Ko je gospodar na zemlji koju nazivaju Bosna

Za istoriju se slikovito kaže da je učiteljica života. Ona to stvarno i jeste, ali samo za one koji tu istinu prihvataju kao takvu. Znamo, međutim, da je mnogo onih i među pojedincima i među društvenim grupama koji toj činjenici ne pridaju važnost. Oni je najčešće ne osporavaju, ali po nekoj nasleđenoj inerciji ipak postupaju suprotno onome što im ponovljena i proverena iskustva govore.

Sa takvim slučajevima neretko se susrećemo upravo na onim našim prostorima, gde su se u bližoj i daljoj prošlosti odvijali dramatični istorijski događaji i gde bi upravo nataložena politička i životna iskustva trebalo da budu najbolji putokaz za budućnost.

A taj, prividno jednostavan, nauk, stvaran kroz mnoge decenije i brušen pokolenjima iza nas, često ostaje izvan naših interesovanja i domašaja. Otuda nije čudno da neke nelogičnosti, kontroverzne i konfliktne pojave sa kojima se susrećemo ponekad izgledaju nerešive.

Aktuelan primer za odbojan ili, čak, ignorantski odnos prema istorijskom iskustvu, za razne neusaglašenosti i pogrešne iskorake, je sadašnja Bosna i Hercegovina. Tri danas konstitutivna (jednakopravna) naroda sa ovih prostora – Srbi, Hrvati i Bošnjaci – vekovima su živeli pod istim nebom i zajednički proživljavali sudbinu svoga vremena. Ali nikad na isti način, jer je sve zavisilo od toga – kako bi rekao Kočićev David Štrbac – ko je bio gospodar „na zemlji koju nazivaju Bosna“.

U doba turske viševekovne okupacije domaće islamizovano stanovništvo uživalo je razne privilegije i bilo u svakom pogledu favorizovano. Austro-ugari su ovde, po sopstvenom iskustvu i interesu, stvarali privredu i državnu upravu, osvajajući prostore i vlast u Bosni – pored ostalog i tako što su plodne ravničarske predele u Lijevču polju i Bosanskoj Posavini masovno naseljavali katoličkim življem i, neretko, pokatoličavali domicilno stanovništvo. A u bližoj i daljoj prošlosti bilo je i drugih okrutnih gospodara, pridošlih sa raznih strana. Otuda toliko poznatih i masovnih stratišta – raznih Jadovna, Prebilovaca, Dretelja, Korićanskih i drugih jama.

Ovde je ponovo iskrsao problem oko poimanja ustavnog načela konstitutivnosti – ravnopravnosti tri naroda u BiH, pa već devet meseci nakon provedenih izbora nikako da se formira skupštinska većina i izvršna vlast. Tako državne institucije nastavljaju da rade u tehničkim mandatima.

Zar ta opora i tragična iskustva nisu dovoljan nauk da Bosna i Hercegovina, zemlja različitih kultura, vera i nacija, opterećena teškim nasleđem iz svoje bliže i dalje prošlosti, ne može opstati mirna, bezbedna i homogena – ukoliko njene glavne verske i etničke skupine ljudi nisu politički, ekonomski, kulturno i na sve druge načine ravnopravni. Uporno istrajavanje na konceptu centralizacije državne uprave i ekonomije, uz radikalne izmene dejtonskih rešenja, čemu neskriveno teže Bošnjaci, neizbežno vodi u nove podele i konflikte.

Nakon gorkih iskustava iz Drugog svetskog i ovog poslednjeg, građanskog, rata u Bosni i Hercegovini postavlja se pitanje kome bi te obnovljene podele i konflikti mogli da koriste. Narodima u BiH svakako ne.

Primer koji podstiče na ovakva razmišljanja je poslednja sednica Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine BiH i neuspeo pokušaj izbora mandatara za predsedavajućeg Ministarskog veća BiH Slave Kukića, što je, s obzirom na neregularnosti u izbornom postupku i očekivano. Najsažetije rečeno, ovde je ponovo iskrsao problem oko poimanja ustavnog načela konstitutivnosti – ravnopravnosti tri naroda u BiH, pa već devet meseci nakon provedenih izbora nikako da se formira skupštinska većina i izvršna vlast. Tako državne institucije nastavljaju da rade u tehničkim mandatima.

Prema slovu i duhu Ustava BiH, zakonodavna i izvršna tela na državnom nivou formiraju pobedničke stranke u Republici Srpskoj i Federaciji BiH, ali tako da na glavnim državnim funkcijama budu ravnomerno (na propisani način) zastupljeni predstavnici sva tri konstitutivna naroda – Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Uz to se traži i njihova rotacija po isteku mandata.

A šta se na javnoj sceni sada događa? U Federaciji BiH stvorena su dva postizborna bloka. Jedan čine „platformaši“, probošnjačke stranke okupljene oko SDP, dok drugi sa hrvatskom većinom i najvećim brojem osvojenih glasova Hrvata čine HDZ BiH i HDZ 1990. Socijaldemokrati Zlatka Lagumdžije, koji u svojoj partiji okupljaju uglavnom Bošnjake i zanemariv broj Srba i Hrvata (i to uglavnom onih koji su nastanjeni u samom Sarajevu i okolnim gradovima sa bošnjačkom većinom), dali su sebi za pravo da kao navodno „multietnička“ stranka u FBiH imenuje kandidate za najviše funkcije iz reda sva tri naroda. Na tome uporno insistiraju i pored činjenice da se tome protive druga dva naroda, koji insistiraju na svojim legitimnim predstavnicima, tj. onima koje podržava većina izbornog tela i koji bi tako predstavljali istinske predstavnike svog naroda.

Zbog igre „gluvih telefona“ i nesporazuma koji su tim povodom nastali, a sve u nastojanju SDP BiH da potpuno ovlada političkom scenom BiH, nastala je ova situacija provizorija iz koje se još ne vidi izlaz.