Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Srbija još nije ušla u NATO, a ka` će ne znamo
Komentar dana

Srbija još nije ušla u NATO, a ka` će ne znamo

PDF Štampa El. pošta
Miodrag Zarković   
četvrtak, 14. januar 2010.

Urbanističko pitanje učlanjenja Srbije u NATO, čija bi prvenstvena svrha bila –  kako nam je ljubazno pojasnio ministar Dragan Šutanovac – da dovede do poskupljenja srpskih nekretnina, još nije zvanično na "dnevnom redu". Zbog toga što Srbiju još niko nije ni pozvao u NATO. Ali, nezvanično je odavno postavljeno, pošto Srbiju mnogi guraju u NATO: jedna članica vladajuće koalicije (SPO); jedna parlamentarna i povremeno vladajuća stranka (LDP); tzv. nevladin sektor, koji gospodari ovdašnjim medijskim prostorom, a o čijim finansijama znamo neuporedivo manje nego o tome koliko je gajbica nabrao Marko Milošević ne bi li zaradio za "Madonu"; plus barem jedan član Vlade Srbije, pomenuti Dragan Šutanovac.

Pošto se Srbija deklarisala kao neutralna zemlja u vojnom smislu, a Šutanovac nije ministar za urbanizam, kako bi se moglo zaključiti iz njegovog poznavanja tržišta nekretnina, već ministar odbrane, onda cela problematika dobija na važnosti. Tačnije, dramatici, s obzirom na to da NATO ovde baš i nije nepoznat: 11 godina je ogroman istorijski period, ali, ko napregne memoriju verovatno će se setiti da je ta alijansa bombardovala Srbiju od marta do juna 1999, a odmah potom preuzela punu kontrolu nad Kosmetom, sa kojeg su istog trenutka, začudo, pobegli Srbi i ostali nealbanci – ne svi, pošto neki nisu uspeli da uteknu pred raspomamljenim OVK teroristima, od kojih ih je "štitio" upravo NATO. Elem, taj i takav NATO, o čijoj spremnosti da bombarduje suverenu državu koja ga ne ugrožava mi Srbi imamo izvesna saznanja, Šutanovcu i ostalim nabrojanim društveno-političkim subjektima deluje ne samo kao prihvatljivo, već kao najbolje, a možda i jedino moguće rešenje za vojno-bezbednosnu poziciju Srbije.

OK, znamo šta oni misle o tome. Ali, ne znamo kakav stav o NATO-u ima stanovništvo Srbije. A stanovništvo Srbije takođe baš i nije nepoznat pojam: deset i po godina je preduga vremenska distanca, ali oni pažljiviji će se verovatno setiti da je režim Slobodana Miloševića rušen petog oktobra 2000. upravo u ime naroda, tj. državljana ove zemlje.

Neki od onih koji su tada rušili Miloševića, ovih dana su se, zajedno sa brojnim intelektualcima, oglasili zahtevom za referendumom o eventualnom učlanjenju u NATO. I oni, poput Šutanovca, naglasak stavljaju na nepokretnu imovinu, tačnije teritoriju, ali su, za razliku od njega, vrlo zabrinuti: plaše se da ulazak Srbije u NATO znači definitivno odustajanje Beograda od Kosmeta! Pored toga, 200 potpisnika ovog zahteva plaši se i da će učlanjenje u NATO biti pogubno za naše odnose sa istočnim silama, kao što su Rusija i Kina, odnosno arapskim svetom sa kojim, verovatno na bazi Pokreta nesvrstanih, često nalazimo zajednički jezik. Isto tako, da je to u ekonomskom smislu potpuno nepotreban, samim tim štetan i preskup korak, a da u moralnom smislu predstavlja ponižavajuću kapitulaciju od koje su ranija pokoljenja ovog naroda radije birala smrt. Zato potpisnici ovog zahteva traže da se narodna volja utvrdi najpouzdanijim postupkom – referendumom.

Avaj, neki drugi od onih koji su petog oktobra rušili Miloševića, zajedno sa onima koji su do petog oktobra vladali sa Miloševićem, uzvratili su da je taj zahtev potpuna besmislica pošto nas NATO još nije ni zvao, ali da oni inače jesu za rešavanje te dileme referendumom, za koji samo još nije došlo vreme. A neki treći koji su petog oktobra rušili Miloševića, i koji su ga kasnije isporučili Hagu, odavno već osporavaju referendum kao način da dobijemo odgovor na pitanje želi li Srbija u NATO: zaslepljeni dirljivo ličnim elitizmom ("elita, to smo mi"), nikada ne bi tako sudbinsku odluku kao što je ulazak u vojni savez prepustili nekome toliko nekvalifikovanom kao što je narod!

S obzirom na to da ovi drugi (DS i SPS), uz nesebičnu pomoć ovih trećih (LDP sa satelitima), već godinu i po dana drže u svojim rukama sve poluge vlasti i sve uticajne medije u Srbiji, postoji realna opasnost da pitanje članstva u NATO-u, odnosno referenduma, bude odloženo za "srećnije okolnosti". One koje će nepogrešivo prepoznati Dragan Šutanovac, omiljeni srpski ministar DŽozefa Bajdena. Primeniće se, u stvari, isti recept kao i kod Ustava Vojvodine (od milošte prozvanog Statutom), Zakona o informisanju i Zakona protiv diskriminacije: probali, al` pošto su naišli na očekivani otpor, sačekaće mesec, dva, godinu, dve, odnosno, sve dok narod ne postane dovoljno izmrcvaren jalovim raspravama i ravnodušan prema konačnoj odluci. Tada će proceniti šta im je lakše i "evropskije", da li da organizuju referendum ili da ga zaobiđu, kako bi Srbiju uveli u vojni savez koji ju je bombardovao, ubijao, osiromašio i raskomadao.

Ko može da ih spreči u tome? Samo ona tako neelitna masa zbog koje se i organizuju referendumi – narod. Kako? Pa, devet i po godina možda i nije tako nepojmljivo glomazan period, setićete se...

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner