Вратити државу Уставу и Устав држави

Ко је тај ко зна одговор на најтеже питање ове мрцвареће друштвене кризе – шта је добро решење? То питање као клетва кружи иза кулиса, поготово међу онима који излаз не виде изван генијалности и поштења нашег председника, што значи – ништа не мењати, биће горе. Јер млади, студенти, професори, а поготово опозиција, немају ни програма а камоли знања и поштења (откуд то нацистима, фашистима, усташама и терористима?) да бисмо им предали нашу државу. Ону која подсећа на личну државу, као у оног Луја од пре три-четири века (L'etat, c'est moi), само у српској усавршеној верзији. Али то не бива, није држава један човек, не може, не да Устав.

Изнова, годинама уназад, запрепашћује како тај исти део народа и партијских каријериста (за себе одскора узеше име „ћаци“) агресивно подржава гажење граница Устава од стране највиших органа – одлучиће председник, Вучић, главни шеф, вођа, а министри, посланици, судије и тужиоци има да слушају, без обзира на то што тим слугерањством газе Устав. То је та харизма, и квит.

Историја каже да може све државно и у руке једног људског бића, али то је онда диктатор, аутократа, султанско или императорско полубожанство, а никако председник парламентарне уставне републике

Они други пак, који за себе тврде да су против корумпираног назови система, „ћацади“ и ове власти генерално, у знатном броју игнорантски гледају на уставну ненормалност да председник одлучује о свему, а да највиши органи власти на то пристају. Ваљда су се временом и опозиција и њени бирачи на то привикли, гледајући помало и у странце са истока и запада који су непрекидни one man show узели као најнормалнију правилност наше некултуре и скромног стандарда. Па шта ако се један те исти функционер бави војском, летећим аутима, кредитима и чиме све не. Нешто од свежијег је да председник као „изражавач државног јединства“ шаље фудбалере пут сиромашног југа, у Лесковац, не би ли се боље лоптали, не дајући им да Србију брукају у главном јој граду – на страну то што београдска публика пумпа и ружно му скандира, то нема везе никакве.

А како је листа његових вештина бесконачна, тако су и опозиционари постали малодушни на свакодневно испољавање ненадлежности шефа државе и надасве стрпљиви у чекању да наше друштво неко и нешто избаве из стиска непогрешивог вође – како још понављаху, легално и легитимно изабраног. Али, историја каже да може све државно и у руке једног људског бића, али то је онда диктатор, аутократа, султанско или императорско полубожанство, а никако председник парламентарне уставне републике. Данашња Србија би баш таквом републиком морала бити, бар по највишем закону који су грађани донели и дужни су да бране.

Држава, то сам ја! (L'etat, c'est moi): Луј XIV

Студентска побуна, која прераста у политички покрет припремајући изборну листу, дала је свој одговор на питање с почетка. У складу са Уставом, захтевају се ванредни парламентарни избори јер је власт изгубила подршку народа, легитимитет. Тај губитак огледа се у масовности и не прекидању антивладиних окупљања, а још више погледом у провалију подела коју власт и вођа вредно дубе, не схватајући да толико подељено друштво гурају у отворени сукоб и пропаст. У таквом безизлазу, благотворан би био победнички изборни резултат оних који би ту провалију да поравнају – и студената, и опозиције, и свих „нећација“ – не би ли вратили државу Уставу и обратно, Устав држави. Све то би довело и до ланчаног расписивања избора на другим нивоима (председнички, покрајински, локални), са чак предвидивим резултатима у славу обнове уставности и демократије. Дакле, нужан је договор студентске авангарде и преостале алтернативне политике у опозицији, уз протест све до избора који се могу расписати колико сутра. Па да нам онај Бурбон никад више не буде ноћна мора. Средњовековна.