петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Избори у Ирану и ЕУ – колико познајемо демократију
Коментар дана

Избори у Ирану и ЕУ – колико познајемо демократију

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 13. јун 2009.

„Демократија“ се код нас одавно не схвата као јасно одређен облик владавине, који подразумева, на пример, представничке институције, поделу и разрађене процедуре смене власти и, пре свега, грађанско давање легитимности државној политици преко слободног исказивања властитих ставова и убеђења на општим изборима. При контаминацији (и неумесној фетишизацији) овог политиколошког појма, „представљање“ је сведено на (луткарску) „представу“, подела власти на „поделу колача“, док су „слобода“, „легитимност“ и „грађанско“ постали покличи одређених друштвених група, контекстуално ограничени тако да, са једне стране, захватају тек делић свог некадашњег садржаја, а са друге губе сваку форму која их одваја од било ког другог политичког пројекта. „Слобода“ се, тако, везује за параде разврата (и неукуса) сексуалних мањина и рекламе за Кока-колу, док „грађани“ губе сваку везу са документима која им у држави гарантују извесна „грађанска права“ и постају езотеријска група „одабраних“, посвећених у мистерије демократије и политичке исправности, па тако и једини нослилац „легитимитета“ политичког одлучивања, без обзира колико миноран био њихов проценат у друштву или у народу неприхватљиви њихови ставови и програми.

Скоро су завршени избори за Европски парламент. Ова „представничка институција“ уједињене европске породице свој легитимитет црпи из најмањег процента одазваних бирача у историји ЕУ, при чему је одбаченост (и разочараност) тзв. „другог ешалона“ (махом из Источне Европе) нарочито подвучена понегде запањујуће ниским одзивом бирача. У време када је у Србији укидан изборни цензус од 50% (иначе природна гаранција да барем половина грађана сматра постојећу политичку елиту за легитимну), обасипани смо причама како је „у демократији политика досадна“, јер су људи превише заузети личним богаћењем и уживањем у животу да би размишљали о изборима (отприлике онако како у комунизму „неће бити потребна ни држава ни милиција, јер ће се грађани у свим пословима сами организовати“). Међутим, у време најтеже економске рецесије у више од пола века, ова врста „незаинтересованости“ може представљати само кризу легитимитета европских институција, партија и политичара, као и политике и идеологије које ови спроводе.

Ово се не изводи само из ниског цензуса, већ и из општих политичких трендова на континенту (наизглед парадоксални раст конзервативизма, ксенофобије, па и евроскептицизма унутар самих институција ЕУ). Чланови „европске породице“ све се више осећају маргинализовано, запостављено и отуђено од својих „представника“. О некаквом „обликовању заједничке политике“ не може бити ни говора, будући да су саме странке потпуно разједињене и посвађане, док народи, престрашени за властиту будућност, тешко да конституишу ишта налик некаквом „субјекту демократије“ у Европи. А опет – „Европа“ је својеврсни синоним за „демократију“, она је њен образац, те њене институције, такве какве су, представљају узорни „демократски поредак“, какав ми, у земљама другог и трећег света можемо само сањати.

Истовремено, ту су председнички избори у Ирану. Иран је 1979. године, на таласу националног одушевљења, спровео своју Исламску револуцију, која је, након пропасти СССР, у либералним и секуларним земљама Запада безмало проглашена за најужаснији политички поредак на планети. Њен политички и духовни ауторитет је, међутим, преживео дивљачки рат (са вишемилионским жртвама) који им је наметнуо тада најбољи амерички ђак Садам Хусеин, низ санкција и политичких притисака, да би Иран у свему томе удвостручио своје становништво (попевши се са ранга Пољске на ранг Немачке) и истовремено повисио социјалне стандарде, одржавајући при свему томе редовне изборе на којима је долазило до редовне смене власти у складу са вољом народа и (исламским) уставом земље. Чињеница да врховни политички ауторитет у земљи чине исламски духовници није ништа мање бизарна од чињенице да све законе у Британији мора да одобри особа која је то право стекла рођењем (при чему, узгред буди речено, англикански свештеници имају загарантована места у Горњем дому парламента). И онда се одрже председнички избори у којима одзив достиже фантастичних 80%, а актуелни председник у првом кругу освоји преко 60% посто гласова – и одједном је то доказ недемократичности друштва, диктатуре и репресије над грађанима?

Апатично друштво у коме све већи број његових представника сматра да оно треба да се разложи, у коме грађани скоро да немају никаквог поверења према институцијама које их представљају, а све више одлука доносе неодређене мутне личности из кругова централне олигархије јесте образац демократије, а друштво у коме грађани максималним ангажовањем показују не само да имају поверења у своје власти, већ пре свега у институције њене смене и правно устројство државе, постају глобални проблем и проказани подривачи демократије као такве. Махмуд Ахмадинежад нема легитимитет, али га има Европски парламент. После свега тога, шта оно беше демократија?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер