очајања и апатије. Са оваквим залеђем, српска дипломатија и није у могућности да на међународној сцени учини више него што је до сада учинила, односно да „легне на руду“ кад год је од ње то затражено. Зато питање за Ивицу Дачића, Бориса Тадића и све остале није зашто потежу питање поделе Космета, већ зашто је од Србије у протеклих двадесет година направљена карикатура од државе, која нема капацитета да се избори ни за минимум сопствених интереса, и која на крају крајева, ни евентуалну поделу Косова и Метохије не би могла да спроведе на начин који не би изазвао опасност по тотални крах остатка државе. Србија је у протеклим деценијама изгубила много, а данас ћемо опет изгубити ако се и ово питање препусти Ивици Дачићу, Борису Тадићу и њиховом окружењу, јер од једне од најгорих влада у новијој историји Србије се не може очекивати да је у стању да реши тако комплексан проблем као што је проблем Косова. Стога ни председник Србије ни Влада Србије немају право да подреде интересе државе и народа безалтернативном прикључењу ЕУ, нити имају право да у вези са Косовом спроводе политику „дај шта даш“.

Судбина малих земаља умногоме зависи од разумевања светских прилика и умешности дипломатије да се њима прилагоди, и зато Борису Тадићу морамо поставити питање – откуда њему уопште идеја да је способан да води спољну политику и да решава „историјске сукобе“, и откуда ова влада мисли да има право да доноси одлуке које се тичу следећих генерација и векова. Борис Тадић је, ничим изазван, себи доделио историјску улогу, и можда је његова срећа што неће моћи да сазна суд историје, нити треба да се нада да ће у народној свести бити гледан другачије од Уроша Нејаког.


[7] Тешко до поделе Косова - http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=60558

[8] У том смислу карактеристичне је и недавна изјава шефа делегације ЕУ у Србији Венсана Дежера, који је изјавио да „верује да ЕУ приликом одлучивања о чланству Србије у Унији неће желети да понови "кипарски сценарио", а да да је несумњиво да "Србија и Косово имају јасну европску перспективу". У истом тону је и недавна изјава комесара за питања проширења ЕУ Штефана Филеа који је саопштио да време, које је Србији дато за пријављивање о ступању у ЕЗ „истиче“, те да је она дужна да „искористи те последње недеље и месеце, како би се позабавила преосталим питањима“ чије решавање Брисел од ње захтева. А ЕУ захтева хапшење Ратка Младића и Горана Хаџића и да се на преговорима са властима тзв, Косова „постигне конкретан резултат

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер