Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Kosovska vertikala
Kosovo i Metohija

Kosovska vertikala

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
nedelja, 17. februar 2013.

Starac je tvrdio da su Serbi čudan narod i da ih Garsuli ne zna. Serbi su lakomi na počasti, vole medaliju, a za tuđina bi dušu dali. Međutim, ako primete da ih lažu i varaju, da im data reč nije održana, to pamte. U stoleća! Sa Turcima se – tvrdio je Engelshofen – nose, oko nekog Kosova (Engelshofen je pisao: Cassova) već nekih trista šeset godina. Serbi ne zaboravljaju! To je jako neposlušna i divlja vrsta naroda. „Ein äusserst unbotmässiges und wilds Element!”

Miloš Crnjanski, Druga knjiga Seoba

Devalvacija „najskuplje srpske reči“

U današnjoj Srbiji teško da ima neprijatnije i neomiljenije društvene teme od Kosova. U političkom dijalogu ona skoro nužno vodi u otvaranje prepirke i sukoba, među građanima izaziva gnev i očajanje, a javni intelektualci je izbegavaju po svaku cenu i uvek bi se radije bavili čak i „beznadežnim pitanjima“ korupcije, bezakonja i ekonomskog i demografskog propadanja, a da i ne govorimo o vedrim temama poput „uspeha naših tenisera“, „porasta broja stranih turista“ ili „lepote srpskih devojaka“. A u duhu stare orvelovske paradigme, o čemu se ne može govoriti, o tome se ne može ni misliti, a bez mišljenja nema ni delovanja, pa „Kosovsko pitanje“ u naše doba tavori pred zidom opšteg ignorisanja i ubrzano se spušta niz maticu istorijskih događaja ka vodopadu „nove realnosti na Balkanu“. Srpske intelektualce i javne delatnike nije teško razumeti – kako se uopšte može pričati o nečemu, što je samo po sebi apsurdno i paradoksalno u svim svojim pojavama i instancama? Ostavivši po strani poslovično samoprotivrečne i često potpuno besmislene izjave političara na ovu temu, pogledajmo samo istraživanja javnog mnjenja, koja za poslednjih pola decenije daju iste rezultate – preovlađujuća većina građana smatra da je „Kosovo izgubljeno“, da bi u istoj anketi odgovorili da „od Kosova nipošto ne treba odustati“. „Izgubili smo ga, ali ga ne damo“ kao da sumira celokupan srpski odnos prema svojoj „južnoj pokrajini“, bilo da je reč o političarima, intelektualcima, ili običnim građanima, i paradoksalnost i neodrživost ovakvog praktičkog stava predstavlja verovatno najubedljiviji simbol društvenog beznađa današnje Srbije.

Kada je svojevremeno nazvao Kosovo „najskupljom srpskom rečju“, pesnik i akademik Matija Bećković hteo je da ukaže na bezmalo magijsko dejstvo koje pominjanje ovog imena ima na domaću javnost, na razdražljivost koju ova tema izaziva kod srpskih građana, kao i na činjenicu da je upravo „Kosovo“ poslednji aksiološki bastion srpskog javnog diskursa, oko koga se srpska javnost okupila nakon što su obesmišljeni, pregaženi i odbačeni nekada temeljni pojmovi „bratstva i jedinstva“, „solidarnosti“, „slobode“ ili „demokratije“. „Kosovo“ je ona jedna stvar koju Srbi neće i ne mogu da prodaju, kao da je pesnik hteo da kaže. U pitanju je ime koje samo po sebi nosi naročitu vrednost i težinu, koju je nemoguće ignorisati, obesmisliti ili obezvrediti. I dok je ova opaska unekoliko očigledno tačna – jer svedoci smo da pažljiv plasman „vesti o Kosovu“ i dan-danas može da mobiliše i naelektriše srpsku javnost brže i snažnije nego ijedno drugo društveno pitanje – istovremeno možemo uočiti sve veću profanizaciju, banalizaciju i marginalizaciju ovog pojma u javnom diskursu.

Kako je Kosovo od „pitanja svih pitanja“ postalo sekundarno u odnosu na „životna pitanja građana“ kao što su kriza, nemaština i sistem naplate karata u beogradskom gradskom prevozu? Kako je moguće da je ovaj nekada nedvosmisleni „temelj opstanka srpske države i naroda“ skrajnut sa javne pozornice za račun drugih pitanja, na čijem rešavanju, uzgred budi rečeno, nisu postignuti ništa bolji rezultati nego po pitanju samog Kosova? Pored već pomenute dubinske ambivalencije koju srpsko društvo ima prema ovom pitanju („izgubili smo ga, ali ga ne damo“), pored rezignacije i malaksalosti politički aktivnih građana pred Gordijevim čvorom čije bi presecanje istovremeno značilo odsecanje kolevke srpske duhovnosti od današnje srpske matice, devalvacija „Kosovske ideje“ može se pratiti preko delatnosti dveju glasnih i aktivnih političkih grupa – jedne koja se zalaže da se „skine kosovska omča sa srpskog vrata“ i „zbaci balast prošlosti“ koji „Srbiju vuče na dno“, i druge koja je u svom nemuštom, nedarovitom i u osnovi neprincipijelnom zalaganju za „očuvanje ustavnog i pravnog poretka“ zemlje u suštini samoj stvari učinila medveđu uslugu, a tematiku „suvereniteta i teritorijalnog integriteta“ pretvorila u dogmatsku mantru i prazno politikantstvo. Prva grupa, u koju spadaju brojne nevladine organizacije, praktično svi mediji i, nažalost, trenutno većina političara u zemlji, a koja sama sebi laska sada već ozloglašenim pojmom „srpska kulturna i politička elita“, svoju delatnost svodi na agresivno i isključivo „suočavanje sa realnošću“ , „dekonstrukciju nacionalne mitomanije“ (u blažoj varijanti „odustajanje od političkih bajki“) i promociju evropskog utopizma kao eshatologije koja bi trebalo da zameni zavetnost odbrane Kosova. Za njih je Kosovo „uvek već izgubljeno“, a „realna srpska politika“ može biti orijentisana samo na „saniranje štete“, a nikada na stvarno dosezanje svojih sopstvenih nacionalnih interesa. Drugu grupu čine, najčešće dobronamerni patrioti, mada neretko i krajnje iskalkulisani politički oportunisti, koji su svojim neadekvatnim zalaganjem „za nacionalnu stvar“ i „očuvanje teritorije“ kosovsko pitanje do te mere dogmatizovali, pamfletizovali i simplifikovali, da su njihove (isprva dostojanstvene) političke parole izgubile svaku težinu i smisao i postale stvar poruge i podsmeha. Najbolji primer ovoga je parola „Kosovo je Srbija“, u osnovi jedna banalna i analitička tvrdnja, čije papagajsko ponavljanje ne samo da nije doprinelo povećanju razumevanja prema srpskoj poziciji unutar međunarodne zajednice, već je zapravo samo doprinelo da se analitičko važenje te tvrdnje dovede u pitanje, te da se nešto što je trebalo da bude samorazumljiva istina pretvori u pustu želju.

Ograničavanje konteksta kosovske ideje

Naravno, dok je potpuno razumljiv interes grupa koje se bore za ideološko i političko nivelisanje Srbije i njeno „ukalupljivanje“ u „evropske standarde“, i koji se stoga iz petnih žila upiru da Kosovo svedu na simbol nečega starog, prevaziđenog i pre svega opasnog i štetnog po građane i državu, izuzetno je teško razumeti greške i brljotine koje su sebi dozvolili najglasniji i najvatreniji javni „borci za kosovsku stvar“. A te greške su daleko ozbiljnije od nereda koji su izbili tokom velikog narodnog protesta protiv nezavisnosti Kosova iz 2008. godine, daleko krupnije od činjenice da su godinama „borbu za Kosovo“ svodili na ritualističko mantranje „Kosovo je Srbija“, značajnije čak i od činjenice da su dopustili da se u srpskim medijima u potpunosti zatvori prostor za državotvorni i patriotski javni diskurs. Paradoksalno, njihova najveća greška bila je upravo u onome za šta su ih tako često optuživali njihovi politički protivnici i zastupnici „kosovske amnezije“, u tome što su pojam „Kosova“ sveli isključivo na pravno-političko pitanje statusa teritorije pokrajine Kosovo i Metohija. Iako to na prvi pogled deluje kao da ide na ruku domaćim „advokatima zdravog razuma“, ograničenje „Kosova“ na „Kosmet“, to jest insistiranje naših patriotskih krugova na terminu „Kosovo i Metohija“, zapravo potkraćuje krila srpskoj patriotskoj misli i ograničava srpske rodoljubive delatnike na aktivnost u unapred pripremljenim okvirima, koji ih nužno vode ka bezizlaznoj situaciji.

To ne znači da pojam „naše zemlje“ nije važan, i da građani ne treba (kao što, nažalost, i ne čine) da se identifikuju sa svojim državnim granicama. Ali granice današnje Srbije su već takve kakve jesu Prokrustova postelja za srpski narod, koji je decenijama čistog srca i bez zlih namera prihvatao jugoslovenski nacionalizam kao svoj, a „svoju zemlju“ uokviravao „Đerdapom, Jadranom, Triglavom i Đevđelijom“. Strašni šok osipanja i degradacije svoje, u najvećem broju slučajeva, iskreno voljene otadžbine Jugoslavije, kao i apsolutna nemoć da se tom osipanju i razgradnji stane na put, čak i u slučaju federacije Srbije i Crne Gore, učinili su ljude rezigniranim i umnogome ušuškanim u svoje lične geografske horizonte, koji u velikom broju slučaja ne prelaze granice sopstvenog grada, opštine ili „kraja“. Ali problem Kosova kao „teritorije“ nije sociološki problem srpske rezigniranosti i defetizma. Stvar je u tome što je Kosovo neuporedivo više nego „15 odsto teritorije Srbije“ (u kvantitetivnom smislu), pa čak neuporedivo više i od „kolevke i srca Srbije“ (u kvalitativnom smislu). Pitanje Kosova uopšte nije pitanje toga gde je srpski narod živeo pre hiljadu godina – budući da je u tom pogledu ono taman toliko značajno koliko i „izgubljene“ Duklja, Travunija ili Zahumlje, odnosno Makedonija, Crna Gora, Bosna, Hercegovina i Krajine. Bilo bi krajnje nefer prema srpskoj istoriji insistirati na istorijskom značaju Peći ili Prizrena, a ignorisati ništa manji istorijski značaj Skoplja, Cetinja, Dubrovnika ili Mostara, koji su svi imaju jednako značajna mesta u srpskoj istoriji, kulturi ili baštini, a trenutno su „izgubljeni“ na načina na koji ni Prizren ni Peć još uvek nisu.

Slično tome, pitanje Kosova pogotovo nije pitanje „ustavnog i pravnog poretka Srbije“, a da ne govorimo o onoj besmislenoj mantri o „očuvanju principa međunarodnog prava“ u koju su toliki naši sunarodnici slepo verovali sve do tragikomičnog fijaska pred Međunarodnim sudom u Hagu. Međunarodne odnose na stranu, besmislena je ideja da nam je Kosovo važno „zato što to propisuje Ustav Srbije“. Ustav propisuje mnogo toga što se najgrublje ignoriše (šest godina ustavnosti nisu doprineli ni najmanje da se publikacije i ulice Srbiji očiste od hrvatske latinice), a zakonski poredak je nešto što se u Srbiji gazi i omalovažava na svakom koraku, tako da je potpuno iluzorno očekivati da se njegovo poštovanje može samo od sebe nametnuti kosovskim albancima i njihovim stranim pokroviteljima. Što je još važnije, Ustav, takav kakav jeste, donet je zbog Kosova, pre svega kao instrument koordinacije političkih napora da se KiM sačuvaju u okvirima Srbije, i Kosovo je najvažniji razlog što sam taj Ustav opstaje u trenutnom obliku. Tvrditi da treba da čuvamo Kosovo (ćirilicu, jezik, nacionalnu državu i sl.) „zbog ustava“ predstavlja grubu zamenu teze, jer, upravo suprotno, mi Ustav i zakone treba da čuvamo jer su oni oruđa koja smo razvili i koja su nam na raspolaganju upravo da bismo mogli da štitimo i čuvamo ono što nam je kao državi i društvu najvrednije.

Mi, dakle, ne čuvamo Kosovo zato „što tamo žive naši građani i sunarodnici“ (oni žive i u Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj itd.), ne čuvamo ga zato što je tamo „naša imovina“ (koliko je samo „naše imovine“ oteto na našu očigled u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i sl.), pa čak i činjenica da se tamo nalazi Pećka Patrijaršija i Prizrenska Bogoslovija ne čini tu zemlju ništa „svetijom“ nego što je zemlja oko Žiče, Studenice, Ostroga ili Krušedola. Kosovo je mnogo više od bilo koje materijalno nabrojive geografske, demografske, pa čak i istorijske činjenice o njemu. Kosovo je svetinja i temeljna srpska nacionalna ideja samo i isključivo zato što se na Kosovu odigrao Kosovski boj, kao temeljni i konstitutivni događaj, ne srpske istorije, već srpskog narodnog predanja i sećanja. Kao što je veliki broj opaski naših sugrađana obolelih od nacionalne amnezije o „fetišizaciji“ Kosova u srpskom javnom diskursu u osnovi tačan, tako je u osnovi tačna i tvrdnja da je „kosovsko pitanje“, zapravo, pitanje Kosovskog mita. A temeljno nerazumevanje sa ovim „ljudima okrenutim budućnosti“ leži, ne u tome da „Kosovo nije mit“, već u tome što je ono konstitutivni, utemeljujući mit. Ovaj mit kao metafizičko tkivo povezuje našu stvarnost sa svim našim istorijskim stremljenjima i sudbinskim izborima i gradi jednu autentično srpsku aksiologiju slobode, vrednosni sistem koji ne samo da je naš narod izbavio iz ropstva i tavorenja u nasilničkom i trulom Otomanskom carstvu, ne samo da nas je vodio tokom obnove naše državnosti i oslobođenja naših sunarodnika (i druge balkanske i slovenske „braće“), već je istovremeno kao duhovna paradigma utkan u sva dostignuća koja smo kao narod ostvarili u nauci, prosveti i umetnosti, čak i tada, kada smo se svoje baštine odricali.

O starom sporu istorije i legende

Najveću štetu Kosovskom mitu i na njemu zasnovanoj, kako ju je u svojim mladalačkim danima nazvao naš slavni klasičar Miloš Đurić, „vidovdanskoj etici“, nanela je, najčešće nehotično, srpska istoriografija. Iako vezano za ovo pitanje ne treba isključiti zlu nameru i/ili ideološku naivnost srpskih „najboljih đaka“ koji su se istoriji školovali na zapadnim univerzitetima, poslovično nenaklonjenim „mitomanijama malih naroda“, problem koji srpska istoriografija ima sa narodnim narativom o Kosovskom boju u osnovi se svodi na problem koji je istorija kao nauka oduvek imala sa mitovima i legendama. Sa stanovišta naučnog rada, oni su u potpunosti u pravu – legende i mitovi ne mogu se sistematizovati, najčešće nisu utemeljeni na činjenicama, a veoma često krajnje pristrasno i neopravdano favorizuju određene (para)istorijske ličnosti, dok brojnim istorijskim velikanima ne priznaju njihove nesumnjive zasluge. Još veći problem, sa kojim se susretala svaka nacionalna istoriografija u nastajanju, jeste u tome što, sve do trenutka njenog uspostavljanja, mitovi i legende jesu predstavljali povest njenog naroda, onakvu kakvom je on odabrao da je pamti i na kakvoj je temeljio svoje „istorijske vrednosti“. Legenda je istoriji konkurencija, a istoričari to nikada nisu zaboravili i tradicionalno su se prema ovoj vrsti „nenaučnog“ predanja odnosili sa neskrivenom ljubomorom i zavišću, praćenim neopravdanim omalovažavanjem, podsmehom i kompleksom više vrednosti.

Jedino opravdanje koje su istoričari imali za ovaj nadmoćni stav proisticalo je iz pozitivističke iluzije da se oni bave „egzaktnom naukom“ (ili nadobudnog ubeđenja da je nauka kojom se bave, u poređenju sa mitologijom, bar „aproksimativno egzaktna“), i u toj „naučničkoj“ zanesenosti empirijskim podacima (tj. izvorima, arhivama, letopisima i sl.), poveli su se za drugim „pozitivnim naukama“ i u potpunosti ignorisali svrhu svoga postojanja, fokusirajući se isključivo na „uzročno-posledične veze“. Koliko je ova „naučna ideologija“ u stvari iluzorna kada je istorija u pitanju, najlakše potvrđuje uobičajena predstava da mi sami nismo u stanju da sagledamo značaj istorijskih događaja u svom sopstvenom vremenu, i da smo stoga osuđeni na to da čekamo „sud istorije“, koji će se doneti, preko čega drugog, nego preko „posledica“ koje su naše istorijske odluke imale po našu budućnost. To, međutim, implicira da istorija „bolje razume naše vreme nego što ga razumemo mi, koji u njemu živimo“ što, iako ovoj nauci služi na čast, istovremeno negira da ona ima „neposrednu vezu“ sa „materijalom“ koji tumači. A ako imamo na umu da je „naše vreme“ ozloglašeno po nerazumevanju samog sebe i ako se setimo da će svi oni medijski faslifikati, fabrikacije i izmišljotine, kojih smo danas svedoci, sutra postati nekakva „istorijska građa“, nije teško zaključiti da se uloga istorije ne razlikuje previše od uloge mita. I jedno i drugo su tu da obezbede afirmaciju vrednosnog sistema sadašnjice u izborima koje su u prošlosti činili „naši preci“, kao što se i jedno i drugo neizbežno menja i modifikuje s obzirom na vrednosni horizont našeg doba.

Naravno, s obzirom na to da su istoričari u Srbiji daleko od ovog „prosvećenog“ heremenutičkog stava, prevođenje Kosovskog boja iz legende u istorijski događaj nanelo je ogromnu štetu srpskom nacionalnom samorazumevanju. Jer, kada istorija pristupi legendi i počne da je razmatra, analizira i preispituje, ona je nužno vulgarizuje, banalizuje i obesmišljava, dajući rezultate često potpuno suprotne narodnom pamćenju. Istoriografske intervencije na mitološkom narativu najčešće onečišćavaju moralnu jasnoću samog narativa, samim tim relativizujući i muteći njegovu poruku. Određeni narodi, poput drevnih Grka ili modernih Francuza, dopuštali su preplitanje predanja i istoriografije, zadržavajući moralnu težinu vlastite povesti (npr. u povestima-mitovima o „Trista spartanaca“ ili o Jovanki Orleanki), dok su drugi narodi, poput Nemaca ili Anglosaksonaca od „naučnosti i pouzdanosti“ svoje istoriografije (pa samim tim i njenog prezira prema „mitomaniji“) načinili jednu novu nacionalnu mitologiju „egzaktne nauke“ i „istorijskih činjenica“. Nemci su tako svu svoju mitologiju zatvorili u zlatni kavez svoje izvanredne umetnosti, dok su Englezi svoje istorijske ličnosti očistili od svake primese narodnog predanja, pa je tako kralj Artur („ako je ikad postojao“) postao „rimsko-britanski vojskovođa koji se borio protiv Anglosaksonaca“, Princ DŽon od „nenarodnog despota“ iz predanja o Robinu Hudu je postao „utemeljitelj britanske ustavnosti“ (koja takođe ne postoji), dok je revolucionarna figura Olivera Kromvela svedena na jednog „običnog vlastoljupca i uzurpatora“. Ovako „obrađeni“, svi ovi jarki likovi koju su toliko doprineli stvaranju engleskog i britanskog nacionalnog identiteta i njihove prepoznatljivosti među drugim narodima sveta, istoriografijom su „ispražnjeni“ od upravo onog sadržaja, koji ih je činio toliko značajnim i zanimljiviom.

„Istina o Kosovskom boju“ i dekonstrukcija konstitutivnog mita

Potpuno identičnu grešku čini srpska istoriografija kada pristupa tematici Kosovskog boja. Pre svega, značaj same bitke se relativizuje, stavljajući je u kontekst Vukašinovog i Uglješinog debakla na Marici, kao i ističući da su srpske zemlje dobrim delom ostale slobodne još decenijama. Izvesni istoričari čak pokušavaju da „kosovsku pogibiju“ prikažu kao pobedu, ističući (u najboljem duhu jugoslovenske propagande vezane za Drugi svetski rat) da je „Kosovska bitka usporila napredovanje Turaka ka Evropi bar za pola veka“. Iako srpski istoričari o knezu Lazaru pišu sa neskrivenim simpatijama, umesto moralnog heroja i odlučnog hrišćanskog viteza, oni ga prikazuju kao „jednog od zavađenih velikaša“, „nemoćnog da istinski objedini srpske zemlje“, a neretko i kao svojevrsnog „ekstremistu“, koji je srpski narod odveo u „konflikt koji ne može da dobije“. Naspram ove „prizemljene“ figure Lazara, srpska istoriografija za svog miljenika proglašava njegovog sina, despota Stefana, čija mu je „mudra politika“ omogućula da „posreduje između istoka i zapada“, dobije Beograd (izuzetno važan detalj za srpske intelektualce iz „Kruga dvojke“), dok svoje viteštvo dokazuje, ne toliko u bici kod Angore, koliko članstvom u jednoj od zapadnih viteških loža. Slično tome, srpski istoričari danas otvoreno rehibilituju figuru Vuka Brankovića označavajući ga „žrtvom narodne književnosti“ i ističući da njegov otpor Turcima nije bio ništa manje odlučan od Lazarevog, ako je i bio „promišljeniji i racionalniji“.

Sličnim žrtvama cenzorskog noža istoriografije pali su i miljenici srpskog narodnog pamćenja – Miloš Obilić i Marko Kraljević, kao dva, verovatno najveća nacionalna heroja. Dok se samo Obilićevo postojanje osporava, otvarajući lagodan put albanskim kriptoistoričarima da ga prisvoje na račun poštovanja koje su mu vekovima ukazivala arbanašaka plemena, sam njegov čin se, potpuno u duhu zvanične turske istoriografije, ocenjuje kao neviteški i podmukao čin, bezmalo kao nekakav „četrnaestovekovni terorizam“. (Naravno, ovakva interpretacija je neophodna, da bi se ista takva ocena mogla bez problema prilepiti drugom „slavnom srpskom teroristi“ i „careubici“ – Gavrilu Principu.) Sa druge strane, demistifikacija lika Kraljevića Marka odavno se probila i u srpske osnovnoškolske udžbenike, gde se „srpski Herakle“ i svojevrsno otelotvorenje i paradigma srpskog naroda kao celine pretvara u „političkog slabića“ i „turskog vazala“. Koliko je sećanje na neobuzdanu životnost, iskrenu neposrednost i plamenu ishitrenost ovog junaka neprijatno po modernu Srbiju svakako niko nije pokazao toliko ubedljivo poput Radoja Domanovića, čija se pripovetka „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“ čita kao apsolutno savremena i u naše vreme.

Gde je „Nebeska Srbija“?

U čemu je problem sa ovim relativizacijama mitoloških ličnosti? Naravno da niko ne tvrdi da bi istorija trebalo da se odrekne od svog istraživanja ovog perioda, toliko sudbinski značajnog po celokupnu dalju istoriju srpskog naroda. Ali ono što ona nipošto ne bi smela da radi, jeste da svoje istorijske teorije (da, sve su to samo teorije i naučne hipoteze) proglašava za nekakvu „istinu o Kosovskom boju“. Istina je reč koja u srpskom narodu i dalje nosi izvesnu težinu, i proglašavanjem „Lazara-ekstremiste“, „Obilića-teroriste“, „Marka-vazala“ i „racionalnog Brankovića“ za (doduše „istorijsku“) istinu o Kosovskom boju, zapravo se diskvalifikuje uloga koju ova slavna imena igraju u srpskoj nacionalnoj svesti. A upravo ta njihova uloga, ta svrha njihovog postojanja, kudikamo je značajnija po naš narod od „proverljivih istorijskih činjenica“ o njima. Lazar, Marko, Miloš i Branković vodili su svoje kratke živote u Srbiji XIV veka, ali su kao simboli i paradigme nastavili da žive, prečišćavaju se i grade tokom stotina godina, da bi se sa vaskrsnućem srpske državnosti i naroda u XIX veku konstituisali kao temelji srpske nacionalne ideje. Sadržaj koji o njima može da nam ponudi istoriografska analiza minoran je i beznačajan u poređenju sa sadržajem koji je u njih učitalo šest stotina godina narodnog iskustva. Od banalnih „istorijskih ličnosti“ oni su postali legende, ideali kovani i negovani vekovima, kako bi svakoj narednoj generaciji naših sunarodnika prenosili sve ono što je najvrednije za čuvanje iz verovanja i ubeđenja naših predaka. Umesto da postanu zamrznute figure jedne racionalne, hladne i suzdržane istorije, oni su postali dinamična aksiološka čvorišta i konstante jednog narodnog moraliteta. Oni, kao elementi konstitutivnog mita, nisu podređeni, već nadređeni zakonima istorije. Uloga naše istorije uopšte i nije da tumači njih, već su upravo oni tu da bi nama pomogli da tumačimo stvarne događaje iz naše istorije.

Kroz vekove ropstva, ratova, seoba, uspona i padova, Srbi su čuvali i gradili Kosovski mit, a on je čuvao i gradio njih. Ali šta je, u stvari, „Kosovski mit“? Kako glasi? Na šta se svodi? U našoj javnosti, Kosovski mit se najčešće meša i kontaminira svojevrsnim istorijskim „žalom za Dušanovim carstvom“, koji se opet tumači kao odraz „velikosrpskog imperijalizma“ i „teritorijalnih pretenzija na susedne države“. I dok kosovski narativ, doduše, ima veze sa izgubljenim carstvom, budući da, između ostalog, predstavlja povest propasti tog carstva, on pre svega pripoveda o sudbinskom izboru koji je čitav jedan narod načinio na jednom zavetnom mestu, uoči odsudnog sukoba sa turskom vojskom, između „Carstva Nebeskog“ i „Carstva Zemaljskog“. Ova alegorijska interpretacija srpske pogibije na Kosovu, suštinski utemeljena u hrišćanskom bogoslovlju, danas se sa najvećim mogućim cinizmom stavlja u kontekst poslovičnog „našeg“ relativizovanja sopstvenih poraza i veličanja samih sebe kao „moralnih pobednika“ u njima. Kroz taj podsmeh ismeva se i moral sam, insistirajući da je pravednost zaista, kako je to Platonovog Sokrata ubeđivao Trasimah, „dobro za jačega“, da se na nju pozivaju samo „gubitnici i slabići“, te da je „bolje nepravdu činiti, nego je trpiti“. „Za ideale ginu budale“, ništa manje ciničan stih Bore Đorđevića, iznesen da bi se kritikovalo zabrinjavajuće stanje dekadentnog jugoslovenskog društva tadašnjeg vremena, danas je uzet za vrhovnu mudrost, glas razuma i povod da se sa podsmehom odbaci svaki ideal i svaki oblik moralne principijelnosti kao „naivnost, glupost i socijalni idiotizam“.

Insistirajući na tome da su Srbi na Kosovu „carstvo izgubili“, zaboravlja se da su oni tamo istovremeno „carstvo stekli“, zbog čeka je nepismena i potlačena srpska raja pod turskim jarmom upravo Lazara, a ne nekoga od Nemanjića, proglasila za „srpskog cara“, cara koji je, doduše, propustio priliku da stekne zemaljsko carstvo poput Dušanovog, ali zato, po predanju, prestoluje svim Srbima u Carstvu Nebeskom, sudeći svakome našem sunarodniku koji pođe „Bogu na istinu“. Car Lazar je, zajedno sa svojom vojskom, na Kosovu načinio izbor koji ga je koštao zemaljske, ali koji mu je osvojio Nebesku Srbiju. A danas upravo nema više ismejanog i više diskvalifikovanog pojma od „Nebeske Srbije“, kao što su opaske o „nebeskom narodu“ povod su za salve smeha i zajedljiva podbadanja srpske bivše braće iz regiona. A smejati se mogu samo oni, koji u „Nebeskoj Srbiji“ vide verziju „ishodišnog mita“ o „Srbima, narodu najstarijem“, a koji su raznorazni domaći šarlatani i pseudoistoričari doveli do apsurda i opravdanog prezira celekupne intelektualne zajednice. „Nebeska Srbija“, međutim, nije arheološki mit, već eshatološki – ona pripoveda, ne o poreklu Srba, već o njihovom cilju. A taj cilj upravo nikada i nije bila „zemaljska Srbija“, što je i razlog zbog koga sve optužbe o „velikosrpskoj ekspanziji“ padaju u vodu. „Nebeska Srbija“, sa Lazarem na prestolu, za Srbe predstavlja jednu hristijanizovanu verziju nordijske Valhale, gde sede u večnom miru i blaženstvu oni najbolji od našeg naroda, čijih uspeha i dostignuća mi treba da budemo dostojni, i to ne na vojnom planu, već upravo na vrednosnom, duhovnom i moralnom planu. Nacionalni poziv na „osvećenje Kosova“ stoga nikada nije predstavljao poziv na krvnu osvetu (i inače previše odomaćenu na toj tragičnoj zemlji), već na posvećivanje praktičke i političke delatnosti celog srpskog naroda samo jednom cilju – moralnom, časnom i uzvišenom životu dostojnom naših slavnih predaka.

Vidovdanska etika i moralitet srpskih istorijskih izbora

Ova vrsta moralnosti podrazumeva, pre svega, centralno mesto slobode u srpskoj nacionalnoj aksiologiji. Ova srpska, „vidovdanska“ sloboda ima dva smisla. Prvi, politički, insistira na jednom iskonskom pojmu narodne samosvojnosti i samoopredeljenja (u duhu drevne helenske ἐλευθερία, to jeste upravo „razrešenosti“ ropskih okova), oličenog u večnom i beskompromisnom otporu svim zavojevačima, okupatorima i „carstvima zemaljskim“ koja kroče na srpsku zemlju (a pogotovo kada takve carske ambicije prema sopstvenom narodu razvije neko od naših sopstvenih vladara). Drugi, etički, ukazuje na neophodnost moralnog samoutemeljenja svakog pojedinačnog našeg sunarodnika kroz otpor, Kantovim rečnikom rečeno, „heteronomiji“ materijalnih potreba, sitnog profiterstva i ćiftinskog ličnog interesa. I iako je ishodište i prirodno mesto ovakve jedne „etike ideala“ u okvirima pravoslavnog i uopšte izvornog hrišćanstva, kod Srba je ona postala nezavisan moralni zavet i svojevrsan mitom prožeti i narodnim sećanjem obojeni kategorički imperativ, vezan za konkretan prostor (Kosovo polje) i konkretno vreme (Vidovdan).

Ovu „vidovdansku matricu“, ili tzv. „kosovsku vertikalu“, možemo sa lakoćom konstatovati u situacijama svih onih sudbinskih izbora, koje je naš narod načinio u svojoj modernoj istoriji, otkako je pod Karađorđevim vođstvom ponovo stupio na evropsku i svetsku istorijsku scenu. Ona se oseća u dubinskoj političkoj progresivnosti ustaničke i postustaničke Srbije, koja je u vreme procvata apsolutne monarhije promovisala građansku slobodu i ukidanje kmetstva, a svojim prvim ustavom (Sretenjskim), makar i na kratkih nekoliko nedelja, svoju zemlju proslavila proglašavanjem njenog, u osnovi metafizičkog svojstva, „da roba, koji kroči na njeno tlo, pretvara istog trena u slobodnog čoveka“ (čl. 118). Ona se oseća u otporu koji se srpski narod, svako sa svoje strane Drine, pružao, što austrougarskom mračnjačkom i onečovečenom birokratizmu u Bosni, Krajinama i Vojvodini, što svojim sopstvenim otuđenim i odnarođenim knezovima i kraljevima, menjajući ih češće nego neke zemlje predsednike, a svaki put kada neko od njih ugrozi narodnu slobodu. Vertikala „Nebeske Srbije“ upravo je i bila razlog što su se srpski kralj i srpski narod sa onakvom lakoćom odrekli krvavo stečene „zemaljske Srbije“ kako bi gradili (idealizovanu i utopijsku) Jugoslaviju sa ljudima koje su smatrali braćom, i od kojih su očekivali da će slobodu, nakon što im se jednom podari, voleti i braniti jednako kao i oni. „Vidovdanska etika“ nalagala je bolećivom Principu da potegne pištolj na celu „Tamnicu naroda“, sa njom u srcu srpski dobrovoljci išli su da brane Čehoslovačku i Španiju od fašista, imajući nju na umu vikali su sudbonosne stihove „bolje grob, nego rob“ marširajući uz pesmu, po drugi put za samo trideset godina, u najveću masovnu grobnicu u svojoj istoriji. Prezir prema svim ovozemaljskim carstvima omogućio im je da odbace i kraljevinu koju su sa tolikom mukom sticali, kao i da dignu svoj glas protiv svih globalnih nasilnika, bio to Rajh u Čehoslovačkoj, Poljskoj i Francuskoj, „bratski SSSR“ u Mađarskoj ili Čehoslovačkoj, ili zapadni imperijalisti u Vijetnamu, Belgijskom Kongu ili latinskoj Americi.

Najzad, ne treba zaboraviti da je svojevrsnu kulminaciju celokupne svoje moderne istorije srpski narod dosegao braneći Kosovo po drugi put, ovoga puta od imperije kakvu do tada cela planeta nije videla. Srpski piloti, vojnici i graničari izašli su bez pogovora i bez žaljenja „na crtu“ najvećoj, najbogatijoj i najbolje naoružanoj vojnoj sili sveta, u sukobu koji se po razmerama i epohalnosti pošteno može uporediti samo sa bitkom u Termopilskom klancu. Srpska vojska je taj rat izgubila, jednako kao što je Lazar izgubio Kosovo, Sinđelić Čegar, a Leonida Termopile, pa opet njihova imena žive i dan-danas ovenčana slavom, dok se imena njihovih protivnika, ako se uopšte i pamte, pamte samo po „tirjanstvu“ čiji „tragovi smrde nečovještvom“. Za srpski narod, bitke za nebo nad Jugoslavijom 1999. i 1941. imaju potpuno isti značaj i istu težinu kao i podvizi naše vojske na Ceru, Kolubari, pred Kumanovom i Solunom, na Ivankovcu ili na Mišaru, odnosno na samom Kosovu polju. Isto tako, današnja parola „ne u NATO“ zvoni istom težinom kao nekadašnja „bolje rat nego Pakt“, baš kao što srpsko „ne“ diktiranoj nezavisnosti albanske države na Kosovu odjekuje serijom istorijskih „ne“ upućenih Trojnom paktu, austrougarskom ultimatumu, aneksiji BiH, dahijskom zulumu, ili turskom vazalstvu na Gazimestanu. Subspecieaeternitatis, to je sve jedan isti događaj, u kome je srpski narod, pokoljenje za pokoljenjem, potvrđivao svoj istorijski subjektivitet i svoju nacionalnu suštinu, rukovodeći se uvek zvezdom vodiljom Kosova, ne Kosova-teritorije, već Kosova-moralnog imperativa.

Kosovska paradigma u srpskoj književnosti

Do sada je sve vreme bilo reči o istorijskim događajima, u okviru kojih se Kosovski mit posmatrao kao svojevrsna moralna paradigma i nacionalni korektiv, na koje se srpski narod vraćao kao na putokaz u situacijama svih svojih sudbinskih izbora i ključnih političkih odluka u moderno doba. U pitanju je svojevrsno „metafizičko razumevanje“ pojma Kosova kao imena, čije samo izgovaranje na pojedinca deluje snagom determinizma vekova, uspostavljajući neposrednu i transcendentnu vezu između našeg vremena i pokoljenja naših predaka. Dok nema sumnje da se u narodnom predanju „Kosovski zavet“ doživljavao kao upravo takva metafizička spona među pokoljenjima srpskog naroda, istinski nosilac ovog mita, njegove specifične moralnosti i aksiologije, kao što je to i inače slučaj sa svakom mitologijom, bila je njegova književnost. Pri tome se ne misli samo na narodnu književnost, koja je zaista tretirala Kosovski boj kao svoje aksiološko i moralno težište, iako, zanimljivo, sam ovaj epohalni događaj, slično razaranju Troje u Homerovoj poeziji, nije nikada neposredno tematizovala. Zahvaljujući, međutim, još jednom temeljnom događaju koji je na duhovnom planu pratio zasnivanje moderne srpske države, a to je Vukova jezička reforma, srpska narodna književnost i jezik kojim je ona pisana, zanemareni u standardima otuđene slavjanoserbske učenosti, odabrani su za suštinski obrazac nove srpske jezikovnosti i dalekovido proglašeni za temelj i izvorište nove srpske književnosti. Ova Vukova procena pokazala se potpuno opravdanom, i zapravo je jedini aspekt njegove reforme koji je u potpunosti urodio plodom, i to na način toliko spektakularan, da je povratno opravdao čitav niz drugih grešaka, nedorečenosti i problema koje je Vuk ostavio svojim nastavljačima u amanet.

Ako se kosovski motivi slobode, samostalnosti, časti i nacionalnog obraza mogu uočiti u srpskoj istoriji kao zlatna žica u empirijskom blatištu izdaje, sikofantstva, malograđanštine i kukavičluka, onda oni sijaju kao sunce u izvanrednoj srpskoj književnosti, koja je u XIX i XX veku doživela vaskrs koji višestruko nadsenjuje podizanje iz pepela srpske države i društva. Zapravo, upravo kroz negovanje kosovskih ideja i vrednosti, veliki srpski književnici i pesnici tokom poslednjih dvesta godina koračali su ispred svoga naroda kao lučonoše, bilo osvetljavajući mu vrednosti koje treba da usvoji i izbore koje treba da načini, bilo beskompromisno kritikujući i ismevajući sve ono sitničavo, malodušno i bedno što počiva u narodnom biću, upoređujući ga uvek sa svetlim idealima koje je do našeg vremena preneo narodni genije. I dok je Đurićeva „vidovdanska etika“ u srpskoj modernoj istoriji prisutna implicitno i maglovito, u našoj književnosti ona je eksplicitna i kristalno čista, bilo da se na nju otvoreno poziva, bilo da se ona samo podrazumeva u oceni (ili osudi) moralnosti književnih likova. Sve velike epohe naše književnosti ishode iz ove kosovske paradigme srpske narodne epike – romantizam se na nju otvoreno naslanja i na njoj izrasta, realizam ironizuje i satirizuje njeno odsustvo u sumornoj srpskoj svakodnevici, dok izvanredna dostignuća srpske avangarde, a pre svega romana Andrića i Crnjanskog, ovu etičku notu dovode do najvećih filozofskih dubina.

„Seobe“ Crnjanskog mogu se tako čitati kao Odiseja čitavog jednog naroda koji pokušava da pobegne od svoje sudbine i svog praotačkog zaveta, a njegova stradanja i lutanja pokazuju se upravo kao posledica ovog „gubitka samog sebe“ i nastojanja da se samom sebi, i „Serbiji“, vrati. Ovo bežanje od zaveta i amaneta je opet vrlo čest motiv u Pavićevim romanima, mada sa gubitkom istorijskog objektiviteta on gubi na snazi i pretače se u strogo intimnu egzistencijalnu krizu. Sa druge strane, kosovski motivi su kod Andrića, kao bivšeg mladobosanskog revolucionara (iz čijih su redova potekli i atentatori na Ferdinanda, među bosanskim Srbima slavljeni kao „Vidovdanski heroji“), sveprisutni u njegovim romanima, a fokusiraju se takođe na one elemente u srpskom narodu koji su od ovog uzvišenog narodnog ideala „otpali“, bilo kroz promenu vere, bilo kroz vlastito moralno srozavanje. Ova implicitna osuda odustajanja od kontinuiteta zaveta predaka i krajnje suptilno, ali dosledno veličanje one vrste narodnog heroizma koja se pod ova slobodarska i viskomoralna načela podvodi, kao i Andrićeva duboka naklonjenost upravo onoj „sirotinji raji“ koja je luču ove veličanstvene kulture i moralnosti u sebi očuvala, razlog je zbog koga je Andrić toliko omražen i prezren među savremenim „bosanskim intelektualcima“, koji su od zaborava svega srpskog i slovenskog u svom sopstvenom etničkom identitetu napravili svoje karijere akademskih i javnih delatnika.

U osnovi, srpska književnost je kontakt sa konstitutivnim Kosovskim mitom čuvala i samim insistiranjem na korišćenju običnog, narodnog jezika (bilo u smislu dijalekta i lokalnog govora, bilo u smislu žargona i govora ulice), kao i na odbacivanju pokondirenosti i izveštačenosti svojih otuđenih, najčešće varoških „elita“, koje su prema tom istom narodnom govoru poslovično gajili samo podsmeh, prezir i omalovažavanje. Kao što je to pisao Orvel, jezik je osnovno sredstvo mišljenja i vrednosti jednog društva utkane su u sam smisao njegovih reči, pojmova i izreka, baš kao što su temeljne vrednosti slobode, sloge i solidarnosti utkane u samo biće srpskog narodnog jezika. A ukoliko je običan narodni govor prožet implicitnim idejama slobode i visokim idealima časti, pravednosti i ličnog dostojanstva, šta tek reći za poetsku matricu srpskog jezika, narodni junački deseterac? Ova visoka epska stilska forma kao da je sama po sebi prožeta uzvišenošću i dostojanstvom, ona svakom Srbinu dolazi u govor spontano kada nastoji da govori i misli o pravdi, moralu i hrabrosti, baš kao što je u stanju da svaku temu zavije u jedno ruho ozbiljnosti, a samim rečima da jednu sasvim novu težinu. Zato i nisu bez razloga Njegoš i Laza Kostić nastojali da Ilijadu prevedu na srpski upravo koristeći junački deseterac, budući da su s razlogom smatrali da ova epska forma u potpunosti odgovara veličini i univerzalnom značaju izvornika.

A kada govorimo o Njegošu, njegov stvaralački opus predstavlja centralno čvorište moderne srpske književnosti, na koje se svi ostali nužno vraćaju, makar prema njemu nemali ništa osim prezira i ironije, toliko omiljene među novijim književnicima. A ako je Njegoševo delo u središtu srpske književnosti, njegovo težište i žiža nalazi se u Gorskom vijencu, koji i nije ništa drugo nego jedna veličanstvena apologetika i revitalizacija Kosovskog zaveta, uniženog i zaboravljenog „pri svršetku XVII vijeka“ ništa manje, nego što je to slučaj u naše vreme. Njegoš u ovom delu ne skriva kosovske motive i simbole, on slobodu i prezir prema ropstvu proglašava za najviše ljudske vrednosti, a večiti napor samoemancipacije i samooslobođenja postavlja za najvažniji zadatak društva i pojedinca. Reči vladike Danila, koje u osnovi odražavaju, a zatim i razrešavaju onaj unutrašnji razdor između bića i nebića koji razdire Šekspirovog Hamleta, a koje su, ne bez razloga, prepoznate kao centralne za celokupni tok Gorskog vijenca i među srpskim i jugoslovenskim nacionalistima, i kasnije među komunistima i internacionalistima glase:

Treba služit česti i imenu.

Neka bude borba neprestana,

neka bude što biti ne može –

nek ad proždre, pokosi satana!

Na groblju će iznići cvijeće

za daleko neko pokoljenje.

Ovi stihovi bili su u srcu i na usnama našeg naroda (i svih onih koji su naš narod iskreno i bez pretvornosti smatrali braćom) u svim njegovim golgotama i iskušenjima, a one predstavljaju poetsko dešifrovanje kosovskog, vidovdanskog imperativa. Neka bude što biti ne može nije nikakva konstatacija – to je naređenje i obaveza, i to obaveza koju je naš narod velikom većinom prihvatio i sproveo u delo, tokom svojih nemogućih podviga pod Cerom i na Kolubari, u Albaniji i pred Solunom, po bosanskim golgotama i pred krajiškim jamama, prkoseći u lice istinski paklenim mukama i istinski demonskim neprijateljima. Uostalom, daleki odjek ovih stihova nalazimo i u stihovima srpskog prevoda bivše jugoslovenske i sveslovenske himne Hej Sloveni („nek se sada i nad nama burom sve raznese, stena pršti, dub se lama zemlja nek se trese“), što je sigurno jedan od razloga što je ta himna među Srbima bila toliko toplo prihvaćena (i što je bila toliko prezrena među onima, koji Srbima nikakvog dobra nisu želeli). Spremnost da se živi i umre za ideal, čast i obraz, za večne vrednosti, suočavanje sa nemogućim i neostvarivim uz jedinu utehu da će „cveće nići na groblju“, to je vrednosni sistem kojim su velikani naše književnosti dojili naraštaje naših dedova i otaca, zahvaljujući kome nikome od njih nije bilo teško da ustanu i brane „čast i ime“ i gledaju u lice „ada koji proždire“. To je ona herojska etika koja objedinjuje toliko ideološki različito interpretirane događaje kao što su Sretenjski ustanak i 27. mart, ili koja jednakim herojima čini one koju su ginuli pod barjakom Srbije 1804-1918. ili Jugoslavije 1941-1999, kao što je jednako propovedala svakom istinskom srpskom rodoljubu da prezire svaku carsku oholost, nasilje i nečovečnost, bili oni oličeni u Otomanskoj, Austrougarskoj, nacističkoj ili američkoj imperiji.

Ono, za šta se vredi boriti

Svako ko je čitao ovaj tekst do sada je sigurno osetio nelagodu (a ponekome se verovatno oteo i ironičan osmeh) zbog toga u kojoj meri sve ovo što je napisano odudara od naše mračne, sumorne i depresivne svakodnevice. Zapravo, to odudaranje je toliko veliko, da nema sumnje da bi najveći broj naših sugrađana sve rečeno odbacio kao „bajke za malu decu“. Nas danas ne okružuju ni čast, ni poštenje, ni borbena i politička hrabrost, sloga i solidarnost su danas zaboravljeni, rodoljublje i patriotizam ismejani i prokazani, a oni koji „iskreno i strasno ljube istinu, slobodu i otadžbinu“ danas su, Kočićevim rečima, „prezreni i gladni kao psi“. Građane Srbije, kako to na sav glas oglašavaju srpski „nezavisni mediji“, ti dobošari novog planetarnog rajha, danas zanimaju „životna pitanja“ kao što su „socijalni standard“, „nova radna mesta“ i neizbežni „bezvizni režim“, dok ih je za „nacionalnu mitomaniju“, a pogotovo za Kosovo baš briga.

Hrvatskom političaru Pavlu Radiću, tragično ubijenom u skupštinskom atentatu 1928. godine pripisuje se da je svoje kolege, srpske poslanike, zapitao „koliko košta Kajmakčalan?“, stavljajuću im na taj način na znanje da mu je „preko glave“ onog „srpskog junaštva“, koje je i Miroslava Krležu toliko sablažnjavalo. Slično Radiću, Srbija je danas puna onih koji na glas viču „koliko nas košta Kosovo?“, radije brojeći strani novac nego srpske glave koje ostaju i opstaju na svojim vekovnim ognjištima. Srpskoj uzurpiranoj i sistematski sluđenoj javnosti, baš kao i našim „zapadnim prijateljima, danas nije jasno „otkud je Kosovo uopšte toliki problem“. Oni pitaju „šta nas briga“ (nas, za koje se nacionalni prostor završava sa tramvajskim šinama) za „neko tamo parče zemlje“, za „neke tamo prazne crkve“ (za razliku od punih šoping-centara za koje nemamo dovoljno novca), i za neku tamo gomilu primitivaca koji „ne govore lepo“, „samo nas svađaju sa svetom“, a „i inače se samo bave švercom i kriminalom“. „Šta nas briga“, misle ovi glasnogovornici društva novca i pohlepe, „za onu sirotinju“. Oni uporno jadikuju zbog srpske „nerazumnosti“, „zaostalosti“ i „nazadnosti“, oni glasno proklinju srpsku „mitomaniju i nacionalizam“, i neprestano se kunu sebi i drugima da će „odavde otići“ (ovde je nemoguće živeti!), samo da uhvate prvu priliku.

Ali zar nije ta uporna frustracija onih, koji su se Kosovskog zaveta odrekli, najbolji dokaz da vidovdanska etika još uvek živi? Zar nije sva ta halabuka koja se decenijama diže protiv „srpske mitomanije“ dokaz, da je srpski konstitutivni mit i dalje u srcima našeg naroda? Oni koju su se svoga zaveta odrekli za novac, svakako će biti prvi koji će ga ismevati i prozivati, kao što su to uporno i predano radili prethodnih 600 godina – bez uspeha. I uvek su oni to činili iz sitnog šićara, za račun milostinje (ili još češće tople reči, ili osmeha) velikih i moćnih, careva, satrapa i namesnika u onim istim carstvima zemaljskim, kakvim smo se na Gazimestanu zavetovali suprotstavljati svim svojim nacionalnim bićem. Rečima vladike Nikolaja, „od pamtiveka vuci kolju jaganjce, a nikada nijedno jagnje nije zaklalo vuka; pa ipak je u svetu više jaganjaca nego vukova“. Tako su i nas različita carstva gazila i satirala iz veka u vek, pa smo uvek mi preticali, a carstva nestajala. A jedini razlog što danas uopšte postojimo „mi“, s obzirom na sve kroz šta smo prošli (i koliko smo naroda, vera i jezika stvorili od svih onih koji više nisu hteli, i još uvek neće, da budu isto što i „mi“), jeste samo to što je to „mi“ povlačilo sa sobom nešto kudikamo dostojanstvenije, uzvišenije i lepše od mračne i sumorne svakodnevice u kojoj smo živeli, ne prethodnih dvadeset godina, nego verovatno svu svoju istoriju. Zato se najveća podvala vezana za Kosovo uopšte i ne tiče se samih Kosova i Metohije, već srca i uma svakog našeg sunarodnika i sugrađanina. „Lomiti otpor Srba“ oko Kosova ne tiče se popuštanja oko konkretnog problema „južne srpske pokrajine“, nego se tiče činjenice da smo mi kao narod u svojoj modernoj istoriji rekli „ne“ svakom silniku, despotu i tiraninu koji je bilo koju srpsku zemlju hteo da pretvori u svoju prćiju. Nismo svaku bitku dobili, ali je zato zaista „sa svakog groba niklo cveće“, i svaka naredna generacija naših hrabrih dedova samo nam je ostavljala u više časti i čistije ime da čuvamo. A sva ogovaranja, opanjkavanja i olajavanja naših „dobronamernih prijatelja“ i „bivše braće“ neće moći da relativizuju i obesmisle žrtve, koje su naši preci položili da bismo mi danas znali šta je to sloboda. I sve i da kupe svakog od nas, neće moći da kupe našu decu, koja će uvek biti u stanju da prepoznaju koliko su naši preci više toga ostavili na čuvanje nama, nego što mi ostavljamo svojim potomcima.

„Ne dati Kosovo“, stoga, daleko prevazilazi političku borbu za jednu teritoriju, makar to i bila zavetna zemlja naših predaka. Borba za Kosovo je borba za jedan uzvišeni ideal slobode, časti i hrabrosti, i za naše pravo i slobodu da svojim životima i svojom državom upravljamo u skladu sa tim idealom. To, što smo do sada obavili toliko traljav posao čuvajući Kosovski zavet, malo govori o samom zavetu, a mnogo više o nama. A čuvajući zavet, mi čuvamo i Kosovo i Metohiju. Kosovo i Metohiju mogu nam oteti silom, kao što ga mogu kupiti novcem od naših lakomih i odnarođenih političara – jer novca i oružja će uvek imati više od nas. Ali Kosovskom zavetu svetski moćnici ne mogu suprotstaviti ni oružje ni novac, već samo sopstvenu čast, ime i dostojanstvo, a toga imaju neuporedivo manje od nas, ma koliko mi bedni i siromašni bili. I pošto sopstvenu čast nikada neće znati (niti moći) da steknu, „naši voljeni okupatori“ pokušavaće, kao što su oduvek pokušavali, da unište našu čast kao jedino čime smo kao narod istinski bogati, a zajedno sa čašću i sećanje i na naše pretke koji su bili bolji nego što smo mi danas, i koji su ostvarili ono što se nama danas čini nezamislivim i nemogućim. Jer dokle srpski narod ima Kosovo kao svoj simbol, nikada mu neće u ušima prestati da zvoni ono „neka bude što biti ne može“, a vera u nemoguće je jedini način da se nemoguće zaista i ostvari, kao što je naš narod toliko puta do sada pokazao. Svaka epoha srpske istorije imala je svoje izdajnike, svoje kvislinge koji se klanjaju pred „zakonom topuza“ i pozivaju na „razum i pribranost“, kao što je imala i svoje prevrtljivce i otpadnike, svoje sablaznitelje i opadače, odnosno one, koji su „oboleli od kosovske amnezije“. I seća li ih se neko danas? To što mi mislimo da je naše vreme neuporedivo gore od vremena naših dedova i pradedova posledica je samo toga, što u njihovom vremenu niko nije hteo da pamti one najgore, a najglasnije, kakvi i danas dižu najveću graju i podižu najviše mulja. Nijedno društvo nikada nije palo toliko nisko, da nije iskreno volelo i divilo se herojima, ljudima od časti i poštenja. Njih mogu prezreti i odbaciti samo oni najgori, oni koje velikani svakim svojim pomenom podsećaju na vlastitu niskost i ništavnost.

I dok je svaki heroj u istoriji doživeo da se na njega bacaju blatom oni, koji mu nisu ni do kolena, nova pokoljenja pamtila su samo ove prve, dok su drugi netragom nestajali, samo da bi se pojavljivali uvek u novom ruhu i pod okriljem novih gospodara, ali jednako sitni, bedni i bezimeni. Jer narod voli da pamti one koji su se borili za ono za šta se vredi boriti – za slobodu, za pravdu, za istinu. Za razliku od vojski i teritorija, za razliku od carstava zemaljskih i istorijskih imperija, sloboda, pravda i istina su večne, i ropstvom, nepravdom i lažju im se niko nikada nije uspeo suprotstaviti. A upravo to je uloga mitova – jer oni čuvaju onu večnu istinu kudikamo bolje od partikularnih, empirijski proverljivih i kontekstualno uslovljenih „istorijskih istina“, kojima se tako rado manipuliše u naše vreme (i u sva vremena). Mitovi se probijaju iz pomrčine istorijskog mulja u kome tavori čovečanstvo i osvetljavaju opštečovečanske vrednosti i ideale. I to je ono što je Kosovo za nas. Kosovo je zavetna reč, moralni imperativ i nacionalna ideja koja nas podseća da treba da budemo dostojni Lazara, Miloša, Marka, ali i Karađorđa, Sinđelića, vojvode Mišića i majora Dragutinovića, pilota koji su branili jugoslovensko i srpsko nebo '41. i '99, i svih onih hiljada koji su ustajali, spremni da daju glave, ne samo u odbranu otadžbine i njenih granica, nego i u odbranu pravde, istine i slobode, gde god da su i kako god da su osporene i unižene. A ukoliko budemo imalo nalik na njih, niko nam, dok smo živi, neće oteti Kosovo.

Tekst je objavljen u najnovijem broju časopisa Književnost, br. 1 /2013.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner