понедељак, 12. новембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Стварност и мит Резолуције 1244 - и зашто је најбоље преговоре о "коначном статусу" одложити за неко повољније време
Коментар дана

Стварност и мит Резолуције 1244 - и зашто је најбоље преговоре о "коначном статусу" одложити за неко повољније време

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
понедељак, 09. јул 2018.

Као најважнији од преосталих аргумената због чега Косово и Метохија (Космет) мора да останe у саставу Србије не наводе се ни српски устав, ни „света српска земља“, ни државна сувереност, ни политичка подршка Русије и Кине, већ Резолуција 1244 Савета безбедности УН (1999). Поистовећујући је са митском правдом која брани малу српску државу од светске неправде, не дајемо ли јој - сви ми који смо за Космет у Србији - својство које она више нема? Тим пре што званичници Запада (САД и већина у ЕУ) којем наша власт силно политички тежи, ни успут не помињу Резолуцију као основ „косовског решења“ (сем ретких изузетака).

Да буде јасно, ова резолуција већ 20 година формално важи, што значи да није укинута или замењена неком каснијом резолуцијом. Ипак, Запад је сасвим игнорише не само из политичких интереса него и због, можда још важније, правног става Међународног суда правде (Advisory Opinion ICJ, 997/2010). Иако је детаљно писано о логичким манама и антиправном карактеру овог судског „саветодавног мишљења“ (в. Ратко Марковић), због општег незнања које о томе и даље постоји неопходно је поновити неколико кључних тачака.

МСП мисли да Декларација о косовској независности (2008) није супротна општем међународном праву јер постоји општеприхваћено право народа на самоопредељење и нигде нема међународноправне забране проглашења независности. Декларација није супротна ни тадашњем провизорном уставноправном поретку на Космету јер је МСП протумачио да је није донела „Скупштина Косова“ - није ни имала право на то, већ су је у истој тој скупштини изгласале „демократски изабране вође нашег народа“ (међу њима и председник „Косова“). МСП, дакле, није видео „Скупштину Косова“ и њене посланике као доносиоце Декларације, него лица која су заједно деловала у својству представника народа „Косова“ (иако су то били исти ти посланици).

Треће мишљење је за овај текст најважније – по МСП-у Декларација није супротна Резолуцији 1244 јер она не садржи забрану проглашења независности и, уз то, Резолуцијом 1244 је уређен само прелазни период, до политичког решења. А то коначно решење је ништа друго до сама декларација о независности „Косова“. Произлази да њеним доношењем Резолуција 1244 практично престаје да важи. Прихватајући оберучке такву (квази)правну логику високих међународних судија, Запад је прецртао Резолуцију 1244 као основ каквих-таквих преговора „Београда“ и „Приштине“.

Србија може и даље да призива у помоћ за Запад номиналну Резолуцију 1244, може да се жали на светску неправду према малој држави на којој се слама међународно право, садашња власт може да окривљује ону ранију да је поставила (преко Скупштине УН) неинтелигентно питање МСП-у, али све и да је то објективно тако и истинито, Србија само губи време, самопоуздање и најважније, преостали минимални простор за маневар у „преговорима“. Сатераној уза зид да већ наредним потписом на „обавезујућем споразуму“ прихвати постојање независног „Косова“, Србији Резолуција 1244 не помаже јер Запад каже да је мишљење МСП-а да она више не важи. Иако смо у праву када одговарамо да Резолуција 1244 ипак правно постоји, сада је залудно и контрапродуктивно давати јој значај који она ни приближно више нема. И Резолуција 1244 мора да чека нека боља времена.

Ако је тако, остаје нам да се вратимо нашем уставу који правно чува територијални интегритет Србије и да нам, ако већ морамо да преговарамо, он буде основ и полазиште „преговора“ о животним питањима, као што су: имовинска права Србије и „Косова“, спољни и унутрашњи дугови „Косова“ и плаћања Србије, незаконите приватизације, српски пасоши и многа друга. А у статусним преговорима, заправо „преговорима“ о признању независности „Косова“, ионако смо препуштени сами себи и ништа нисмо добили. Нека остану прекинути до каквог поштенијег времена, можда до неке међународне конференције где би знане велике силе заштитиле и наше интересе. 

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер