петак, 25. мај 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Опредељење Србије за улазак у ЕУ није логички промишљено, нити политички оправдано
Куда иде Србија

Опредељење Србије за улазак у ЕУ није логички промишљено, нити политички оправдано

PDF Штампа Ел. пошта
Богдана Кољевић   
четвртак, 03. мај 2018.

1.  Портрет Србије махом је обележен призорима из протеклих ратова који су уздрмали Стари континент. Шта је, заправо, слика савремене Србије? 

Пре свега, треба имати у виду да је портрет Србије који помињете – као прожет сликама из протектлих ратова – у највећој мери био портрет анти-српске хистерије и, управо у мери у којој је био субјективан, у овом смислу, био је исто толико и нетачан. У том аспекту, такорећи бескрајно иронична је чињеница да се савремени западни медији практично такмиче како би рекли да је Београд у 2018. – са својим живим духом – нови Берлин. У стварности, портрет Србије данас разоткрива државу, и њен народ, као шизофренично подељене између два различита порива. Први је захтев људи за правдом, који експлицитно произилази из дубоког уверења да су ратови били неправедни. Други је порив за тзв. „бољим животом“. Тек наизглед парадоксално, у сопственој борби за правдом и слободом, Србија је бранила управо највеће европске вредности и традиције. 

2.  Србија није члан Европске уније али полако напредује у интеграционим процесима у европске институције. Недавно сте објавили научни рад са насловом “Улога Срба у стварању нове Европе” (“The Role of Serbs in the Creation of New Europe”). Каква је улога коју описујете?     

Кључна реч је овде “полако”. Јер, тек преостаје да се види шта ће се десити са придруживањем Србије Европској унији. Најважнији разлози за ову дилему су вишезначни тј. са једне стране тичу се садашњости и будућности ЕУ као такве, а посебно обзиром на чињеницу да се ЕУ суочава са бројним и структурним потешкоћама на политичком, економском, друштвеном и културном плану. Да поменемо само неколико: питање мигрантске политике, раст евроскептицизма и на левици и на десници, економска питања неједнакости, поделе између “Истока” и “Запада”, као и између “Севера” и “Југа” Европе, непостојање јединствене спољне политике – све ово су релевантни далекосежни изазови који превазилазе питање европског проширења које сада, реално и у најмању руку, није на дневном реду. Други скуп разлога тиче се питања хоће ли Србија наставити европске интеграције по сваку цену, а то, у великој мери, зависи и од развоја њене унутрашње политике. У чланку који помињете, улога Срба у стварању нове Европе анализирана је управо из ове перспективе једне другачије Европе која израња у 21.веку.

3. Чланак започињете са параграфом који је посвећен разлици – и то не само лингвистичкој – између Европе и Европске уније. У свакодневном говору ови појмови узимају се као синоними али, ако не грешим, Ваша анализа циља на подвлачење разлике између два различита смисла. Шта је заправо Европска унија и шта би, са друге стране, требало да буде уједињена Европа?

Европска унија је конструкт који је, на својим почецима, имао за прокламовани циљ економску интеграцију – што, по себи, није стремљење без оправдања, али у овом конкретном случају спроводено је у неолибералним оквирима, што је, консеквентно и логично, водило порасту економских неједнакости између појединачних држава чланица, као и унутар појединачних држава. Друго, још више потешкоћа почело је да се појављује са покушајем ЕУ да се успостави на политичком нивоу тј. на основу празне синтагме о “европском идентитету” који је био замишљен као посебна јединица. Ово је постмодерни аспект ЕУ који је грандиозно пропао јер је био вештачки и наметнут од почетка. Треће – и ништа мање релевантно – историјски уџбеници будућности ће, највероватније, говорити о периоду постојања ЕУ као о времену у којем је, барем за сада, Стари континент изгубио сопствени сувернитет у име америчке војне, политичке и економске превласти. Ово је аспект у којем, такође, не можемо критички говорити о ЕУ а да, истовремено, не разматрамо улогу НАТО-а. Сада, у разлици спрам свега скирицаног, не само да је могуће већ је сасвим плаузибилно замислити Европу разлика и мноштва тј. Европу слободних народа који управљају сопственом судбином и међусобно сарађују на основама узајамног поштовања. И то баш стога јер су у питању и национални и социјални интереси европских народа. Нова Европа, дакле, била би Европа која припада сопственом појму, историјским традицијама, и Европа која већ увелико живи међу њеним обичним грађанима. То је Европа политичких субјективитета и праве демократије која се изражава као пост-либерални патриотизам.

4. Утисак је да опредељење Београда за ЕУ није сасвим промишљено. Како на ово гледају грађани Србије? Деле ли опредељење политичких лидера?

Опредељење Београда за ЕУ није сасвим промишљено прво, на чисто логичком нивоу, јер је проглашено за пут без алтернативе. Штавише, лишено је политичке рефлексије јер смо суочени са савременом Европом која је у превирању и још увек покушава да пронађе свој пут у мултиполарном свету који се рађа пред нашим очима. Грађани Србије још увек боље препознају политички пејзаж у односу на тренутне политичке лидере, због чега мање од половине грађана подржава улазак у ЕУ, док је 37% у потпуности против.

5.  Шта Београд може да добије са придруживањем Европској унији? А шта – са друге стране – Србија може да изгуби?   

Очигледно, највећи добитак био би да се испуне и имплементирају европски стандарди али сасвим је јасно да се ово може постићи и без пуноправног чланства у ЕУ. Са друге стране, опис тога шта би Србија све могла да изгуби са придруживањем Унији практично је бесконачан, у политичком, војном, економском, друштвеном и културном смислу. Политички, био би неприродан ексклузивни заокрет према Западу тј. према истим структурама које – у најмању руку – нису подржавале интересе Србије док су се друге земље, попут Русије и Кине, доказале као њени савезници. На војном плану, Србија је званично војно неутрална и тешко је замислити како би могла постати члан ЕУ а да не постане члан НАТО-а. Економски губици за земљу били би изузетни, пре свега, јер Србија има споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом који би аутоматски био поништен. Најзад, у духовном и културном смислу, специфичност Србије лежи у јединственом историјском и географском положају који је, опет, све само не једносмеран.

6. Може ли се рећи да је Србија уцењена “европском” будућношћу коју Београд жели? Губитак Косова и Метохије, идентитет и аутономија, као и привилеговани однос са Москвом, у замену за финансијске интеграције са Бриселом?

Управо тако. Јер, сасвим конзистентно, и у бројним приликама, од стране различитих европских званичника и/или шефова појединачних кључних европских држава, поновљено је да је оно што они називају “решавањем” косовског питања предуслов за чланство Србије у ЕУ. Ово се понекад сасвим експлицитно артикулише док је, у највећој мери, умотано у привидно неутралну фразу о “нормализацији односа”.

Зигмар Габријел: „Ако Србија жели да напредује ка ЕУ, изградња владавине закона, али такође и прихватање независности Косова су примарни услови“

Суштина је у томе да оно што се од Србије тражи је да преда не само врло важан део сопствене територије већ свој Јерусалим – и овакав захтев се није постављао ни пред једну земљу. Од Србије се тражи да не буде више Србија. Губитак Косова и Метохије био би ненадокнадив губитак идентитета и стога непоправљива штета.

7. Мала дигресија о Косову. Колико је оно важно питање у српском јавном мњењу а колико у политичком дискурсу?

Ово је битно питање. Уочљива је дискрепанција између тога како српско јавно мњење вреднује Косово и како се третира у политичком дискурсу. Преко 82% грађана Србије не би прихватило признање независности Косова под било каквим условима док се исто не може рећи за политичке елите. Или, прецизније, иако се понекад чини да обичним људима питање Косова није у првом плану њиховог поличког мишљења, оно је конзистентно “тихо присутно” у њиховим умовима и срцима. А онда, када се десе трагични инциденти – као што је то, у скорије време, било убиство угледног Србина са Косова или понижење Србије са хапшењем једног од њених званичника и то од стране косовских терориста – Срби покажу како неће тако лако одустати од њиховог Јерусалима, посебно не од севера Косова и Метохије где живи српска већина. Са друге стране, у маинстреам политичком дискурсу, већ неколико година Косово се представља као такорећи терет, питање са којим се одмах мора “раскрстити”, како би Србија могла да настави пут у “светлу европску будућност”.

8. Политичка фикција. Хоћемо ли икада моћи да разрешимо питање? Председник Александар Вучић недавно је најавио компромис. Какав компромис?

Простор политичке фикције и политичке виртуелности данас превладава. Још ћемо видети шта ће бити компромис који Србија нуди. Много Срба страхује да ће то бити управо модел “две Немачке”, који ће резултирати променом Устава Србије и признањем косовске независности – која се неће експлицитно тако звати али ће у стварности имати једнак утицај. Са друге стране, ако се посматра историјско искуство, постаје јасно да су Срби политички пропатили и у првој и у другој Југославији и да, у том смислу, једини истинит, реалистичан и одржив компромис био би да север Косова и Република Српска постану саставни део Србије, уз екс-територијални статус за српске манастире на Косову. Границе на Балкану менају се отприлике сваких пола века и нема убедљивог аргумента зашто то не би могао бити случај и данас, посебно када је очигледно да је дугорочно решење потребно за све стране.

9. Србија се сматра местом сусрета Истока и Запада. Колико је важан однос са Истоком, посебно са Москвом?

Српска традиција, и право место, је тачка сусрета Истока и Запада. Ово је случај још од Светог Саве. Однос са Москвом за Србе је јединствен и наша православна традиција је њихов битан део. Преко 72% Срба подржава ближе везе са Русијом. У политичком смислу, Русија је увек била српски савезник, док чињеница да се сасвим нови свет рађа у овом веку отвара и нове могућности у правцу сарадње.

10. У чланку говорито о Балкану као релевантном топос-у у успостављању мултиполарног света у 21.веку и о Републици Српској као примеру нових политичких почетака. Може ли да објасните Вашу теорију?

Република Српска је тренутно најрепрезентативнији пример политичког суверенитета не само међу Србима већ на Балкану ен генерале – а још увек није сасвим ни држава. Друго, Бањалука се појављује као живо сведочење да је Русија конститутивни део Европе – чињеница која је тако јасна а тако често заборављена – и на тај начин трасира пут који би требао бити пут многих и различитих европских држава. Крај неоколонијализма и неоимперијализма у Европи испреплетен је управо са признавањем колико се протеже Европа а Република Српска показује тај смер. Представља перспективу нових и аутентичних политичких почетака а њена елита води се истинским интересима народа. Штавише, стратешки потенцијал реализације нове руске, и изворно европске политике, на Балкану, сада се отвара кроз питање о будућности РС. Пут из Бањалуке, дакле, може понајбоље да ослика улогу Срба у процесу стварања нове, само-рефлексивне и само-одређујуће Европе.

11. Постоји изрека да је “кућа тамо где је срце”. Дакле, где се Срби осећају код куће?

Њихово срце управо је у Републици Српској и на Косову и Метохији, који су емотивно, духовно и политички за Србе нераздвојиви. Штавише, истовремено, ово су и места на којима су Срби највише пропатили, у ближој и даљој историји, и где су многе неправде над њима почињене. Без ових места Срби би остали без срца тј. личили би на живе мртваце којима срце не куца. Онда би могли бити било где – и увек би били нигде.

https://www.eurasia-rivista.com/lavvenire-della-serbia/

За Евроазију разговор водио: Андреа Тури

Превод: НСПМ

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер