субота, 20. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Спаљивање књига, сечење ушију и „стратешко партнерство“
Коментар дана

Спаљивање књига, сечење ушију и „стратешко партнерство“

PDF Штампа Ел. пошта
Трифун Ристић   
уторак, 12. фебруар 2013.

Србија нема много правих пријатеља у свету, али после посете председника Николића Бакуу сада можемо да кажемо да је дефинитивно стекла бар једног новог. Срдачни односи са далеким Азербејџаном успостављени током мандата претходне владе и учвршћени донацијом за сређивање Ташмајдана, крунисани су Декларацијом о стратешком партнерству, а гласно је најављена и посета азербејџанских инвеститора за коју се већ спремају грандиозни пројекти.

Нови пријатељ Србије је држава која свој динамичан развој и новостечено богатство остварује пре свега експлоатацијом налазишта нафте и гаса и чврстом партнерству са САД, Израелом и Турском. Азарбејџан је најважнији снабдевач будућег скраћеног гасовода „Набуко“ који треба да умањи важност „Јужног тока“, а сматра се да ће бити и главна база за евентуални напад на Иран. У исто време, док припрема прихват НАТО војника из Авганистана, Азербејџан затеже односе са Русијом, која настоји да успостави блиску сарадњу са највећим противником Бакуа у региону, односно Јерменијом. Сукоб око Нагорно-Карабаха и даље оптерећује односе две земље и држи их на ивици сукоба, а Азербејџан је изузетно нетолерантан према најмањем неслагању са његовим ставом око Карабаха, због чега су и представници Србије морали да се сложе са домаћинима и потврде међусобну подршку по питању поштовања међународног права и територијалне целовитости.

Иако посета Азербејџану пружа шансе за опоравак српске привреде, питање је да ли је стратешко партнерство са том земљом у дугорочном интересу Србије. Оно се свакако коси са интересима Русије, која је угрожена позиционирањем САД у том делу каспијског региона, док подршка око Нагорно-Карабаха представља окретање леђа Јерменији, пријатељској и православној држави чија је судбина у последњих 100 година једнако трагична као и српска. Србија и Азербејџан немају заправо готово ништа заједничко, нити се њихово стратешко партнерство може објаснити традиционалним историјским, културним или верским везама, а у тренуцима српског попуштања око Косова, ни узајамна подршка територијалном интегритету нема значај који би требало да има.

Приближавањем Бакуу Србија поново ради против интереса Русије, и у суштини за нагло приближавање две земље нема логичног објашњења, осим да се оно гради по команди Вашингтона, који у својој дугорочној стратегији очигледно има заједничке планове за две земље. Један од објашњења може бити прикључак Србије на скраћени „Набуко“, или чак заједничко учешће у евентуалном рату против Ирана, за које Србија и Азербејџан треба да буду логистичка подршка, али ће се прави разлози развоја стратешког партнерства вероватно окрити тек у будућности.

То се за сада јасно не види, али се види права природа два режима, једног осиромашеног и улизичког, а другог богатог и суровог, који је баш ових дана изложио прогону писца Акрама Ајлислија, који је у свом новом роману „Камени снови“ описао и страдање Јермена у Азербејџану 1919. и 1990. Најпре су медији под контролом власти покренули кампању против писца и његове породице, а председник Алијев је 7. фебруара потписао указ о одузимању почасне титуле “народног књижевника” и лишио га председничке пензије. Испред пишчеве куће се организују митинзи, а у граду Ганџи група „интелектуалаца“ је организовала јавно спаљивање Аљислијевих књига. [1] Најдаље је отишла странка „Савремени мусават“ која је подмлатку странке понудила награду од 10 000 евра за одсецање књижевниковог ува. [2]

Азербејџански режим је спреман на бруталан обрачун са једним писцем, а занимљиво је да се тим поводом у Србији нико не оглашава, па ни познати борци за демократију и слободу, који су вечито спремни да у Србији примете и осуде и најмањи инцидент, а да сипају дрвље и камење ако српска влада покуша да сарађује са неким другим „недемократским режимом“ са Истока, попут Русије или Белорусије. Може се само замислити каква би повика настала када би Путин одузео националну пензију неком руском писцу, или када би Лукашенко организовао јавно спаљивање књига у Минску. Од грактања и буке по медијима данима се не би могло живети, док спаљивање књига и прогон писца због изговорене речи у Азербејџану изгледа никог не интересују. Да ли што је та земља превише далеко, или што су газде наредиле да се о незгодним темама ћути - ћуте и наши гласноговорници, док шетају по Ташмајдану поред биста Милорада Павића и Гајдара Алијева. Ћуте и тзв. православци и патриоте из владе док рачунају колико ће новца из Бакуа стићи. Тужно, смешно, бедно и љигаво, али, зар од данашње и прве и друге Србије и можемо нешто боље да очекујемо?


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер