четвртак, 21. март 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Косово и Европска Унија: питање идентитета и демократије?
Косово и Метохија

Косово и Европска Унија: питање идентитета и демократије?

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
уторак, 17. јун 2008.

Сажетак: У чланку се полази од разматрања односа националних и наднационалних идентитетских образаца у савременој политичкој теорији и пракси. Аутор износи аргумент да је идеја о „светској држави“, супротно самопрокламованој замисли и заједно са идејом о универзалном моделу либерално-западне демократије, заправо послужила управо за афирмацију америчког националног интереса. Политички пројект САД у протеклој деценији реализован је као синтеза неопрагматизма, постмодернизма и криптошмитијанизма, и недостатак јасне и доследне идеолошке профилисаности један је од основних разлога неуспеха овог пројекта, као и пропратног дискредитовања идеја демократије и плурализма. Пројект ЕУ, с друге стране, као први транснационални савез у историји, појмовно и практично садржао је могућност за образовање политичке заједнице са другачијим идентитетским обрасцем, али недостатак концептуалног оквира и сагласја око водећих принципа довео је до нарастајућег утиска о нереалности европског идентитета, било да је реч о правној или нормативној компоненти. Контекст у којем се стратешка конвергенција САД и ЕУ непрестано повећава довео је у питање не само политички субјективитет ЕУ, већ и европску идеју демократије и структуру међународних односа у целини. Арбитраран однос према питању националног идентитета и међународном праву произвео је дилему о избору Србије између Косова и Метохије и ЕУ, чиме је ЕУ непосредно стала на страну конституисања произвољног „друштва демократија“, као производа идеје либералног интервенционизма.

Кључне речи: национални идентитет, демократија, транснационални идентитет, Косово и Метохија, Европска унија, САД, либерални интервенционизам.

Национални и наднационални идентитети

Упркос чињеници да је протекла деценија у економском, али и у политичком и културном смислу обележена као доба глобализације у безмало свим западно-неолибералним друштвима, идеја о глобалном друштву као парадигми савремености сусрела се са бројним противречностима и на теоријском и на практичном плану. Одустајање од тезе о „крају историје(1) (и истовремено јачање идеје о новом „повратку историји“) показало је да најдаље што се може ићи када је реч о могућностима стварања глобалног идентитета као савршене и крајње категорије – а да се при томе не упадне у замку пуке теоријске фикције – јесте правац мишљења о једном општем прогресивистичком духу као супериорнијем и савременијем у односу на национални идентитет. (2) На тај начин, дошло је до специфичног обнављања деветнаестовековне идеје о прогресу – сада у спрези са новим видом материјализма као доминантним обликом идеологије западне политичке праксе. (3) Један од парадигматичних и најважнијих производа овог процеса свакако је идеја о светској држави (Weltstaat ).

Међутим, с обзиром на то да је идеја о Weltstaat неретко праћена ставовима који изричито потврђују да је реч о својеврсној Pax Americana као универзализацији, тј. глобализацији самопрокламованог демократског поретка САД, већ на појмовном нивоу није сасвим јасно колико се у поменутом политичко-теоријском дискурсу заправо ради о покушају артикулације новог облика наднационалног идентитета, а колико о проналажењу формуле за легитимисање управо америчког националног интереса. На тај начин питање о највишем облику наднационалног идентитета , питање о грађанину света као појединцу који остварује универзални модел либерално-западне демократије непосредно се трансформише у питање о националном идентитету – што једнако на другим нивоима и у сличном смислу важи и за питање суверенитета, (4) као и за практичне облике успостављања и деловања светских међународних цивилних и војних организација и савеза од УН до НАТО. (5)

Целокупна унутрашња и спољна политика САД, утемељена на идеји националног интереса, и на теоријском и на практичном плану у савременом облику артикулисана је као нарочити вид еклектицизма који почива на криптошмитијанизму (6) и покушају његове универзализације у постмодерном кључу. У средишту замисли о криптошмитијанизму налази се идеја о америчком националном интересу виа глобалном интересу, тј. о облику национализма са израженим империјалним карактером, истовремено руковођеним мишљењем да његова превласт значи успостављање „најбољег могућег света“ . Чак, међутим, и када се остави по страни целокупан нормативни аспект и расправа о идеји „политичке етике“, као и чињеница да је покушај формулисања и актуелизације идеје о глобалном идентитету од стране САД вишеструко компромитован, чиме су истовремено доведене у питање и дискредитоване управо либералне идеје демократије , мира, толеранције и плурализма – остаје питање да ли је ова врста нелегитимне супституције, такорећи идентитетске преваре, изнова показала да промишљање универзалног хуманитета уопште може бити спроведено кроз категорије националног или глобалног идентитета, као и да ли је могуће другачије мишљење о њиховом међуодносу. (7)

Један од основних разлога, дакле, због чега пројект Pax Americana као светске државе није успео (8) – сем грешака у политичкој стратегији и тактици и невезано од разлога етичке оправданости и аргумената политичке етике – управо је недостатак принципијелности, јасне идеологије и њеног доследног спровођења. Удаљен од сопствене либералне традиције (9) као пар еxцелланце примера могућности и реалности истовременог функционисања демократије и идентитета нације отворене спрам универзалног хуманитета, савремени пројект САД обележила је недоречена синтеза неопрагматизма, постмодернизма и криптошмитијанизма, у којој је сем грађанског виа приватног идентитета и повременог изазивања колективне националне шизофреније као у случају „рата против тероризма“ (10) и темељне идеолошке изградње антитерористичког дискурса и тзв. политике безбедности – све остало доведено у питање.

Оно што се догодило на појмовној равни јесте некритичко афирмисање индивидуалног идентитета као појединачне егзистенције конституисане на равни остварења сопствених интереса (идеологија савременог материјализма и неопрагматизма) и нове идеје грађанства у којој је појединац прва и последња инстанца (идеологија људских права и постмодернизам). На тај начин, имплицитно је доведено у питање легитимисање ма ког облика колективног идентитета националног као и наднационалног – у смислу да се индивидуална егзистенција (најчешће утемељена на облицима негативне слободе) појављује као врховни етички и политички арбитар, чије је право ео ипсо изнад сваке обавезе. (11) Индивидуални идентитет надмашио је (интер)национални. (12)

Стога ни најмање није необично да је и на теоријској и на практичној равни, нарочито у последњој деценији, дошло до својеврсног политичко-филозофског померања Zeitgeist-а у Европу, која је, и од најугледнијих савремених теоретичара САД, препозната као топос за могућност образовања нове логике и етоса заједнице. (13)

Европска унија, кроз дуги развојни процес, појавила се као први транснационални савез у историји и њеним образовањем без сумње се отворила теоријска могућност за другачију праксу политичког, као и за формирање новог облика идентитета заснованог на основним принципима европске културне традиције . Остављајући по страни овом приликом питање европоцентризма, који се у радикалној варијанти појављује као дискурс The West and the Rest“, (14) и чињеницу да јесте вишеструко релевантно на који начин ће се актуелизовати концепт другости и разлике (као и у којем смислу се разлика појављује као конститутивна), основно питање које се намеће у политичком кључу превасходно се односи на могућност образовања нове заједнице и на реалност њеног идентитетског обрасца .

Европски идентитет, као парадигматични пример западног идентитета, за разлику од привида интернационализма САД, настојао је да се у протеклом периоду уобличи и прикаже кроз савез који пре свега функционише управо као правна интернационална заједница, регулисана скупом институција и идентификација, од Међународног суда правде до Женевске конвенције. У том смислу, дилема између разумевања Европе као „заједнице према праву“ на известан начин однела је практичну превагу у односу на мишљење о европском идентитету као „заједници према вредностима“. Шпеманова (15) тврдња, према којој Европа будућности треба да се конституише као правна заједница (која прихвата и штити мање заједнице и њихове вредности, али се сама дистанцира од тога да се афирмише као заједница по вредностима), испоставила се делотворнијом, с обзиром на културне, религиозне, етичке и друге нормативне разлике које владају у савременој Европи, у којој стање понајвише подсећа на особиту discorida concors, иманентну европском духу – али овај пут настале тек последично, тј. као резултат недостатка концептуалног обрасца и сагласја око водећих принципа .

У том смислу, основни разлог због којег унутар тзв. европске стварности постоји раширени осећај да је Европа нешто нереално , на граници имагинарног конструкта и делимично фундиране савремености, управо се налази у чињеници да се ни нормативна различитост – и то понајвише када је реч о образовању идентитета – не може узети у искључујућем облику мита о паралелним мирољубивим коегзистенцијама. То значи да је Европу – уколико се тежи трајнијем и постојанијем уобличењу европског идентитета које надилази раван бриселских параграфа, али и митолошког конструкта неутемељеног у реалним оквирима – потребно конституисати на другачијим основама. Тачније, поменута нереалност једнако сведочи о политичком и културном фактицитету у којем нормативна компонента и даље и готово per definitionem игра важну улогу у образовању идентитета и због чега се, након индивидуалног, национални идентитет у пракси неретко испоставља као саморазумљивији и први начин идентификације. Друга ствар о којој сведочи нереалност европског идентитетског пројекта је да иако различитост можда пре свега треба тражити у вредностима – што је истовремено једна од основних идеја мишљења о савременој демократији – ипак сем јединства правне заједнице, мора постојати нешто што ту заједницу утемељује и успоставља однос међусобне обавезности међу њеним члановима.

Другим речима, то значи да је својеврсни sine qua non европског, али и сваког интернационалног идентитетског обрасца, у битном смислу ипак потребно тражити и у врсти нормативне компоненте, уколико се тежи образовању идентитета заједнице која је више од пуког збира својих чланова, тј. уколико је основна тенденција изградња идентитета који се не своди на формални идентитет . Уколико се, међутим, идеја европског идентитета редукује искључиво на његов процедурални карактер, што представља други вид легитимног интерпретативног модела и одговара концепту демократског плурализма, онда се као основ европске заједнице појављује правни процедурализам на темељу којег се овај идентитет успоставља. У политичкој стварности Европске уније врста таквог пројекта спроведена је кроз усвајање мноштва корпуса закона који представљају процес усаглашавања између више нација, те се на тај начин основ европске заједнице и европског идентитета конституише и заснива управо и пре свега на идејама легалитета и легитимитета.

То је контекст унутар којег се јавља питање да ли у савременом демократском друштвено-политичком оквиру европски идентитет постоји sui generis и да ли је у случају САД и ЕУ реч о два сасвим различита политичка и културна модела који се фундаментално разликују. (16) На којој равни дискурса се, дакле, може говорити о европском идентитету а да такав говор буде различит од говора о западном идентитету и идентитету Запада у целини? Тим пре када се има у виду да су политичкој стварности неке од кључних европских институција (од којих се питање о европском идентитету не може раздвојити), попут, у крајњој линији, и саме ЕУ, битно повезане са трансатлантским организацијама , од којих неке чине и њихов саставни део? У сличном смислу, дакле, поставља се питање да ли се Европа данас може појавити као ново име за западни субјект и за потрошени и неуспели пројект политичког интернационализма САД, оличеног у савременој верзији постмодерног и прагматичног криптошмитијанизма?

У друштвено-политичком контексту, међутим, који сем економског и културног контекста представља неопходни топос за остварење новог европског идентитета, у протеклом периоду показало се да је овај пројект на врло озбиљан начин управо сâм себе довео у питање . С обзиром на то да је за ЕУ као одлучујући и најважнији моменат постављена управо идеја правне заједнице отворено кршење сопствених правних аката, попут Уговора о ЕУ и Уговора о оснивању ЕЗ, као и основних норми међународног права и повеље УН – што се догодило баш на примеру нелегалног и нелегитимног признања једностране независности Косова и Метохије од стране водећих држава чланица ЕУ – јасно сведочи да је на политичком нивоу европски идентитет данас једнак западном идентитету виа идентитету САД и да стога Европа још увек не постоји на начин аутономног политичког субјекта.

Свакако да су примери за ово многоврсни, а без сумње да је легитимно могуће навести и контрапримере – попут неслагања већине европских земаља са америчким ратом у Ираку или „ратом против тероризма“. С друге стране, чињеница да „ стратешка конвергенција између Европе и САД у целој протеклој деценији није била ближа него данас(17) сведочи о убрзаном и нарастајућем степену идентификације између САД и ЕУ, који је на многим нивоима већ тешко разлучити. У таквом сплету околности управо питање Косова и Метохије има одлучујућу улогу.

Србија између Косова и Метохије и Европске уније

Да је управо косовско питање из темеља довело у питање идентитет Европе , независни и самостални политички субјективитет ЕУ, као и европску идеју демократије – да је стога случај Косова и Метохије посведочио да Европа изнова пролази кроз својеврсно стање самопроизведене политичке незрелости – једним делом је парадоксално, док другим, међутим, упућује на логичку и политичку сложеност са далекосежним последицама и по Србију и по Европску унију, као и по питању српског националног и европског идентитета и српску и европску демократију. Најзад, реч је о теоријском и практичном преседану којим се отвара ново поглавље у међународним односима, као и питање демократије у целини.

Прецизније, питање признања једнострано проглашене независности Косова отворило је низ најозбиљнијих теоријских и практичних питања и довело до новог преиспитивања односа међу њима: питања државе, нације, идентитета, суверенитета , међународних односа, међународног права, демократије , интернационалног идентитета битно су трансформисана управо новим практично-политичким одлукама ЕУ , тј. њених водећих држава-чланица да иступе против међународног права. Чин признавања дела територије суверене и демократске државе за аутономну државну творевину, у том смислу, није само par excellence постмодерни политички гест којим се изнова покушава афирмисати крај идеја државе и суверенитета, као и оснажити нова идеја о крају међународног права из досадашње европске теорије и праксе. Чин признавања у овом случају истовремено је и чин стварања нове етничке државе на Балкану (и то друге етничке државе истог народа), у Европи, што за најнепосреднију последицу има и чињеницу да се не може легитимно тврдити да је идеја националне државе и, аналогно, националног идентитета, превазиђен облик заједништва, неадекватан савременом свету. (18) Ово је само један од очигледних теоријско-практичних парадокса деловања ЕУ. Наиме, с обзиром на то да се такав процес противправног признавања независности Косова од стране европских гласноговорника истовремено афирмише као начин и пут за приближавање и Косова и Србије Европској унији (и приближавању Србије и Косова као „суседа“), логички следи да управо образовање нових националних држава доприноси укључивању у једини транснационални савез , а то је ЕУ.

Невоља са овом интерпретацијом, међутим, која би у идеалтипском облику могла пронаћи рационално утемељење у аргументацији о различитим нивоима остварења идентитета, заједнице, суверенитета и демократије (и теоријски није незанимљива идеја), почива у чињеници њене селективне примене. Србија би, за разлику од свог „суседа“, заправо требало да превазиђе идеју националног идентитета и одрекне се Косова, као par excellance примера српског идентитетског обрасца како би се прикључила савезу ЕУ. Ова врста теоријске и практичне селективне примене односа према националном идентитету од стране водећих земаља чланица ЕУ још један је у низу показатеља не само темељне теоријске конфузије, већ управо немогућности успостављања европске политичке самосталности и у основи такође произилази из приступа и политичке праксе и интереса САД. (19)

У одбрани Косова и Метохије Србија се на тај начин нашла у јединственој историјској ситуацији у којој се ретко једна држава налази, тј. у ситуацији да одбрана њеног националног идентитета истовремено представља чин одбране европског идентитета и самог појма европског идентитета – било да се он разумева као заједница према праву или заједница према вредностима – или у облику синтезе ових елемената, у виду европског грађанства којим се успоставља јединствени транснационални идентитет. У случају Косова и Метохије афирмација националног идентитета је управо афирмација транснационалног идентитета . Сабраност два догађаја у једном чину без сумње представља ретку политичку појаву (а у извесном смислу и нарочиту појаву политичког ) и повратно такође упућује на чињеницу да, минималистички говорећи, политичка пракса доказује да није нужно да се ова два облика идентификације увек или per definitionem налазе у међусобно искључујућем односу, што последично отвара нови простор за расправе о феноменима савремене политике и демократије.

С друге стране, и не мање значајно, потезом признања самопрокламоване независности Косова и Метохије Европа је истовремено показала да је у стању да одбаци не само сопствене вредности на којима је саздана (нормативни оквир), већ и правне и политичке принципе на којима је утемељена и да не може да испоштује ни формални демократски процедурализам. (20) Са косовским преседаном Европа се одлучила да прекрши акте сопственог „друштвеног уговора“, специфичног облика демократије, тј. остварења „воље народа“ на којем је саздана – попут Уговора о ЕУ и Уговора о оснивању ЕЗ, чиме је криза европског идентитета добила на новој актуелности и интензитету. С обзиром на пресудан утицај САД на европску политику – поготово на начин на који је она обележена косовским случајем – одговор на питање о томе да ли је могуће раздвојити европске и атлантске интеграције или је реч о једном јединственом процесу евроатлантског савезништва постаје више него транспарентан.

Посебан предмет разматрања је питање какве су последице оваквог политичког развоја по идеју и будућност Европе, као и пратећи мотив о томе колико је реално очекивати трансформацију евроамеричког политичког концепта у европски концепт . Друго питање је питање о српском националном идентитету, статусу Косова и Метохије и уласку Србије у Европску унију. Србија стоји пред избором очувања сопствене државе са Косовом и Метохијом и националног идентитета с једне стране, и вишеструко проблематичне идеје евроатлантских интеграција и „европског“ идентитета сумњивог статуса са друге.

Када је реч о првом, sine qua non европског концепта, налик „пролегомени за једну будућу Европу“, садржан је у теоријској и практичној неопходности дистанцирања од америчког пројекта квазиглобалног идентитета у правцу остварења правне и политичке заједнице европских народа утемељеног на демократском систему вредности. Да би се пројект ЕУ легитимисао као европски пројект и реална политичка заједница, потребно је практично афирмисати смисао „европског идентитета“ и њему својственог демократског плурализма заснованог на међународном праву.

Чињеница да се Србији, међутим, нуди убрзан пријем у ЕУ управо у тренутку када овај савез демонстрира највећу политичку блискост у протеклој деценији интересима и политици САД и озбиљан недостатак сопственог политичког субјективитета – заједно са чињеницом да је ова врста убрзаног приступа условљена управо српским de facto признавањем независности Косова и Метохије – сведочи да је реч о избору између очувања државе , суверенитета, владавине међународног права и концепције међународних односа заснованих на том праву и анархичне постмодерне постпринципијелности , у којој се питања државе и права стављају ad acta и суспендују на неодређено време, у име нејасног и полуреалног суверенитета ЕУ и провизорног политичког прагматизма у којем се инструментализација неретко (као у случају европског признања независности Космета, условљеног политичким притиском САД) претвара у самоинструментализацију.

У сличном смислу, избор између Косова и Метохије и Европске уније у савременом политичком контексту представља избор између појмовног утемељења и конкретног емпиријског модела остварења националног и транснационалног идентитета, с једне стране, и утапања у хибридни виртуелни модел евроамеричког глобалистичког индивидуализма, у оквиру којег превладавање релативистички схваћеног концепта разлике коегзистира са заједничким именитељем у форми западне материјалистичке парадигме.

Да историјска изузетност српске ситуације, међутим, није сасвим специфична и потпуно ex nihilo, јасно је када се има у виду да у оној мери у којој политика Србије према Косову представља одбрану управо европских принципа и идеје европског идентитета, аналогно и позиција Русије у косовском питању, као и низа других неевропских земаља (од Кине, Индије до Јужноафричке Републике), такође се појављује као залагање за европске вредности, нарочито у аспекту међународноправног поретка, какав је успостављен након 1945.

Штавише, питање Косова и Метохије могуће је разумети једино у контексту целокупних промена западне теорије и праксе политичког последњих деценија, као што је и отпор овим праксама у одлучујућем смислу део шире светске друштвене и политичке борбе, која не само да превазилази домен политичких разлика у Србији већ се у потпуности јавља као део борбе низа земаља и дивергентних друштвених група против савремених облика западне хегемоније. Битно је уочити да, на тај начин, Србија у борби за очување Косова и Метохије не постаје ни „десна“ ни „лева“ , тј. да је реч о питању које структурно надилази идеолошке поделе и у којем интензитет одбране националног идентитета на изузетан начин кореспондира афирмацији транснационалног идентитетског обрасца. У сличном смислу, отпор различитим нелегитимним политичким праксама САД, као и земаља чланица ЕУ, јавља се и са левице и са деснице – у виду борбе против глобализма, неолиберализма или империјалне политике – што представља додатан аргумент да је борба о којој је реч у извесном смислу борба „и за једно и за друго.“ (21)

Демократија, САД и ЕУ

Питање демократије у савременом политичком контексту неодвојиво је од назначеног односа националних и наднационалних идентитетских образаца, као и конкретних пракси друштава која се именују као демократска. Веза идентитета и демократије истовремено је, теоријски и историјски, садржана у самом појму демократије, као и у различитим облицима њеног функционисања у заједницама. Стандардна научна класификација, у оквиру које се разликује идеја демократије мале заједнице и идеја модерне представничке демократије (прикладније за веће заједнице) наилази на потешкоће када је реч о дефинисању демократије у постојећој европској парадигми . Појава и развој заједнице ЕУ, у том смислу, представља сасвим нов и специфичан изазов за демократску теорију и праксу . Чињеница да је демократија у овом моделу могућа и начелно остварива једино уколико се на битан начин веже за процес конституционализације, у исто време упућује на степен релевантности овог процеса, који је опет неодвојив од јачања правног система ЕУ – уоквиреног уговорима који дефинишу институције ЕУ – који земље чланице обавезује управо да делују у складу са принципима владавине права.

На тај начин, питање демократије изнова се и у новом контексту појављује као структурно повезано с питањем владавине права , што повратно упућује на чињеницу да сваки вид кршења или неодређене суспензије правних норми и процедура за последицу такође има и директно угрожавање и нарушавање демократије . Стога чињеница да је у случају Косова и Метохије први пут у послератној историји дошло до нелегитимног и нелегалног признања независности дела једне државе чланице УН, упркос свим принципима међународног права, као и афирмације ове нелегалности од стране релевантних институција попут Европског парламента, говори управо о томе да је на тај начин најозбиљније доведена у питање сама европска демократија. Истовремено, то је и један од разлога због којег је питање Косова Европи донело огромну напетост, која се још није испољила до краја и чије последице ћемо у наредном периоду тек гледати. (22)

У том смислу, признање независности Косова и Метохије од стране европских држава означило је специфичну врсту пристајања уз политику САД, у оквиру којег потези попут игнорисања институција УН и кршења међународноправног поретка потврђују идеју о томе да је процес о којем је реч сложенији, дуготрајнији и далекосежнији, тј. да се пре свега односи на постепену реализацију успостављања новог западног постмодерног (постјуридичког?) система.

У политици САД у протеклој деценији ова тенденција исказана је кроз став да УН треба заменити некаквом „Лигом демократских земаља“ (Мекејн), што одговара раније уобличеној идеји о „друштву демократија“ (Олбрајт), док се на конкретном примеру Косова и Метохије односи на Међународну управљачку групу за Косово. Идеја о друштву које се повремено окупља у циљу разматрања водећих светских проблема сама по себи, свакако, није ни нелегитимна ни антидемократска, али чињеница да је посреди модел који је осмишљен за политичко деловање независно и противно постојећим правним институцијама последично отвара питања о демократији у политичком идентитету ЕУ о којој је реч.

У том контексту постаје јаснија проблематичност идеје о новим облицима суверенитета који се више не односе на суверенитет државе, већ треба да се реализују у политичким заједницама и савезима „више врсте“ или сасвим да ишчезну као анахрони модели који не одговарају глобализованој стварности (идеја постсуверене заједнице). Теоријска и практична невоља је у томе што се ове идеје неретко појављују као афирмација демократије – чиме се образује мисао о демократији contra суверенитету , као парадигми политичке савремености која у потпуности кореспондира назначеној идеји о друштву демократија.

На тај начин, демократија се ставља с другу страну суверенитета, чиме се основни принципи институција попут УН – једнакост суверених држава, заштита суверенитета и територијалне целовитости свих чланица УН – не само на озбиљан начин доводе у питање већ се и имплицитно проглашавају неадекватним за савремену виа западну теорију и праксу демократије . Ова врста произвољне интерпретације демократије, у којој се настоје легитимисати акције (као у случају Косова) сасвим противно међународном праву, као и претпоставкама демократије и политичке стабилности, имају за циљ управо пребацивање политичког центра одлучивања са релевантних институција на Северноатлантску алијансу.

У процесима успостављања „друштва демократија“ реч је о стога не само о проблематичној постмодерној визији „демократије у настајању“, већ и о структурним променама у западној политичкој пракси, које на непосредан начин доводе до јачања сепаратистичких покрета, пораста антизападних тенденција и отварања најозбиљнијих питања, као што су темељи архитектуре безбедности у свету и урушавање целокупне конструкције међународног права.

Оваква пракса „демократских друштава“ директно стоји у вези са тријумфом доктрине либералног интервенционизма , преко које су САД, а потом и ЕУ (управо у смислу у којем је спољна и безбедносна политика ЕУ, која чини други стуб у структури ЕУ, уведена и као део структуре НАТО), у протеклој деценији настојали да афирмишу contradictio in adjecto у виду демократије силе . У том смислу, на дубоко парадоксалан начин се испоставило да управо као што је политичка пракса САД угрозила сопствене темеље и начела демократије, и Европа је довела у питање сопствену демократску традицију, приклањајући се новим облицима (пост)сувереног заједништва, којима је истовремено довела у питање и европски идентитет.

 

 

Богдана Кољевић

Kosovo and European Union: Questions of Identity and Democracy?

Summary: In this article the author argues...

Key words: national identity, democracy, transnational identity, Kosovo and Metohia, European Union, US, liberal interventionism.

Библиографија

Critchley, S., Infinitely Demanding, Verso, London-New York, 2007.

Badiou, A., Polemics, Verso, London-New York, 2006.

Negri, A. and Hardt, M., Multitude – War and Democracy in the Age of Empire, Penguin Books, New York, 2005.

Cini, M., European Union Politics , Oxford University Press Inc., New York, 2003.

Butler, J., Precarious Life – The Power of Mourning and Violence , Verso, London-New York, 2004.

Rifkin, J., The European Dream: How Europe's Vision of the Future is Quietly Eclipsing the American Dream , New York, Penguin, 2004.

Fukuyama, F., The End of History and the Last Man , Free Press, 1992.

Fukyama, F., State-Building, Governence and the World Order in the 21 Century, Cornell University Press, 2004.

Fukuyama, F., America at the Crossroads: Democracy, Power, and the Neoconservative Legacy, Yale University Press, 2006.

Habermas, J., Between Facts and Norms, The MIT Press, Cambridge , Massachusetts , 1998.

Habermas, J., The Inclusion of the Other , The MIT Press, Cambridge , Massachusetts , 1998

Levinas E., Entre Nous, Continuum, New York, 2006.

Rorty, R., „Osvrt na američki vek“, Fragmenta Philosophica , Karpos, 2007.

Fonte, J., „Liberal Democracy vs. Transnational Progessivism“, Orbis , Summer 2002.

Бодријар, Ж., „Дух тероризма“, Нова српска политичка мисао, вол. XИВ, 2007, но. 1–2.

Hall, S., „The West and the Rest: Discourse and Power“, Formation of Modernity , Polity Press, Cambridge,1992.

Muller, T., „Us and Them“, Foreign Affairs , March–April 2008.

Speamen, R., „Transit – Europaische Revue“, Nr. 21/2001.

Shea, J., „Facing the Future“, The Journal of International Security Affairs, Spring 2008.

 

Фусноте:

1. Тезу о “крају историје” изнео је Фукујама први пут у делу Фукyама, Ф. The End of History and the Last Man, Free Press, 1992. Ову тезу Фукујама још увек донекле заступа и у делу Fukuyama, F. State-Building, Governence and the World Order in the 21 Century, Cornell University Press, 2004, али у последњој књизи аутор одустаје од сопствене тезе, на којој је заснован целокупни савремени неолиберални дискурс. Опширније видети Francis Fukuyama, America at the Crossroads: Democracy, Power, and the Neoconservative Legacy, Yale University Press, 2006.

2. Fonte, J., „Liberal Democracy vs. Transnational Progessivism“, Orbis, Summer 2002.

3. О материјализму као основној парадигми Запада видети Badiou, A., Polemics, Verso, London-New York, 2006.

4. Овде превасходно мислимо на савремене дебате о питању суверенитета, у којима је реч управо о томе да залагање за нове другачије облике суверености која „трансцендира“ сувереност државе – као и дискурси о постсуверености – у конкретној политичкој пракси најчешће афирмишу принцип селекције, по којем је сувереност одређених држава изван и изнад суверености неких других.

5. Када је реч о савезу НАТО, као парадигматичном примеру трансатлантског војног савеза, јасно је да у њему превласт имају САД, које су управо и предводиле више од десетине најскоријих операција алијансе. С друге стране, када је реч о институцији УН, ствари су несумњиво сложеније. У томе и почива изузетна релевантност питања Косова и Метохије за будућност међународне политике, с обзиром на то да покушај делегитимисања СБ УН баш по питању Косова по свему судећи представља симптом дуге и дубље политичке кризе са далекосежним последицама.

6. Critchley, S., Infinitely Demanding, Verso, London-New York, 2007, str. 133–148.

7. Ако је, наиме, теоријско-практични образац деловања САД у протеклој деценији настојао да демонстрира вешту замену теза у овом смислу и однос национално-глобално представи као међусобно искључујући у контекстима у којима било идеје национализма или глобализма нису одговарале стратешким националним интересима САД – на појмовном нивоу он није успео да на одлучујући начин легитимише ма коју идеју о идентитету или успостави њену превласт. У непосредном политичком контексту тежња за апсолутном доминацијом једне нације пер дефинитионем морала је – као што се на реалполитичком плану и догодило – произвести буђење промишљања о савременом облику националног заједништва код других народа и држава, те је отуд, већ у свом зачетку, нехотично доприносила стварању нове мултиполарности – али и обнављању идеје о националном идентитету и порасту њене популарности. Опширније о томе да ће управо национални идентитети бити одлучујуће политичке одреднице у деценијама које долазе видети Muller, T., „Us and Them“, Foreign Affairs , March-April 2008.

8. Да су САД у опадању, слажу се чак и аутори попут Ричарда Рортија. Видети Рортy, Р., „Осврт на амерички век“, Fragmenta Philosophica , Karpos, 2007.

9. Реч је о томе да је савремена политичка пракса САД подједнако удаљена од сопствених „очева оснивача“ и идеја Џејмса, Хамилтона и Медисона, као и традиције либералне политичке филозофије – попут Џона Лока и Хане Арент – у којој се у својим најбољим видовима огледала.

10. Видети нпр. Бодријар, Ж., „Дух тероризма“, Нова српска политичка мисао, вол. XIV, 2007, но. 1–2.

11. Свакако да је чињеница да је овај дискурс истовремено праћен криптошмитијанском логиком, повремено актуелизованом за сврхе спољне и унутрашње политике САД сасвим амбивалентна. Специфичност конструисаног привида политичког , међутим, почива управо на овој очитој противречности: залагање за афирмацију индивидуалности прикрива криптошмитијанизам као парадигматични облик националистичког екстремизма, док радикализам идеје о људским правима (савремени либерализам) онемогућава код појединца образовање свести о заједници.

12. Истовремено, ово је и један од основних разлога због чега је целокупан дискурс о идентитету запао у теоријски (а онда и практички) ћорсокак. Ствар је пре свега у томе да је у радикализацији и инсистирању на идеји „индивидуалности“ некако остало заборављено да се и индивидуални идентитет подразумева конститутивни однос с другим на основу којег се образује. Видети нпр. Levinas E., Entre Nous, Continuum, New York, 2006.

13. Од најскоријих анализа видети Batler, J., Precaurious Life – The Power of Mourning and Violence, Verso, London - New York , 2004. и Rifkin, J., The European Dream: How Europe's Vision of the Future is Quietly Eclipsing the American Dream , New York, Penguin, 2004.

14. Холова основна идеја је да се увек мора имати у виду да се универзално „непрестано ствара“, артикулише и реартикулише под условима културног превођења – као и да сваки идентитет, укључујући западни, и „европски“ увек почива на властитим „другим“. Опширније видети Hall, S., „The West and the Rest: Discourse and Power“, Formation of Modernity, Polity Press, Cambridge, 1992.

15. Spaemann, R.,„Transit – Europaische Revue“, Nr. 21/2001.

16. Rifkin, J., The European Dream: How Europe's Vision of the Future is Quietly Eclipsing the American Dream , New York, Penguin, 2004.

17. Shea, J., „Facing the Future“, The International Security Strategy Journal , Spring 2008.

18. Да није реч о „превазиђеном облику“ политичке заједнице, опшириније видети Muller, T., „Us and Them“, Foreign Affairs , March–April 2008.

19. Селективни приступ национализму карактеристичан је за савремену политичку праксу САД. С једне стране, реч је о изузетности америчког национализма, а са друге о посебном статусу који се додељује одређеним националним идентитетима, чије постојање одговара америчким националним интересима.

20. У савременим концепцијама као што је каснији Хабермасов рад процедурализам се појављује као минималистички и основни услов који обезбеђује функционисање демократске праксе. Опширније видети Habermas, J., Between Facts and Norms, The MIT Press, Cambridge, Massachusetts , 1998, као и Habermas, J., The Inclusion of the Other, The MIT Press, Cambridge, 1998.

21. Negri, A. i Hardt, M., Multitude – War and Democracy in the Age of Empire, Penguin Books, New York, 2005.

22. Реакције које су уследиле у Шпанији, Белгији, али и у Републици Српској у првим месецима након самопроглашене независности само су неке од назнака напетости са којима ће се Европа суочити.

 

 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће САД извршити војну интервенцију у Венецуели?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер