понедељак, 15. јул 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Ко је господар на земљи коју називају Босна
Коментар дана

Ко је господар на земљи коју називају Босна

PDF Штампа Ел. пошта
Драгиша Спремо   
среда, 13. јул 2011.

За историју се сликовито каже да је учитељица живота. Она то стварно и јесте, али само за оне који ту истину прихватају као такву. Знамо, међутим, да је много оних и међу појединцима и међу друштвеним групама који тој чињеници не придају важност. Они је најчешће не оспоравају, али по некој наслеђеној инерцији ипак поступају супротно ономе што им поновљена и проверена искуства говоре.

Са таквим случајевима неретко се сусрећемо управо на оним нашим просторима, где су се у ближој и даљој прошлости одвијали драматични историјски догађаји и где би управо наталожена политичка и животна искуства требало да буду најбољи путоказ за будућност.

А тај, привидно једноставан, наук, стваран кроз многе деценије и брушен поколењима иза нас, често остаје изван наших интересовања и домашаја. Отуда није чудно да неке нелогичности, контроверзне и конфликтне појаве са којима се сусрећемо понекад изгледају нерешиве.

Актуелан пример за одбојан или, чак, игнорантски однос према историјском искуству, за разне неусаглашености и погрешне искораке, је садашња Босна и Херцеговина. Три данас конститутивна (једнакоправна) народa са ових простора – Срби, Хрвати и Бошњаци – вековима су живели под истим небом и заједнички проживљавали судбину свога времена. Али никад на исти начин, јер је све зависило од тога – како би рекао Кочићев Давид Штрбац – ко је био господар „на земљи коју називају Босна“.

У доба турске вишевековне окупације домаће исламизовано становништво уживало је разне привилегије и било у сваком погледу фаворизовано. Аустро-угари су овде, по сопственом искуству и интересу, стварали привреду и државну управу, освајајући просторе и власт у Босни – поред осталог и тако што су плодне равничарске пределе у Лијевчу пољу и Босанској Посавини масовно насељавали католичким живљем и, неретко, покатоличавали домицилно становништво. А у ближој и даљој прошлости било је и других окрутних господара, придошлих са разних страна. Отуда толико познатих и масовних стратишта – разних Јадовна, Пребиловаца, Дретеља, Корићанских и других јама.

Oвде је поново искрсао проблем око поимања уставног начела конститутивности – равноправности три народа у БиХ, па већ девет месеци након проведених избора никако да се формира скупштинска већина и извршна власт. Тако државне институције настављају да раде у техничким мандатима.

Зар та опора и трагична искуства нису довољан наук да Босна и Херцеговина, земља различитих култура, вера и нација, оптерећена тешким наслеђем из своје ближе и даље прошлости, не може опстати мирна, безбедна и хомогена – уколико њене главне верске и етничке скупине људи нису политички, економски, културно и на све друге начине равноправни. Упорно истрајавање на концепту централизације државне управе и економије, уз радикалне измене дејтонских решења, чему нескривено теже Бошњаци, неизбежно води у нове поделе и конфликте.

Након горких искустава из Другог светског и овог последњег, грађанског, рата у Босни и Херцеговини поставља се питање коме би те обновљене поделе и конфликти могли да користе. Народима у БиХ свакако не.

Пример који подстиче на оваква размишљања је последња седница Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ и неуспео покушај избора мандатара за председавајућег Министарског већа БиХ Славе Кукића, што је, с обзиром на нерегуларности у изборном поступку и очекивано. Најсажетије речено, овде је поново искрсао проблем око поимања уставног начела конститутивности – равноправности три народа у БиХ, па већ девет месеци након проведених избора никако да се формира скупштинска већина и извршна власт. Тако државне институције настављају да раде у техничким мандатима.

Према слову и духу Устава БиХ, законодавна и извршна тела на државном нивоу формирају победничке странке у Републици Српској и Федерацији БиХ, али тако да на главним државним функцијама буду равномерно (на прописани начин) заступљени представници сва три конститутивна народа – Срби, Хрвати и Бошњаци. Уз то се тражи и њихова ротација по истеку мандата.

А шта се на јавној сцени сада догађа? У Федерацији БиХ створена су два постизборна блока. Један чине „платформаши“, пробошњачке странке окупљене око СДП, док други са хрватском већином и највећим бројем освојених гласова Хрвата чине ХДЗ БиХ и ХДЗ 1990. Социјалдемократи Златка Лагумџије, који у својој партији окупљају углавном Бошњаке и занемарив број Срба и Хрвата (и то углавном оних који су настањени у самом Сарајеву и околним градовима са бошњачком већином), дали су себи за право да као наводно „мултиетничка“ странка у ФБиХ именује кандидате за највише функције из реда сва три народа. На томе упорно инсистирају и поред чињенице да се томе противе друга два народа, који инсистирају на својим легитимним представницима, тј. онима које подржава већина изборног тела и који би тако представљали истинске представнике свог народа.

Због игре „глувих телефона“ и неспоразума који су тим поводом настали, а све у настојању СДП БиХ да потпуно овлада политичком сценом БиХ, настала је ова ситуација провизорија из које се још не види излаз.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер