Izbori u Iranu i EU – koliko poznajemo demokratiju

„Demokratija“ se kod nas odavno ne shvata kao jasno određen oblik vladavine, koji podrazumeva, na primer, predstavničke institucije, podelu i razrađene procedure smene vlasti i, pre svega, građansko davanje legitimnosti državnoj politici preko slobodnog iskazivanja vlastitih stavova i ubeđenja na opštim izborima. Pri kontaminaciji (i neumesnoj fetišizaciji) ovog politikološkog pojma, „predstavljanje“ je svedeno na (lutkarsku) „predstavu“, podela vlasti na „podelu kolača“, dok su „sloboda“, „legitimnost“ i „građansko“ postali pokliči određenih društvenih grupa, kontekstualno ograničeni tako da, sa jedne strane, zahvataju tek delić svog nekadašnjeg sadržaja, a sa druge gube svaku formu koja ih odvaja od bilo kog drugog političkog projekta. „Sloboda“ se, tako, vezuje za parade razvrata (i neukusa) seksualnih manjina i reklame za Koka-kolu, dok „građani“ gube svaku vezu sa dokumentima koja im u državi garantuju izvesna „građanska prava“ i postaju ezoterijska grupa „odabranih“, posvećenih u misterije demokratije i političke ispravnosti, pa tako i jedini noslilac „legitimiteta“ političkog odlučivanja, bez obzira koliko minoran bio njihov procenat u društvu ili u narodu neprihvatljivi njihovi stavovi i programi.

Skoro su završeni izbori za Evropski parlament. Ova „predstavnička institucija“ ujedinjene evropske porodice svoj legitimitet crpi iz najmanjeg procenta odazvanih birača u istoriji EU, pri čemu je odbačenost (i razočaranost) tzv. „drugog ešalona“ (mahom iz Istočne Evrope) naročito podvučena ponegde zapanjujuće niskim odzivom birača. U vreme kada je u Srbiji ukidan izborni cenzus od 50% (inače prirodna garancija da barem polovina građana smatra postojeću političku elitu za legitimnu), obasipani smo pričama kako je „u demokratiji politika dosadna“, jer su ljudi previše zauzeti ličnim bogaćenjem i uživanjem u životu da bi razmišljali o izborima (otprilike onako kako u komunizmu „neće biti potrebna ni država ni milicija, jer će se građani u svim poslovima sami organizovati“). Međutim, u vreme najteže ekonomske recesije u više od pola veka, ova vrsta „nezainteresovanosti“ može predstavljati samo krizu legitimiteta evropskih institucija, partija i političara, kao i politike i ideologije koje ovi sprovode.

Ovo se ne izvodi samo iz niskog cenzusa, već i iz opštih političkih trendova na kontinentu (naizgled paradoksalni rast konzervativizma, ksenofobije, pa i evroskepticizma unutar samih institucija EU). Članovi „evropske porodice“ sve se više osećaju marginalizovano, zapostavljeno i otuđeno od svojih „predstavnika“. O nekakvom „oblikovanju zajedničke politike“ ne može biti ni govora, budući da su same stranke potpuno razjedinjene i posvađane, dok narodi, prestrašeni za vlastitu budućnost, teško da konstituišu išta nalik nekakvom „subjektu demokratije“ u Evropi. A opet – „Evropa“ je svojevrsni sinonim za „demokratiju“, ona je njen obrazac, te njene institucije, takve kakve su, predstavljaju uzorni „demokratski poredak“, kakav mi, u zemljama drugog i trećeg sveta možemo samo sanjati.

Istovremeno, tu su predsednički izbori u Iranu. Iran je 1979. godine, na talasu nacionalnog oduševljenja, sproveo svoju Islamsku revoluciju, koja je, nakon propasti SSSR, u liberalnim i sekularnim zemljama Zapada bezmalo proglašena za najužasniji politički poredak na planeti. Njen politički i duhovni autoritet je, međutim, preživeo divljački rat (sa višemilionskim žrtvama) koji im je nametnuo tada najbolji američki đak Sadam Husein, niz sankcija i političkih pritisaka, da bi Iran u svemu tome udvostručio svoje stanovništvo (popevši se sa ranga Poljske na rang Nemačke) i istovremeno povisio socijalne standarde, održavajući pri svemu tome redovne izbore na kojima je dolazilo do redovne smene vlasti u skladu sa voljom naroda i (islamskim) ustavom zemlje. Činjenica da vrhovni politički autoritet u zemlji čine islamski duhovnici nije ništa manje bizarna od činjenice da sve zakone u Britaniji mora da odobri osoba koja je to pravo stekla rođenjem (pri čemu, uzgred budi rečeno, anglikanski sveštenici imaju zagarantovana mesta u Gornjem domu parlamenta). I onda se održe predsednički izbori u kojima odziv dostiže fantastičnih 80%, a aktuelni predsednik u prvom krugu osvoji preko 60% posto glasova – i odjednom je to dokaz nedemokratičnosti društva, diktature i represije nad građanima?

Apatično društvo u kome sve veći broj njegovih predstavnika smatra da ono treba da se razloži, u kome građani skoro da nemaju nikakvog poverenja prema institucijama koje ih predstavljaju, a sve više odluka donose neodređene mutne ličnosti iz krugova centralne oligarhije jeste obrazac demokratije, a društvo u kome građani maksimalnim angažovanjem pokazuju ne samo da imaju poverenja u svoje vlasti, već pre svega u institucije njene smene i pravno ustrojstvo države, postaju globalni problem i prokazani podrivači demokratije kao takve. Mahmud Ahmadinežad nema legitimitet, ali ga ima Evropski parlament. Posle svega toga, šta ono beše demokratija?